Piše: Mirko Dautović
Dugoročno gledano, legitimitet Izraela će u očima ove buduće elite biti jednak onome koji je uživao južnoafrički Aparthejd, a mladi će pamtiti zbog koga su ih vukli i tukli, i sećati se prema kome su osećali empatiju – prema Palestincima.
Raspeće Gaze traje već sedam meseci. Po zvaničnim i potvrđenim podacima Ministarstva zdravlja u Gazi, 34.622 poginulih. Ta brojka je minimum smrti, broj pobrojanih poginulih, a na koje će neko jednog dana dodati procenu broja istrebljenih i nestalih. Kao što to biva u činovima genocida, broj ubijenih u Aušvicu, na poljima smrti u Kambodži, u Jasenovcu, u Srebrenici, u Ruandi, će se uvek zasnivati na potvrđenoj brojci ubijenih i dodatnoj proceni. Kroz krvavu izmaglicu genocida, lov na ljude se tek donekle može uočiti.
POBUNA MLADOSTI: Ali scene nam dolaze iz Gaze, i sa Zapadne obale, drugog dela okupirane Palestine, užasne scene koje predugo traju, i pale srdžbu prema Izraelu i svemu izraelskom ne samo u muslimanskom, nego i u Zapadnom svetu. Naročito je mladost podložna pravedničkom gnevu. Ona se bunila i kada se Zapad iživljavao nad narodom Konga 1961, i nad Vijetnamom 1960-ih, i nad afričkom populacijom koju je tlačio Aparthejd tokom četiri decenije rasističkog režima u Pretoriji. U sva tri slučaja su tlačitelji imali podršku Velike Britanije, Francuske, i SAD-a. U sva tri slučaja, buknule su studentske pobune i blokade univerziteta. Mladost boli nepravda.
I naravno da su njena stecišta, univerziteti, postali mesto ustanka u ime potlačenih i prezrenih na ovom svetu još jedanput. Ovaj put, u ime Palestine, čije zastave i simboli se viju na moćnim kulama nauke i obrazovanja, poput univerziteta „Kolumbija“ u Njujorku ili Univerziteta Kalifornije (UCLA) u Los Anđelesu. Na Harvardu u Bostonu, na Jejlu u Konektikatu, univerzitetu „Džordž Vašington“ u Vašingtonu, i brojnim drugim univerzitetima širom zapadnog sveta, studenti demonstriraju a policija ih hapsi i tuče, na poziv univerzitetskih administratora i uz hajku desničara iz Republikanske partije. Studentima su se na nekim univerzitetima priključili i njihovi profesori, koje ni njihova dob ni časno mesto koje bi trebalo da zauzimaju u svom društvu, nisu spasili policijske odmazde. Šezdesetpetogodišnja profesorka istorije, Analiza Orlek, koja je bila i šef katedre za jevrejske studije izuzetno prestižnog koledža Dartmut se priključila svojim studentima. U noći 3. maja je veteranka borbe za ljudska prava prišla policijskom kordonu da kaže nešto policiji u punoj opremi za razbijanje demonstracija, kada su je ovi ščepali, odvukli, bacili na tlo i stavili joj lisice. Sopstveni univerzitet, za koji radi već 34 godine je profesorki Orlek zabranio pristup kampusu.
Na univerzitetu „Ejmori“ je policija lisice stavila šefici odeljenja za filozofiju, Noel Mekafi. Širom „zemlje slobodnih“ je uhapšeno nekoliko hiljada studenata za mirno demonstriranje. Nigde propalestinski studenti, odnosno studenti koji su za mir i prestanak masakra nad Palestincima, nisu delovali nasilno. Izvesni studenti i profesori, mahom jevrejskog porekla, mahom izraelskog državljanstva, su izjavili da osećaju nelagodu zbog upotrebe anti-cionističkih parola koje, po njima, pozivaju na genocid nad Jevrejima. Neki su se čak pojavili, usred kampa koji su demonstranti podigli na univerzitetskim kampusima, odeveni u izraelske zastave, ili sa natpisima na majicama „Kriv zato što sam Jevrejin“, ili „podrška Izraelu“. Niko nije obraćao pažnju, sudeći po snimcima koje su sami provokatori postavili na društvene mreže. Ali nasilje jesu pretrpeli demonstranti, i to ne samo policijsko.
Prvog maja je na mirne demonstrante na Univerzitetu Kalifornije nasrnula grupa muškaraca u civilu koji su studente tukli pesnicama, motkama, bacali na njih kamenje, dimne bombe, i suzavac. Policije nigde nije bilo, a univerzitetsko obezbeđenje je stajalo po strani, posmatrajući napad organizovane grupe u civilu. Na Univerzitetu Severne Karoline su studenti spustili zastavu SAD i podigli zastavu Palestine, što je pogotovo taklo nerv američkih nacionalista.
Pripadnici jednog studentskog bratstva su podigli američku zastavu i raširili nekoliko izraelskih, okruženi demonstrantima koji ih nisu napadali. Podršku članovima ovog hrabrog bratstva je između ostalih pružio i milijarder Bil Akman, koji je donirao 10.000 dolara donatorskoj kampanji za njih. Akman, vatreni cionista i sponzor svega proizraelskog je bio jedan od ključnih ljudi koji su doprineli padu i ostavci Klodine Gej, predsednice univerziteta Harvard, početkom godine.
„SAUČESNIŠTVO“ U ZLOČINU: To je sudbina od koje strepe svi univerzitetski predsednici, poput Minuš Šafik, Egipćanke rođenjem, britanskom baronesom zaslugom, predsednica univerziteta Kolumbija. Čitaoci će možda biti zbunjeni titulom „predsednik univerziteta“ jer vrhovna titula na univerzitetima u ne-američkim sistemima je rektor, a na fakultetima dekan.
Tako nije u SAD. Jer američki univerziteti nisu obrazovne institucije, već privatna preduzeća koja nude uslugu obrazovanja, a predsednici su zapravo CEO, odnosno direktori tih preduzeća čiji je kapital uložen. Ona imaju investicioni portfolio u koji se sliva profit iz studentskih školarina, ali i zadužbine koje su im zaveštali bogati donatori. Sav taj kapital je ne samo na berzi, nego i u netransparentnim finansijskim instrumentima – fondovima – od kojih su mnogi uloženi u Izrael i njegove vojne tehnologije, koje su bez premca i sa puno kupaca širom sveta.
Posao predsednika univerziteta je da ne ljuti investicione menadžere poput Akmana koji bi mogli da ih unište kao što je to uradio Klodini Gej. Ali taj portfolio je upravo razlog protesta studenata. Njihove školarine, sumanuto visoke, koje plaćaju zaduživanjem i čije će otplaćivanje trajati decenijama, univerzitet ulaže u nešto što studente čini saučesnicima u zločinima nad palestinskim stanovništvom. Pritom, univerziteti poput Kolumbije i UCLA su se upravo reklamirali tim mladim ljudima predstavljajući sebe kao mesta pobune, slobode govora i delanja, pozivajući se na nasleđe demonstranata 1960-ih, koji su protestvovali protiv sile i nepravde baš kao i studenti danas.
Ovi studenti će pamtiti da su ih tukli i vukli kako bi zaštitili genocid koji Izrael sprovodi nad Palestincima i neshvatljiva je logika izraelskog rukovodstva da podrži ovakve napade. Izrael životno zavisi od finansijske, vojne, i političke pomoći sa Zapada, prvenstveno iz SAD.
Dugoročno gledano, legitimitet Izraela će u očima ove buduće elite biti jednak onome koji je uživao južnoafrički Aparthejd. Mladi će pamtiti zbog koga su ih vukli i tukli, ali će se sećati i prema kome su osećali empatiju – prema Palestincima, čije su patnje daleko veće.
Ove promene raspoloženja prema Izraelu će se osećati pre svega u Demokratskoj partiji u budućnosti, ali nova pitanja se postavljaju i u suprotnom taboru, Republikanske partije. Kod Republikanaca su proizraelska osećanja daleko jača nego kod Demokrata. Između ostalog i zato što Evangelisti, fundamentalistički protestantski pokret čija vera u biblijska proročanstva predviđa važnu ulogu za Izrael u Apokalipsi koja samo što nije počela, su gotovo u potpunosti glasači Republikanaca. Međutim, nacionalistički pokret MAGA koji je lično objedinio Donald Tramp još 2015, je počeo da preispituje bespogovornu podršku Izraelu iz potpuno drugih razloga.
Poznati TV voditelj Taker Karlson koji je nedavno intervjuisao i predsednika Rusije, i čak posetio Srbiju pre tri meseca, se zapitao zašto Amerika šalje milijarde i milijarde Izraelu? Početkom aprila je intervjuisao palestinskog hrišćanina, pastora Muntera Isaka iz luteranske crkve u Betlehemu, na Zapadnoj obali. Isac je opisao pod kakvim uslovima žive Palestinci, i hrišćani i muslimani, pod okupacijom Izraela. Karlson se zapitao kako hrišćani mogu da opravdaju opresiju drugih hrišćana, jasno se obraćajući vernicima u Americi, proizraelskim evangelistima.
I TRAMP MENJA ĆURAK?: Ne naročito utešno po Izrael, u intervjuu magazinu „Tajm“ se bivši, i vrlo moguće budući, predsednik Amerike Donald Tramp, izjasnio o svom odnosu prema Izraelu. Iako je Tramp rekao nekoliko prijateljskih reči o Izraelu, one su bile mlake. Za izraelskog premijera Benjamina Netanjahua, pak, je imao samo loše stvari da kaže. Loše iskustvo saradnje, izdaja, odgovornost za 7.oktobar. Tramp Netanjahuu neće oprostiti to što je ovaj bio među prvima koji su Džozefu Bajdenu čestitali pobedu nad Trampom novembra 2019. Što se tiče rešenja ovog konflikta, Trampove reči „možda dve države“, „teška situacija“, „videćemo“, ne zvuče kao bezrezervna podrška Izraelu. Ovo krilo konzervativne Amerike se pita i zašto bi SAD slale novac bilo kojoj stranoj državi, bilo Tajvanu, bilo Ukrajini, bilo Izraelu.
Sve to govori u prilog tome da se podrška Izraelu, iako institucionalno još uvek jaka, kruni. To što je američki kongres izglasao paket podrške od 95 milijardi dolara za Tajvan, Ukrajinu, i Izrael. Izrael dobija 26 milijardi. To ga neće omiliti američkim glasačima koji gledaju masakr finansiran njihovim novcem.
Iz nezvaničnih izvora, novinska internet stranica „Aksios“ je objavila da su SAD bez objašnjenja obustavile isporuku municije Izraelu. Nema ni potvrde ni demantija ove vesti, koja se tumači kao pritisak američkog predsednika da, javno podržavajući Izrael, zapravo sabotira Netanjahua i spreči njegov napad na Rafu, grad na jugu Pojasa Gaze u kojem su utočište potražile palestinske izbeglice, njih milion i po. Prošle nedelje su takođe počele da kolaju glasine da bi tužilac Međunarodnog krivičnog suda, Britanac Karim Kan, mogao da podigne optužnice za ratne zločine protiv vrhuške izraelskih civilnih i vojnih vlasti. Prvooptuženi bi mogao da bude upravo Benjamin Netanjahu. Nema ni potvrde ni demantija, samo saopštenja tužioca Kana da pritisci sprečavaju zvaničnike suda da obavljaju svoj posao. Da li je ovo još jedan način da se pritisne Netanjahu da obustavi rat i ne ulazi u Rafu?
Ako jeste, Netanjahu deluje da je prihvatio izazov. Ovog jutra, u ponedeljak, izraelske snage su saopštile ljudima u Rafi da se pokrenu i premeste u Kan Junis. Napad sledi. Da li je u pitanju blef ili zbilja, čitaoci će znati do trenutka kada se ovaj broj NM pojavi u štampi.
Ubijanja u Gazi su se nastavila, ali ih je pobuna na američkim univerzitetima bacila u zasenak. Spomenimo samo da je izraelska „precizna bomba“ ubila desetoro dece 16. aprila, kao i da je Adnan el Burš, hirurg koji je u Gazi trčao od bolnice do bolnice spašavajući pacijente, umro pod neimenovanim okolnostima u izraelskom zatvoru, u kojem je bio bez optužnice, bez istrage. Do predaje njegovog tela porodici neće doći, što implicira da na njemu mogu da se očitaju tragovi tretmana prema Palestincima u izraelskim zatvorima. Pregovori u Kairu između Izraela i Hamasa traju i glavna tačka sporenja jeste što Hamas zahteva trajnu obustavu izraelske operacije u Gazi, a Izrael privremenu od mesec dana. Kako bi dokazali svoju nepobeđenost i čak osokoljenost, Hamas je lansirao juče projektil na izraelski vojni kamp i ubio četiri vojnika. „Pobeda je nadomak ruke“, rekao je Netanjahu u februaru. Možda njegova, i nad Izraelom i nad Palestinom.
Izvor: Novi Magazin
