Piše: Stiven Trašer
Kako je ulazila u set programa The Daily Show u intervjuu sa Džonom Stjuartom, glavna voditeljka međunarodnih vesti CNN-a Kristijan Amanpur dočekana je ovacijama. Snimanje je obeležilo ponovno okupljanje dve medijske ikone ranog 21. veka – dve ličnosti koje su bile na vrhuncu popularnosti, često uz oštre kritike, u prvim godinama rata protiv terorizma.
Studijska publika je bila više nego voljna da krene na ovo nostalgično putovanje. Burno su aplaudirali kada je Amanpur osporavao Stjuartovu opasku da se „svet bliži kraju” i istakao kako je pomračenje Sunca, koje se dogodilo neposredno pre snimanja, okupilo toliko ljudi „u ovoj neverovatno podeljenoj zemlji”.
Stvari su se, međutim, pogoršale kada je Stjuart upitala Amanpur o njenim kolegama na CNN-u: „O čemu novinari iza scene govore kao o svojim frustracijama? Šta bi želeli da vide u izveštajima? Kako bi voleli da se to prijavi i da li to izveštavaju onako kako misle da treba da bude?“
Amanpur se osvrnuo segment Stjuartov prenos pre njenog dolaska, u kome je uporedio kako američka vlada i mejnstrim mediji prikazuju rusku agresiju na Ukrajinu (loše) nasuprot tome kako oni prikazuju američko-izraelsku agresiju na Palestinu (ništa posebno).
Amanpur je rekao: „Naš glavni problem u izveštavanju o Izraelu, o Gazi, u ovoj fazi koja traje već šest meseci, je što ne možemo da idemo tamo. Ovo je situacija bez presedana. Novinari nisu na terenu u Gazi“.
Stjuart je odmah prekinuo: „Na terenu su izveštači. Oni ih ubijaju“.
„U pravu ste, u pravu ste“, priznao je Amanpur, „govorim o nezavisnim, zapadnim novinarima koji ne mogu da odu tamo, ili bilo kome drugom, osim onih koji apsolutno rizikuju svoje živote svaki dan“.
Uskoro ćemo se vratiti na njen duži odgovor, ali hajde da prvo pogledamo šta je rekla. Njena tvrdnja da novinari nisu na terenu u Gazi naišla je na opravdan podsmeh novinara kao što je Hind Kudari, koji objavljeno svoju fotografijuna terenu, pored toga što kaže Amanpur.
Ali da li je tačna tvrdnja Kristijana Amanpura da u Gazi nema „nezavisnih, zapadnih novinara“? I da i ne. U pravu je kada kaže da u Gazi nema nezavisnih novinara, jerne novinar nije istinski nezavisan – svakako ne sama Amanpur, niti bilo ko od nas iz zapadnih zemalja koji dajemo novac i bombe za ubijanje desetina hiljada civila, dece i naših kolega. (Sigurno neNev Iork Times koji, kako je Intercept prijavio, upućuje svoje autore da izbegavaju upotrebu reči „genocid“, „etničko čišćenje“ ili „okupirane teritorije“, pa čak i – „osim u veoma retkim slučajevima“ – termina „izbeglički kampovi“.)
Palestinski novinar Hosam Šabat, stacioniran (t jizgladnjeli) u severnoj Gazi, odgovorio je glasi: „Najveći problem nije to što zapadni novinari ne mogu da uđu, već to što zapadni mediji ne poštuju i ne cene palestinske novinare. Moje kolege i ja svakodnevno rizikujemo svoje živote da bismo izvještavali o ovom genocidu. Niko ne poznaje Gazu kao mi, niko ne razume složenost situacije kao mi. Ako vam je stalo do onoga što se dešava u Gazi, trebalo bi da dozvolite da se glasovi Palestinaca bolje čuju. Ne trebaju nam zapadni novinari da pričaju naše priče; u mogućnosti smo da izveštavamo o sopstvenim pričama.“
Sabat (21) je ove godine trebalo da završi treću godinu studija. Umesto toga, kao i njegove kolege sa medicinskih fakulteta koji su preuzeli ulogu lekara prekaljenih u ratnoj zoni u improvizovanim bolnicama, genocid je gurnuo Šabat na prve linije izveštavanja sa bojnog polja.
Amanpur je u pravu što misli da Šabat nije nezavisan. Njegovi postovi na društvenim mrežama puni su vrlo subjektivnih iskustava: kako umire od gladi, sahranjuje mrtve, pokušava da oslobodi preživjele iz ruševina, hrani gladan, prikuplja novac za hranu, razgovara sa decom koja umiru od raka, zabavlja deca (zajedno sa jednim klovnom) za Bajram, nosi dečija odeća, on psuje „ponižavanje“ i nasilje bacanja paketa pomoći iz vazduha, distribuira pomaže i pokušava da nalazi nestalu novinarku Bajan Abusultan (koja je ćutala tokom opsade Al Šife jer je bila uverena da joj je brat ubijen, ali je ipak preživela).
Dok je svet oplakivao ubistvo šest stranih i jednog palestinskog radnika Svetske centralne kuhinje, bio je Šabat Primetio: „Osim što se bavimo novinarstvom, skoro svaki dan kuvamo obroke da nahranimo raseljene koji su smešteni u školama u severnoj Gazi. Iz izuzetno ograničenih zaliha, svakodnevno kuvamo i služimo obroke stotinama ljudi. Cenimo sve humanitarne radnike koji su ubijeni pokušavajući da nam pomognu, ali naši životi su važni koliko i oni. Naše živote treba poštovati i ceniti koliko i njihove. Palestinci zaslužuju da budu oplakivani kao i svaki drugi izgubljeni život“.
Ne, Šabat svakako nije ni zapadni ni nezavisan. Ali ovo je jedan od mnogih poklona koje palestinski novinari, uz veliku ličnu žrtvu, daju svetu: daju nam priliku da na suštinski drugačiji način sagledamo ulogu novinara, da vidimo kakomeđuzavisnost mogao biti bolji pristup našem zanatu negonezavisnost.
Novinarstvo je, konačno,javno Dobro. Možda nije najbolji način da se tako dobro posluži tako što, recimo, neki Anderson Kuper padobranom skoči za ekskluzivu dok se pretvara da je nezavisan od onoga što lokalni novinari trpe, ili čak da se lokalni novinari utrkuju jedni protiv drugih da objave vesti. .
Umesto toga, šta ako bi novinarstvo izgledalo kao video koji je Ahmed El-Madoon objavio u decembru, kada je „grupa hrabrih novinara odlučila da ostane u Khan Iunisu i izvesti šta se dešava uprkos intenzivnom granatiranju. Svi mi, ruku pod ruku”?
Šta ako bi novinarstvo, u svom najvišem obliku, izgledalo kao novinari koji se ne pretvaraju da je neko od nas nezavisan, već prihvataju da su sudbine „svih nas, ruku pod ruku“ međuzavisne? Da to zahteva od nas da radimo zajedno kako bismo vesti objavili u javnosti i da bismo jedni druge zaštitili, nahranjeni i živi?
Nebojša Popović: Hapšenja, zastrašivanja, ucjene – sve zbog istorijskog pakta Saudijaca i SAD
Amanpur je dalje rekao Stjuartu o smrti lokalnih novinara (naglasak moj): „Prema Komitetu za zaštitu novinara, skoro stotinu medijskih radnika, novinara je ubijeno u Gazi, na Zapadnoj obali i u Libanu za šest meseci. To je situacija bez presedana. I to prevazilazi užas onoga što se dogodilo tim ljudima i njihovim porodicama. Pričajući priču o Gazi, pričajući priču o Palestincima, lokalni novinari će vam ispričati priču jednog naroda. Nisu to samo dehumanizovani brojevi, ili bilo šta slično, to su ljudi. A kada treba da radimo svoj posao, a ja ga uglavnom radim od prvog Zalivskog rata, idemo tamo da budemo oči i uši za sve koji ne mogu da odu. Onima koji nisu iz kafane. Ali mi tamo ne možemo da odemo“.
Treba odati priznanje Amanpuru koji je za ovo posebno okrivio Izraelzašto ljudi poput nje ne mogu doći u Gazu. Ali verujem da greši kada kaže da u Gazi nema zapadnih novinara. Neki ulaze, neki izlaze i pokušavaju da podele ono što su videli sa svetom.
Dok ljudi koji su samo strani novinari ne mogu da idu u Gazu, medicinski radnicidolaze u smenama od dve do tri nedelje odlaze i pokušavaju da prenesu užas onoga što su videli. Oni snimaju dokumentarci za BBC. Oni pišu eseje za Njujork tajms. Oni daju intervju u Njujorkeru. Sastaju se sa predsednikom Sjedinjenih Država, pokazuju mu svoje fotografije i – nakon što su dobili jedinstven i zaista ekskluzivan intervju sa Bajdenom – izveštavaju za NBC Nevs o njegovoj iskrenoj (odsutnoj) reakciji. Za emisije poputDemocraci Nov! Čak ustupiti fotografije i video zapisi.
Ovi lekari su, de facto, zapadni novinari. Ono što imaju da kažu je moćno i toliko kontroverzno da palestinsko-britanski hirurg Gasan Abu Sita zabranjeno ulazak u Nemačku, kako nemačkoj javnosti ne bi rekao šta je video u Gazi (i dopunio dokaze protiv nemačke vlade suočavanje sa optužbama za omogućavanje genocida pred Međunarodnim sudom pravde).
Zapadni mediji imaju dugu istoriju doktora koji su postali novinari, posebno televizijski komentatori. Moja sopstvena zemlja Abrahama Vergezea: priča doktora jedan je od najvažnijih dokumenata o neoprostivo akutnoj krizi AIDS-a u ruralnoj Americi. Ali činjenica da su takvi ljudi, u stvari, jedini strani dopisnici u Gazi, nije samo pretnja svim novinarima poput Amanpura, već pretnja celom pojmu novinarske nezavisnosti i objektivnosti.
Jer način na koji ovi ljudi prepliću uloge doktora, pomagača i reportera je upravo kao međuzavisna vrsta novinarstva koju su oblikovali Palestinci i odbacivanje mita o nezavisnosti koji je projektovao Amanpur. Ne može se poreći da neko sa Zapada ko zašiva rane i stavlja ruke u telo pacijenta ima intimnije razumevanje šta se dešava u genocidu u Gazi nego neko sa Zapada koji samo posmatra, ne gladuje i nema medicinske veštine.
Šta ako ta intimna subjektivnost ne čini jednog manje novinara, već više jednog? Šta ako uloga novinara nije samo da izveštavaju, već da pomažu?
Stjuart je upitao Amanpura da li je „američki problem“ to što svet, kroz društvene mreže i izveštavanje Al Džazire, dobija potpuno drugačiju sliku o Gazi od one koju zapadni mediji generalno prikazuju. Izgledao je čak i ljut kada je rekao da je eliminacija Hamasa nerealan vojni cilj za Izrael („Pa šta to znači, nećete stati dok ne ubijetesve?”) i iznerviran kada je Amanpur odgovorio „Izrael je napadnut 7. oktobra, u najgorem jednodnevnom masakru u njegovoj istoriji” i dodao (baš kako bi rekli promoteri Bajdenove administracije Karin Žan-Pjer, Met Miler ili Džon Kirbi) „Izrael ima pravo da se brani, ali… poenta je da ostane u okviru međunarodnog prava“.
Stjuart je zvučao iskreno uplašeno kada je pričao o reakciji koju je očekivao, i upitao je Amanpura: „Da li imate pojma koliko ću sranja dobiti na glavi za večerašnju emisiju?“ Kouts je bio zbog sebe istupi protiv izraelskog „segregacionog režima aparthejda“.Democraci Nov! novembra („Imam svoje strahove. Imam. Imam. Znate, plašim se čak i sada, dok sedim ovde i razgovaram sa vama!“) razmišljao sam o strahu koji osećam pišući i govoreći o Gazi, koja ima značajno uticalo na pet različitih poslova ili ugovora koje sam imao preko 15 godina.
verujem da je to slučaj i sa Stjuartom i Koutsom – a to mogu i sam da potvrdim – da se kao američki pisci osećamo krivim za Palestinu jer znamo da naši porezi plaćaju užas koji vidimo. Čak i kada pričamo o tome, na neki nivo se plašimo jer znamo da bi to moglo da naškodi našoj karijeri.
Ali eto u čemu je stvar: to pobija prirodu naše takozvane nezavisnosti i otkriva koliko su duboke naše pozicijesubjektivno.
Zaista, na vrhuncu poreske sezone, ne trebamo tražiti dalje da vidimo koliko smo inkriminisani. Ahmed El-Madun, isti reporter koji je snimio viralni video palestinskih novinara koji rade „svi zajedno, ruku pod ruku“, nedavno je objavio inkriminišući video. Izvještavao je iz izbjegličkog kampa Nuseirat (istog dana Izrael je granatirao grupu novinara, što je rezultiralo amputacijom noge novinara Samija Šehade).
U krateru je El-Mahud pronašao granatu na kojoj se nalazi hemijska olovka „NAPRAVLJENO U SAD“. Reč je o istoj vrsti granate za koju Bajdenova administracija šalje 14.000 komada u Izrael. zaobišli Kongres u decembru.
„Izrael nas ubija američkim bombama koje se finansiraju iz vaših poreza“, napisao je El-Madhun tog vikenda kada su milioni Amerikanaca slali svoj novac Vašingtonu na ime poreza, dodajući da direktno učestvujemo u genocidu.
El-Madun nije nezavisni, zapadni novinar. Ali zapadnim novinarima prenosi vredne vesti.
Zato što je možda najbolji način da „poštujemo i cenimo palestinske novinare“, kao što od nas traži Hosam Šabat, jeste da ne pokušavamo da se mešamo i pričamo palestinske priče umesto njih. Možda je najbolja stvar za nas da zahtevamo da SAD prestanu da isporučuju bombe koje ubijaju naše kolege, kako bi oni u miru mogli da rade svoj posao.
Izvor: Peščanik
