U izraelskom zatvoru služi kaznu od pet doživotnih robija i još neku deceniju pride, slovi za jedinu osobu koja može da ujedini posvađane palestinske frakcije. Pregovori o njegovom oslobađanju su jedna od ključnih prepreka uspehu izraelsko-palestinskih mirovnih pregovora u Egiptu. Marvan Barguti, „palestinski Mandela“, kako su ga zvali Džimi Karter i Dezmond Tutu, u Izraelu slovi za otelotvorenje svih zala. U istraživanju javnog mnjenja, koje je „Arapski barometar“ objavio neposredno pre početka rata 7. oktobra, 24 odsto palestinskih ispitanika glasalo bi za Ismaila Hanijea, 12 odsto za Abasa i 32 odsto za Bargutija
Mladi oficir palestinskih snaga stajao je naslonjen na banderu, tačno naspram jednog ribljeg restorana u Tel Avivu. Nosio je automatsku pušku, nekoliko bombi i nož. Prilazeći kafanici, lagano je podigao pušku i raspalio po ljudima koji su unutra doručkovali. Kada je na uspaničene goste bacio i par granata, srča od polupanih vrata i prozora poletela je na sve strane. U opštem haosu stradale su dve osobe, a nešto kasnije i policajac koga je napadač ubio nožem.
Napadač, potom identifikovan kao Ibrahim Kasuna, uspeo je da obavi jedan telefonski razgovor pre nego što ga je izraelska policija tog 5. marta 2002. godine ustrelila. Izraelska policija tvrdila je da je Kasuna, pre nego što je ubijen, telefonom pozvao Marvana Bargutija. Dvadeset dve godine kasnije, Bargutijevo ime se našlo na vrhu spiska palestinskih zahteva u pregovorima o prekidu vatre koje je Hamas ispostavio izraelskim vlastima.
Gotovo zaboravljen van Pojasa Gaze i Zapadne obale, Marvan Barguti je svojevremeno slovio za potencijalnog naslednika šefa Palestinske oslobodilačke organizacije Jasera Arafata i mogućeg budućeg lidera svih Palestinaca. Trenutno, nalazi se u izraelskom zatvoru gde služi kaznu od pet doživotnih robija i još 40 godina zatvora zbog ubistva najmanje 26 osoba.
Njegovo oslobađanje u zamenu za Izraelce otete 7. oktobra, jedan je od ključnih zahteva koji je izraelskim pregovaračima i posrednicima, predočio politički lider Hamasa Ismail Hanije.
U potrazi za novim palestinskim liderom
„Palestinski Nelson Mandela“, kako ga zbog godina provedenih u zatvoru zovu Palestinci, Barguti posle tri meseca rata u Pojasu Gaze slovi za mogućeg naslednika predsednika palestinske samouprave Mahmuda Abasa, čiji je politički kraj, kako se čini, neminovan.
Barguti takođe već godinama slovi za najpopularniju ličnost među Palestincima. U poslednjem istraživanju, koje je u decembru obavio Palestinski centar za politiku i istraživanja, 55 odsto Palestinaca podržalo bi njegovu kandidaturu za novog lidera, daleko ispred Abasa i Hanijea.
Tražeći njegovo oslobađanje, Hamas nastoji da postavi politički osnov za dane posle rata, te da neutrališe Abasove pokušaje da klimavi autoritet za Zapadne obale prenese i na Pojas Gaze, ali i da se prikaže kao pokret koji zastupa interese svih Palestinaca.
Nije, međutim, jasno da li će Izrael pristati na oslobađanje Bargutija, posebno pošto je poslednja runda pregovora u Kairu, kojima posreduju Amerikanci, Katarani i Egipćani, u četvrtak okončana neuspešno, dok se palestinska delegacija vratila u Gazu.
Palestinski i arapski mediji navode da je za krah pregovora kriva izraelska strana, ali američki zvaničnici, uključujući i predsednika Džozefa Bajdena, tvrde da je Tel Aviv „načelno pristao na dogovor“, upozoravajući da će se situacija na terenu dramatično zakomplikovati ukoliko sporazum ne bude postignut do početka ramazana.
Osim Bargutijeve sudbine, ključni problem, kako se čini, predstavlja odlučnost Izraela da na teritoriji Gaze zadrži brojne snage i posle prekida neprijateljstava, što lideri Hamasa Ismail Hanije i Jahja Sinvar odbacuju.
Čelnici Hamasa ne slažu se ni oko dužine trajanja primirja, pri čemu je Hanije spreman da pristane na šestonedeljno primirje, dok je lista zahteva koju je ispostavio najtraženiji begunac u ovom delu sveta znatno duža.
Ko je Marvan Barguti?
Mladi buntovnik tokom prve i jedan od vođa druge Intifade, Marvan Barguti je prešao dug put od pristalice oružane pobune protiv izraelske okupacije do žestokog zagovornika rešenja koje pretpostavlja stvaranje palestinske države.
Izraelski obaveštajci smatraju ga šefom operacija Intifade, što je Barguti u više navrata demantovao. Telefonski poziv od 5. marta 2002. godine za policiju predstavlja krunski dokaz njegove veze sa tom grupom.
Odmah po hapšenju 2002. godine, nekadašnji američki predsednik Džimi Karter i južnoafrički borac za ljudska prava i dobitnik Nobelove nagrade za mir, biskup Dezmond Tutu, prozvali su ga „palestinski Mandela“, s čim se Izrael nikako nije slagao.
Veliki deo entuzijazma analitičara u vezi sa Bargutijevim preuzimanjem uloge palestinskog lidera leži u pretpostavci da bi on mogao da ujedini niz posvađanih grupa oko jedinstvenog palestinskog cilja.
„Nazivati Bargutija liderom je kao da Asada zovete pedijatrom“, rekao je još 2017. godine izraelski premijer Benjamin Netenjahu, aludirajući na činjenicu da je sirijski predsednik diplomirao na medicinskom fakultetu.
Netanjahu je ponovo o njemu govorio i početkom februara ove godine, kada je Hamas odbio predloženi mirovni plan jer je Barguti bio izostavljen spiska ustupaka na koje je Izrael spreman. „Od sada, nema drugog rešenja sem potpune i konačne pobede“, rekao je tada izraelski premijer.
Arafatov naslednik?
Izraelske rezerve prema oslobađanju Bargutija zasnovane su na strahu da bi se mogao ponoviti slučaj Jahje Sinvara, šefa vojnog krila Hamasa, koji je iz izraelskog zatvora pušten 2011. godine da bi se ispostavilo da je upravo on bio glavni planer operacije u kojoj je u oktobru prošle godine stradalo oko 1.200 Izraelaca.
Iz zatvora je Barguti tvrdio da će budućnost izraelsko-palestinskih odnosa uglavnom zavisiti od toga da li će se u Tel Avivu pojaviti osoba poput nekadašnjeg francuskog predsednika Šarla de Gola ili južnoafričkog lidera Frederika Vilema de Klerka, koji su, svaki na svoj način, okončali kolonijalizam i aparthejd. Drugu Intifadu je opisivao kao pokret zamišljen kao „narodni ustanak“, tokom kojeg su stvari, jednostavno, izmakle kontroli. „Želeli smo da se ograničimo na napade na izraelske vojnike i naselja, ali ne unutar Izraela“, tvrdio je Barguti.
Nekadašnji izraelski predsednik Šimon Peres se tokom kampanje za predsedničke izbore 2007. godine zalagao za njegovo oslobađanje, dok je bivši šef obaveštajne službe Šin Bet Ami Avalon žestoko kritikovao cirkus koji je pratio suđenje Bargutiju. „Bio je otelotvorenje zla, a postao je lider jer smo ga mi takvim načinili“, tvrdio je, navodeći da je tokom boravka u zatvoru Barguti posao „živi mučenik“.
Palestinci su, tvrde obe strane, do sada imali samo dva istinska lidera – Jasera Arafata, koji je već odavno mrtav, i Mahmuda Abasa, čiji je autoritet gotovo iščezao u talasima korupcije i netransparentnih dogovora sa Izraelom. Jedini čovek koji bi mogao zauzeti njihovo mesto, sada kada je Pojas Gaze sveden na gomilu šuta, jeste Marvan Barguti.
U istraživanju javnog mnjenja, koji je „Arapski barometar“ objavio među Palestincima neposredno pre početka rata 7. oktobra, 24 odsto ispitanika glasalo bi za Ismaila Hanijea, 12 odsto za Abasa i 32 odsto za Bargutija.
Rade Maroević
Izvor: RTS OKO
