Piše: Gideon Levi
Sa minimalnim protivljenjem i izvesnom gorčinom, a povremeno i besom, završio se još jedan bespotrebni rat Izraela na severu. Poginuli u bitkama su u svojim grobovima – očuvana je stalna proporcija od oko 4 hiljade prema sto – ranjeni su na rehabilitaciji, ožalošćeni tuguju u postraumatskom šoku, kuće su u ruševinama i ništa na svetu nije bolje nakon završetka ovog besmislenog rata nego što je bilo pre njegovog izbijanja. Zaključci koje je premijer izneo su to dobro pokazali.
U obeshrabrujućem govoru povodom prekida vatre na severu, Binjamin Netanjahu je opisao ratna postignuća kroz to koliko smo ubili i uništili, kao da su prolivena krv i dimenzija destrukcije dostignuća. „Zemlja se tresla u Bejrutu“ razmetao se. Pa šta? Šta je Izrael dobio time što se Bejrut tresao, osim zadovoljenja osvetničkog nagona? Šta je bilo ko dobio osim vojne industrije i gospodara ratova? Netanjahu ni na trenutak nije pokušao da pruži makar slabu nadu u drugačiju budućnost. Samo je obećao da ćemo se vratiti da ubijamo i uništavamo u sledećem krugu. To je jedina izraelska vizija: da nastavi da živi sa mačem, zauvek.
Sličan način razmišljanja vlada kod većine Izraelaca. Opozicija se u svojoj gluposti delimično usprotivila prekidu vatre, dok su bibisti progutali knedlu i sramotno se uvijali. Još jedan rat se završio i nijedan blok nije zadovoljan. Euforija se ovde čuva samo za početke ratova, ali ne i za završetke. Ako je tako čemu onda ova agresivna predstava? Da li je Izrael sada bezbednije mesto? Da li je Galileja? Da li se međunarodni status države popravio? Ekonomija? Atmosfera u zemlji? Raspoloženje? Bar nešto?
Samo je napravljena šteta stigla do rekordnih visina. Od prvog dana rata je bilo jasno da dva fronta neće dovesti do bolje budućnosti. Tako je to kad idemo u kazneni rat čiji je jedini cilj da se zadovolji javno mnjenje. Reći će da nismo imali izbora. Kazaće da su oni počeli. Zavaravaće se da je to bila samoodbrana.
Sve je tačno, ali koji ciljevi su postignuti? Masovna ubijanja koja će uskoro doneti nova ubijanja i destrukciju koji su već izazvali goruću i pravednu mržnju sveta? Izrael je u Libanu i Gazi vojno pobedio, ali je izgubio u svakom drugom aspektu. Čelni ljudi su traženi od strane Haga, a građani izopšteni od sveta. Gaza i Liban su bili ratovi izbora. Od početka je jasno da je možda bilo dozvoljeno ući u ove ratove, ali i užasno glupo.
Trebalo je i bilo je moguće ne krenuti u takav užasavajući rat protiv Gaze, pa ni zbog 7. oktobra. Rat nije vratio mrtve, pa čak ni otete.
Trebalo je i bilo je moguće ne krenuti u rat protiv Hezbolaha. Ono što je postignuto potpisanim sporazumom bilo je moguće postići bez rata: njegovim zaustavljanjem u Gazi. Stoga obrazloženje da Izrael nije imao izbora nije tačno. Posebno uznemirava kada se vidi kako se rat završio i po koju cenu. Zato je bilo bolje da se ne uđe u rat u Gazi, posebno što bez njega ne bi bilo ni onog na severu.
Ožalošćene porodice pokušavaju da se uteše time da njihovi sinovi nisu poginuli uzalud. Poginuli su braneći domovinu. Teško je raspravljati se sa njima, ali kakva odbrana i kakve domovine se zasniva na jezivoj destrukciji i ubijanju u Gazi i kažnjavanju Libana?
Sve što je Izrael želeo da postigne sporazumom na severu jeste pauza do sledećeg rata. Čak ni pokušaj nečeg drugog. U Gazi je stvarnost još teža: tamo se ubija radi ubijanja, a kraja nema. To je katastrofalna politika. Izrael čuva svoje pravo na samoodbranu, ali dva fronta ne služe tome.
Da je Izrael hteo da se brani, morao bi da zna šta želi da postigne ratovima. O tome Izrael nema pojma i zato je ovo još jedan besmislen rat, čiji polovični kraj niko ne slavi. Izrael želi ratove.
Izvor: Peščanik
