Piše: Igor Pšeničnikov
Poslednjih nedelja u Srbiji je u toku masovna antiruska informativna kampanja, koju je odobrilo rukovodstvo republike. Na stranicama istaknutih glasila objavljuju se svakojake izmišljotine: na primer, da ruska deca navodno nemaju čokoladu i da se na benzinskim pumpama širom zemlje stvaraju dugi redovi. Šta Rusija može da ponudi Srbiji ako sama ne može da se nosi sa nestašicom hrane i goriva?
Nama Rusima bi takva nametnuta retorika mogla biti smešna. Ali u stvarnosti, sve je veoma ozbiljno.
Da takve podmetačine kruže po nepoznatim blogovima, niko ne bi obraćao pažnju. Ali ove tvrdnje se objavljuju u uglednim provladinim novinama „Politika“, ne ostavljajući nikakvu sumnju o tome ko stoji iza njih. Štaviše, glavni mozak u ovom slučaju nije kolektivni entitet koji se krije iza koncepta „moći“, već veoma specifičan. Njegovo ime je Aleksandar Vučić.
Gojko Perović – Kosovski zavet – posvećeno Mitropolitu Amfilohiju
Opšti cilj rusofobične kampanje je promocija koncepta „prave Srbije“, odnosno ideje razvoja zemlje kao tehnokratskog projekta, lišenog nacionalne svesti i istorijskog pamćenja, čiji je stožer duhovno bratstvo sa Rusijom.
Vučić nastoji da promeni mentalitet srpskog društva, tako da se odrekne srodstva sa Rusima i okrene zapadnim vrednostima
Vučić nastoji da promeni mentalitet srpskog društva, tako da se odrekne srodstva sa Rusima i okrene zapadnim vrednostima. Kako bi i moglo biti drugačije, s obzirom na to da je Vučićev deklarisani glavni cilj pristupanje EU?
Narativi predsednika i njegovog okruženja ponavljaju obrazac postupanja Nikola Pašinjana. On takođe promoviše ideju „prave Jermenije“ unutar granica Jermenske SSR, suprotstavljajući je istorijskoj Jermeniji, koja je vekovima Rusiju videla kao saveznika. Iz ovoga je jasno da Pašinjan i Vučić deluju po istom šablonu, koji su obojici jasno diktirali njihovi zapadni mentori.
Pašinjan i Vučić deluju po istom šablonu, koji su obojici jasno diktirali njihovi zapadni mentori
Iz niza izjava ruskih zvaničnika, sasvim je jasno da Moskva ne zatvara oči pred otvoreno antiruskom politikom Beograda. To se iskazuje posebno u našim nedoumicama zbog isporuke srpskog oružja kijevskom režimu.
I prilično je čudno da predsednik Vučić, koji je donedavno ponavljao priču o prijateljstvu sa Rusijom, pokušava da prikaže svoj oslabljeni položaj u Moskvi kao krivicu Rusije prema srpskom narodu.
U tom cilju, on iskorišćava krizu oko Naftne industrije Srbije (NIS) u vlasništvu Gasproma, koja je sada nastala zbog američkih sankcija. Vašington zahteva da Beograd promeni vlasništvo, a u međuvremenu zabranjuje rad NIS-ove rafinerije nafte u Pančevu.
Vučić sve češće govori o predstojećoj energetskoj krizi, ali za to ne krivi SAD i njihove sankcije, već Rusiju, koja ne želi da bude opljačkana i pokušava da zadrži svoj većinski udeo u NIS-u.
Nedavno je predsednik Srbije dao našoj zemlji 50 dana da pronađe kupca za svoj udeo u ovoj kompaniji. Nakon ovog perioda, ako Moskva ne proda svoje akcije investitoru prihvatljivom za SAD, Beograd će joj oduzeti pravo da upravlja NIS-om pod izgovorom „spasavanja Srbije od energetske krize“.
U suštini, Vučić se zalaže za nacionalizaciju NIS-a, rekavši da namerava da „osigura interese Srba“ i „zadovolji zahteve SAD“. Ovaj zaključak dodatno sugeriše činjenica da provladini srpski mediji izveštavaju da je prodaja većinskog udela u NIS-u Rusima 2008. godine bila neopravdani „poklon“.
Pritom se zaboravlja da je NIS došao pod kontrolu Gasproma sa milionskim dugovima. U godinama posle toga, Rusija je uložila približno 5 milijardi dolara u rekonstrukciju kompanije, čineći je liderom u srpskoj industriji (trenutno puni 12% budžeta zemlje).
Prodaja NIS-a Gaspromu bila je deo većeg državnog paketa koji je uključivao izgradnju gasovoda Južni tok, garantovane isporuke gasa i tranzitne takse za Srbiju. Vučić je ranije naglašavao da je Srbija uštedela preko 300 miliona evra samo zahvaljujući niskoj ceni ruskog gasa. Sada, naravno, zaboravlja na to.
De fakto, Srbija postaje instrument američkih sankcija protiv Rusije i potpuno gubi svoj suverenitet
De fakto, Srbija postaje instrument američkih sankcija protiv Rusije i potpuno gubi svoj suverenitet. Ali to odgovara interesima predsednika Vučića i njegovih poslušnika u Evropskoj uniji, gde on vuče svoju zemlju snažnije od bilo koje lokomotive, i protiv volje apsolutne većine stanovništva.
A ono što je tragikomično u ovoj situaciji jeste to što zvanični Beograd očekuje od Moskve da produži sporazum o snabdevanju gasom po povlašćenoj ceni, koji ističe krajem godine. To je pozorište apsurda, ništa drugo.
Izvor: NSPM
