Piše: Davor Džalto
Živimo u hiperkapitalističkom svetu u kome je eksploatatorska logika račundžijskog, instrumentalnog razuma postala dominantna. Svi oni koji ne drže oči širom zatvorene mogu videti (destruktivne) efekte ove logike svuda oko sebe.
Ideja da su sva sredstva opravdana ako vode ostvarenju profitu (izraženom u novcu, većem uticaju i moći) je jedna od manifestacija te logike. Stvaranje profita postaje ultimativna moralna dužnost.
(Ne)moralni kompas instrumentalnog razuma diktira dužnost da pojedinac žrtvuje sve – svoj intelektualni kredibilitet, lično dostojanstvo, pravdu, istinu, druge ljude… da bi postigao određeni zacrtani cilj, da bi neki poduhvat učinio ”isplativim”.
Zato ”ostati relevantan” i zadovoljiti one na vlasti (bilo da se radi o korporativnim/medijskim, političkim, mafijaškim ili crkvenim strukturama moći) nije samo nešto što rade najgore gnjide, beskičmeni poltroni vredni svakog prezira. To je institucionalni zahtev i (pseudo) moralni imperativ.
Dovoditi u pitanje mainstream narative i razotkrivati strukture moći koje se iza njih kriju, ne spada u domen ove etike, kao ni hrabrost, sloboda misli, govora, inicijative… Izdvajanje, uviđanje kompleksnosti i ukazivanje na istu, traženje treće i četvrte alternative izvan binarnih konceptualnih kategorija, može biti krajnje opasno. ”Pametni” ljudi se prilagođavaju, ili, barem, dozvoljavaju da ih drugi ”tabor” iskoristi (u slučaju da budu odbačeni od prethodnog).
Neprekidno afirmisanje agende ”našeg” kolektivnog ega je od najveće važnosti. ”Mi” smo uvek u pravu. ”Mi” smo moralne vertikale. ”Oni” greše u svemu. ”Oni” su jeretici. ”Oni” često prestaju da budu čak i ljudi. Ako postizanje cilja/profita to zahteva, ”oni” mogu biti i istrebljeni. Važno je da ”oni” nisu ”mi”, niti ”naši” saveznici. ”Oni” zapravo služe kao prazan kontejner u koji se mogu smestiti sve ”naše” frustracije, neznanje, rasizam, loša savest i ludilo.
Svaka glupost, sve dok afirmiše ”partijsku liniju”, će biti podržana. Savremeni mediji, kako oni ”društveni” i klasični, prosto obožavaju besmislice i trivijalnosti. Važno je, naravno, ostati na ”partijskoj liniji” našeg ”klana”. Odanost stadu, i očuvanje mentaliteta stada, podstiče sve glasnije i sve luđe glasove. Sve to je veoma isplativo. Mainstream mediji to vole.
Najbolje u svemu tome je što pojedinac, bez obzira na svoju pripadnost stadu koje oblikuje njegovo/njeno mišljenje, intimno percipira svoj ”sopstveni” i ”individualni” stav o nečemu kao upravo to – neko autentično ”svoje” mišljenje. To je ono što je Harold Rozenberg (i drugi posle njega) zvao ”krdom nezavisnih umova”.
Ovo su konture savremenog društva. Logika po kojoj kapitalizam funkcioniše pretvorila je naša društva, i sve suženiju ”javnu sferu” (dakle, ”javnu”, a ne ”privatnu” koja se pretvara da je javna), u distopijsku društvenu deponiju.
Moralna prostitucija je postala gotovo nužnost. Ona ima i svoje moralno opravdanje. Neophodno je verovati u ono što nalaže ”partijska” linija, neophodno je neprekidno se zalagati, neprekidno savesno raditi na afirmaciji ”naše” agende (svejedno je da li je reč o ”liberalnoj”, ”konzervativnoj”, ili nekoj drugoj, sve dok je agenda kapitalistička).
A kada se narativ promeni, krdo nezavisnih umova će slediti novouspostavljenu liniju, i slediće je sa istom posvećenošću i ličnim ulaganjem. Eventualne kontradikcije do kojih to može dovesti će biti pokrivene ćutnjom, ideološkim slepilom, i blaženom glupošću.
Većini ovih savremenih religioznih fundamentalista (čak i kada se deklarišu kao ateisti) ne pada na pamet da su ideološki vojnici. A od vojnika se očekuje da ginu boreći se za nešto ili nekog drugog (osim ako ne postanu business people, koji su samo prerušeni u vojnike).
Sve ovo je veoma tužno. Ono što stvari čini još gorim je to što se ista logika odražava (predvidljivo) i u sferi religijskih institucija i, specifično, u kontekstu Pravoslavne Crkve.
Crkvene strukture moći (i ”liberalne” i ”konzervativne”) zaogrnute (pseudo)teološkim narativima, takođe brinu pre svega o ostvarivanju neke vrste profita. U tu svrhu je OK manipulisati, lagati, moguće je promovisati lažne heroje, zastupati bilo kakvu teološku besmislicu – sve dok to sledi ”našu” partijsku liniju. Što gore to bolje.
Opraštanje, ljubav prema neprijateljima, sumnja u sopstvenu ispravnost, tišina, pokajanje… sve to je tako passé da o tome ne vredi ni razmišljati, a kamoli to praktikovati. Teološko-ideološki ratnici, sveštenici, monasi, episkopi… suviše dobro razumeju i prihvataju logiku instrumentalnog razuma.
Spremnost na razmenu mišljenja i (samo)kritiku svodi se na obraćanje ogledalu sa pitanjem ”na svetu najlepši ko je”. Ako ogledalo, nekim slučajem, pogreši i kaže istinu – biće razbijeno, a novo, pouzdanije će biti kupljeno.
Ova groteskna društveno-politička i crkvena stvarnost tako generiše jednu dominantnu vrstu kulture – kič. To je znak intelektualnog i moralnog bankrota. Kič sadržaji su uvek zaslađeni (iako mogu biti veoma brutalni u svojoj operacionalizaciji).
Sav taj dominantan kič je postao veoma predvidljiv, i veoma dosadan. Ali to ga ne čini manje opasnim. Propagandna industrija će uvek pronaći inventivne načine da prepakuje iste stare nebuloze koje će izreklamirati kao neko novo, progresivno i veoma važno intelektualno dostignuće.
(Prevod sa engleskog originala, Mirror on the Wall…)
Izvor: Autograf
