Пише: мр. Стеван Гајевић, економиста
Прије пар мјесеци једна млада новинарка рекла ми је да би ме радо интервјуисала, уз констатацију да нисам захвалан саговорник јер сам економиста који више заговара долазак кризе и “вунених времена” него “економиста просперитета”. Другим ријечима на један фини начин ми је саопштено како су моја предвиђања углавном песимистичка а нетачна. Ако ћемо поштено по природи посла и професионалног интересовања, као класични економиста више сам склон да сагледавам процесе, па самим тим ми се чини да је друштво ушло у проблеме који захтијевају шири степен синергије да би се превладали.
Међутим проблем са људима који годинама упозоравају на кризу јесте у томе што прије или касније почну да личе на оне који упорно најављују кишу док напољу сија сунце.
А код нас сунце, барем према већини медијских извјештаја и политичких саопштења, заиста сија.
Црна Гора иде према Европској унији брже него икада (видјети чланак ових аутора о митској Земљи Хипербореји), преговарачка поглавља се затварају, плате и пензије су значајно веће него прије неколико година, држава гради инфраструктуру, незапосленост је нижа него некада, потрошња расте, а посебно то да су ресторани су пуни, станови се продају по цијенама које смо прије десетак година тешко могли замислити, док је реални бруто домаћи производ у другом кварталу 2026. порастао је 3,8%, Црна Гора у европским интеграцијама дошла до 16 привремено затворених поглавља и фазе у којој се већ ради на тексту будућег приступног уговора.
Из угла поменуте новинарке, нарочито ако економију посматра кроз оно што се данас види и политички комуницира, сасвим је легитимно питање: гдје је онда та криза о којој поједини економисти толико дуго говоре?
Можда је она, заправо, у праву.
Само што вјероватно не говоримо о истој кризи.
Јер криза није увијек тренутак у којем држава остане без новца, банке затворе шалтере, предузећа отпусте раднике, а људи престану да примају плате. Такве кризе су спектакуларне, лако разумљиве и захвалне за телевизију. Постоји, међутим, друга врста кризе, много мање медијски атрактивна и зато политички много опаснија: је она која настаје када друштво годинама троши више него што ствара, када раст прихода није праћен растом продуктивности, када потрошња постаје главни генератор економског задовољства, а производна база остаје танка, када се фискална политика све више користи за расподјелу постојећег дохотка, док се недовољно размишља о томе ко ће тај доходак стварати за десет или двадесет година. При чему се систематски дестимулишу ваневропски инвеститори да дођу а они који су ту тјерају се да оду, у нади да ће гомиле Европљана доћи и омогућити нам да живимо лагодно не радећи ништа и постављајући им стално нове услове и нове намете.
Таква криза дуго не личи на кризу.
Напротив, њене прве године често могу изгледати веома пријатно.
Управо зато се овакви процеси често пореде са познатом метафором о „кувању жабе“: ако се вода загријава постепено, промјена се дуго не доживљава као опасност, јер се сваки нови ниво прилагођавања прихвата као готово нормалан. Тако и економски систем може годинама повећавати неравнотеже, а да друштво не осјети тренутак у којем је граница одрживости већ озбиљно приближена. Проблем није у томе што се ништа не догађа, него што се промјене одвијају довољно споро да престану да изгледају као упозорење.
Црногорски економски парадокс најбоље се види у једној једноставној статистици. За првих седам мјесеци 2026. године Црна Гора је извезла робе у вриједности од 312,9 милиона €, а увезла 2,608 милијарди €. Другим ријечима, извозом робе покрили смо свега 12% увоза. Још важније, у односу на исти период претходне године извоз је опао 4,4%, док је увоз порастао 3,4%.
Наравно, Црна Гора није индустријска економија и било би погрешно посматрати само робну размјену, занемарујући туризам и остале услуге. Али однос од приближно једног еура извоза робе према више од осам еура увоза ипак нешто говори о структури економије.
Говори да смо изузетно способни да стварамо тражњу, али знатно мање способни да произведемо оно што та тражња купује.
Зато раст плата сам по себи није проблем. Напротив, свако друштво треба да тежи расту животног стандарда. Проблем настаје уколико зараде током дужег периода расту знатно брже од продуктивности, домаће производње и извозне способности привреде. Тада повећани доходак не постаје само већа потрошачка моћ грађана него, великим дијелом, додатна тражња за увозном робом, некретнинама и услугама чија понуда не може довољно брзо одговорити.
Управо је Међународни монетарни фонд у посљедњој детаљној анализи Црне Горе упозорио на сличан механизам: повећање минималних зарада, заједно са смањењем појединих доприноса, повећало је расположиви доходак и домаћу тражњу, док се значајан дио тог повећања прелио у раст увоза. ИМФ због тога говори и о међусобној повезаности фискалног и спољног дефицита.
Јавно сам исказивао и сада то говорим да повећање зарада није било погрешно.
Значи само да не постоји економски закон према којем повећање расположивог дохотка аутоматски повећава производну способност земље.
Можете законом промијенити пореско оптерећење рада. Можете прерасподијелити бруто зараду између запосленог, послодавца и државе. Можете повећати минималну пензију или плату у јавном сектору. Али продуктивност не настаје одлуком Владе. Она настаје годинама: улагањем капитала, технолошким напретком, образовањем, бољом организацијом, конкуренцијом, институцијама и предузетништвом.
Ту почиње оно што називам кризом.
Не кризом данашњег новчаника, него кризом дугорочне способности система да финансира очекивања која је сам произвео.
Црна Гора је подигла очекивања брже него своју економску базу
Највећа промјена која се у Црној Гори догодила посљедњих година можда зато није ни фискална ни политичка, већ психолошка.
Друштво је веома брзо прихватило нови ниво дохотка као нормалан и трајно стечено и заслужено право.
Плате више не могу значајно назад. Пензије такође. Социјална давања тешко могу бити смањена. Јавни сектор готово сигурно неће постати битно мањи. Грађани очекују нове путеве, боље здравство, веће субвенције, социјалну заштиту, јефтинију енергију, више станова, европске стандарде јавних услуга и, сасвим разумљиво, европски квалитет живота.
Али неко све то мора произвести и платити.
ИМФ већ упозорава да се фискални притисци постепено повећавају и да би, без нових мјера на страни расхода и прихода, дефицит опште државе у њиховом основном сценарију могао постепено расти и прећи 4% БДП-а до 2030. године, између осталог због старења становништва и растућих издатака за пензије и здравство.
Ту се налази много озбиљније питање од тога колика је овог мјесеца просјечна плата.
Која економија ће 2035. финансирати стандард који смо обећали 2025?
А онда долази Европска унија
На први поглед одговор изгледа једноставно: Европска унија.
И заиста, приступање ЕУ је вјероватно највећа развојна прилика коју Црна Гора има. Јединствено тржиште, приступ фондовима, квалитетније институције, слободно кретање капитала и људи, већа правна сигурност и потпуно другачија позиција државе за инвеститоре могу значајно повећати дугорочни потенцијал црногорске економије.
Али постоји једна непријатна чињеница коју у нашем европском ентузијазму ријетко помињемо.
Ми улазимо у Европску унију управо у тренутку када сама Европска унија покушава да одговори на сопствену структурну кризу.
То није моја оцјена са маргине европске дебате. Европска комисија већ отворено говори о успоравању продуктивности, демографским притисцима, високим трошковима енергије и све снажнијој глобалној конкуренцији. Драгијев извјештај о европској конкурентности управо је због тога постао једна од основа нове економске политике Уније: Европа мора затворити технолошки и иновациони јаз, смањити цијену енергије, повећати инвестиције и смањити стратешке зависности.
Европска криза, дакле, такође није питање хоће ли се Европска унија сјутра распасти.
Много је озбиљније питање може ли европски економски и социјални модел у наредним деценијама стварати довољно продуктивности да финансира скуп систем социјалне заштите, старење становништва, енергетску транзицију, одбрану и технолошку утакмицу са Сједињеним Државама и Кином.
Европа има огромну акумулирану вриједност, капитал, инфраструктуру, знање и институције, али је њена релативна економска снага под притиском.
А Црна Гора жели да уђе управо у тај систем.
То је и даље одлична одлука. Али чланство у Европској унији не представља замјену за сопствену економску стратегију.
Брисел може финансирати пругу. Не може умјесто нас направити предузетничку културу.
Може финансирати дигитализацију. Не може административном одлуком створити продуктивност.
Може отворити тржиште од више стотина милиона становника. Али нико нам не гарантује да ћемо ми на том тржишту нешто продавати. Сасвим је могуће и обрнуто – да ћемо на њему још лакше куповати.
Зашто политички систем не види проблем
Овдје долазимо до дијела који економисти често занемарују, а можда је важнији од самих економских показатеља.
Демократија мјери вријеме изборима.
Економија га мјери генерацијама.
Политичар који донесе одлуку чији су позитивни ефекти видљиви данас, а трошкови настају за седам или десет година, може сасвим рационално бити награђен на изборима. Политичар који данас тражи одрицање да би спријечио проблем који ће настати послије два изборна циклуса вјероватно ће бити кажњен.
Зато политички систем природно преферира садашњост.
Повећање плате осјети се сљедећег мјесеца.
Повећање продуктивности можда за десет година.
Нова социјална накнада има конкретног корисника који зна ко му ју је дао.
Избјегнути будући јавни дуг нема свог бирача.
Отварање неколико хиљада радних мјеста у администрацији лако је политички објаснити. Изградња институција које ће током наредних двадесет година омогућити настанак стотина конкурентних приватних компанија готово је политички невидљива.
И управо због тога они који систем посматрају кроз динамику избора често не виде његове аномалије. Они виде политичку стабилност, раст прихода, расположење бирача и сљедећи изборни циклус.
Економиста мора гледати нешто друго.
Мора питати колико тога што данас трошимо сами производимо; колико раст зарада прати раст продуктивности; колико је економија способна да извози; колико зависимо од увоза хране, енергије и технологије; колико јавних обећања правимо на основу прихода који зависе од неколико осјетљивих сектора; каква нам је демографија; колико људи ствара нову вриједност, а колико њих живи од њене расподјеле.
И прије свега мора поставити једно прилично непопуларно питање: шта ће се догодити када се нека од претпоставки на којима садашњи модел почива промијени?
Не морају се промијенити све.
Довољна је озбиљнија европска рецесија. Слабија туристичка сезона. Раст цијене капитала. Геополитички поремећај. Пад страних инвестиција. Неколико година слабијег раста. Или једноставно тренутак када више неће бити могуће новим повећањем јавне потрошње одржавати претходно формирана очекивања.
Тада криза која је годинама била структурна постаје видљива.
Криза није догађај него процес
Можда је управо ту настао неспоразум између мене и новинарке.
Када кажем „криза“, она вјероватно замишља 2008. годину – пад берзи, банке пред колапсом, отпуштања и драматичне наслове.
Ја мислим на нешто друго.
Мислим на друштво које постепено губи однос између онога што производи и онога што жели да троши.
На државу која повећава трајне обавезе брже него трајне изворе прихода.
На земљу у којој цијена квадратног метра некретнине може расти много брже од способности домаће економије да произведе робу коју ће извести.
На економију у којој се раст животног стандарда све мање ослања на продуктивност, а све више на прерасподјелу, увоз, туризам, некретнине, страни капитал и јавну потрошњу.
Ништа од тога не значи да катастрофа мора наступити.
Економија није метеорологија, а ко тврди да може одредити годину и мјесец сљедеће велике кризе више се бави прорицањем него економијом.
Сасвим је могуће да Црна Гора још дуго расте. Европска интеграција може убрзати инвестиције и институционалне реформе. Нова инфраструктура може повећати продуктивност. Туризам може наставити да доноси велике приходе. Чланство у ЕУ може отворити развојни циклус какав ова земља није имала деценијама.
Волио бих да се управо то догоди.
Али економски оптимизам има смисла само ако почива на разумијевању ризика, а не на њиховом игнорисању.
Можда ће зато нека влада 2035. године, када више не буде могуће политичким саопштењима, новим задужењима и административним повећањем доходака прикривати разлику између онога што друштво производи и онога што је навикло да троши, бити приморана да уради оно што ниједна власт данас не жели ни да изговори: да јавне расходе, права, субвенције и укупну потрошњу врати у границе стварне економске моћи земље.
Та влада вјероватно неће бити популарна, можда ће бити проглашавана безосјећајном, несоцијалном и противником свега што је претходних година представљано као стечено право, али историја економских система показује да рачун који се дуго одлаже не нестаје, већ само прелази на оне који долазе послије. И тада више неће бити ријеч о избору између бољег и лошијег политичког програма, већ о граници између онога што бисмо жељели да имамо и онога што смо заиста способни да произведемо, финансирамо и сачувамо. У том тренутку мјере које ће изгледати као суровост можда ће заправо бити само закашњели покушај да се систем поново учини одрживим.
