Пише: Мр. Стеван Гајевић економиста
Прилог расправи о политичкој трансформацији Црне Горе
Свака велика политичка промјена у историји носи са собом једно једноставно обећање – да ће држава постати боља. Грађани не очекују од политике чуда. Очекују ред, предвидивост, сигурност, могућност да планирају сопствени живот и да њихов рад буде вреднован. Када се изгуби повјерење у институције, ниједна изборна побједа сама по себи не представља успјех. Она постаје само промјена управљача на истом броду.
Црна Гора је након 2020. године ушла у нову политичку епоху. Први пут послије три деценије, а са историјско-политичког аспекта комотно можемо рећи и послије готово осамдесет година, промијењена је власт. Многи су у томе видјели почетак дубоке друштвене обнове. Поборници класичног капитализма, међу којима је и аутор овог текста, у први мах су помислили да ће доћи до планског прекомпоновања читавог система – почев од међусобних односа политичких актера, па све до економског уздизања предузетништва и новог замаха рада као темељне одреднице успјеха.
Али авај, нисмо били у праву.
Само неколико година касније, умјесто расправе о развоју, продуктивности и институцијама, највећи дио политичке енергије и даље се троши на дневне сукобе, идентитетска питања и краткорочне политичке калкулације.
Да се не лажемо, у земљи оптерећеној незавршеном историјом која траје, идентитетска питања веома су важна. Међутим, у интелектуалним круговима којима и сам припадам сматрало се, очигледно погрешно, да ће се та питања рјешавати општим консензусом, кроз отворене академске расправе у којима неће бити табу тема и у којима ће се разговарати о свему што оптерећује нашу историју. Сматрало се да ће се прихватити једноставно начело да сваки народ има право на своје постојање, своје памћење и своје мишљење.
Другим ријечима, очекивало се да ће историја постати предмет науке, а да ће се људи окренути напретку, раду, стварању и прогресу.
Ако ћемо поштено, управо нам је то било потребно – као ињекција, медицински речено.
Проблем није у томе што постоје различите политичке идеје. Напротив, плурализам је природно стање сваког демократског друштва. Проблем настаје онда када држава изгуби способност да буде изнад дневне политике и када престане да дјелује као институција континуитета. Тада политички циклуси постају све краћи, стратешке одлуке све рјеђе, а јавна управа све више зависи од промјена политичких већина.
Таква држава постепено губи оно што се некада подразумијевало – осјећај служења општем добру.
Некада, и то не тако давно, под државничком одговорношћу подразумијевало се да појединац долази и одлази, али да институција остаје. Данас се често стиче утисак, и не само утисак, да институције постоје само док траје одређена политичка већина. Чак се и постојање појединих важних институција све више оправдава тиме да у њима неко треба да прима плату, а све мање јавном сврхом због које су основане.
Другим ријечима, институције почињу да служе људима који у њима раде, умјесто да људи у њима служе држави и грађанима.
Тиме држава престаје да буде стабилан оквир друштва и постаје простор непрекидне политичке импровизације. Такво стање може да траје све док запослени примају плате, пензионери пензије, а држава успијева да пронађе некога ко је спреман да јој позајми новац.
Скоро ме је у супермаркету зауставио колега економиста, некадашњи министар, и питао: „До када ови мисле да се задужују?“ Одговорио сам му на исти начин: све до момента док им неко нуди новац.
Да ствар буде гора, институционални оквир у којем држава функционише постаје све сложенији, па би чак и уз најбољу политичку вољу изградња ефикасног система захтијевала године.
Иста структура проблема може се примијетити и у економији.
Савремена црногорска економија све мање говори о раду, производњи и стварању нове вриједности, а све више о потрошњи, субвенцијама, трансферима и краткорочним финансијским ефектима. Раст плата свакако представља позитиван друштвени циљ, али ниједна економија дугорочно не може почивати на расту потрошње уколико иза ње не стоји раст продуктивности.
Зато није довољно питати колико грађани данас примају. Много је важније питати колико друштво производи.
И поред заиста импресивног раста плата, велики број запослених у јавној управи и даље је незадовољан својим примањима. То показује да повећање номиналних прихода само по себи не ствара осјећај економског напретка, нарочито ако истовремено расту цијене, очекивања и зависност од државе. Суштински задовoљство се не ствара високим зададама, већ сјећањем предвидивости будућности.
Питање колико радимо данас за будућност, се ријетко поставља или се не поставља.
Земље које су оствариле дугорочан развој нијесу постале богате зато што су повећавале јавну потрошњу. Постале су богате зато што су развијале индустрију, технологију, знање и извоз. Не забравимо да су те земље задржале колико-толико и историјско памћење и традиционалне вриједности. Оне су развијале предузетништво и осјећај личне сатисфакције да се нечији рад вреднује. Њихове институције нијесу награђивале политичку лојалност, већ способност, одговорност и резултат.
Дугорочно, управо је то највећа разлика између успјешних и неуспјешних држава.
Чак и када се посматра државна управа комунистичке Кине, може се уочити занимљива чињеница да је она, пропорционално броју становника, у појединим аспектима мања од административних апарата неких „капиталистичких“ држава Европске уније. Наравно, таква поређења треба узимати са резервом, али она ипак указују на суштину: економска снага не произлази из величине администрације, већ из величине и продуктивности привреде.
У Црној Гори се већ годинама говори о европским интеграцијама. То је легитиман стратешки циљ. Међутим, европске интеграције нијесу саме себи сврха. Оне не могу замијенити одговорну државу нити могу замијенити унутрашњу развојну стратегију. Ниједна међународна организација не може изградити институције умјесто друштва које их само не жели градити.
Већ смо писали о томе да се Европска унија у Црној Гори често представља као својеврсна Хипербореја – идеална земља у којој ће, самим нашим уласком, нестати готово сви унутрашњи проблеми. Међутим, чланство у било којој заједници не може замијенити рад, одговорност и способност да се уређује сопствена држава.
Мишљења сам да највећа опасност за Црну Гору није ни политичка поларизација нити тренутне економске тешкоће. Највећа опасност јесте постепени нестанак политичке и економске етике.
Етика није апстрактан филозофски појам. Она представља скуп правила која ограничавају моћ. Она подразумијева да јавна функција није привилегија, већ одговорност; да јавни новац није политички ресурс, већ имовина свих грађана; и да се одлуке доносе према дугорочном интересу државе, а не према потребама наредних избора.
Када таква етика ослаби, држава постаје администрација, а политика маркетинг.
Сличан процес може се уочити и у економији. Умјесто стварања нових вриједности, све више доминира прерасподјела постојећих. Умјесто инвестиционе политике развија се политика краткорочног фискалног ефекта. Умјесто развоја производње расте зависност од услуга, туризма, увоза и потрошње. Такав модел може функционисати одређено вријеме, али тешко може постати основа дугорочног просперитета.
Посебно забрињава чињеница да се развој често мјери искључиво бруто домаћим производом. Међутим, БДП не говори довољно о повјерењу међу људима, квалитету институција, осјећају припадности заједници или спремности младих да своју будућност вежу за сопствену државу.
За разумијевање стварне снаге државе понекад је корисније посматрати њен буџет: колико може да приходује од грађана и привреде, колико дугује и колике обавезе мора да финансира. Када се укупни дугови и трајне буџетске обавезе ставе у однос са реалним приходима државе, слика постаје много јаснија од оне коју даје само номинални раст БДП-а.
Друштво није само збир економских показатеља.
Оно почива на невидљивим вриједностима – повјерењу, одговорности, раду, породици, образовању, култури и свијести да појединац није једина мјера свих ствари. Када се те вриједности потисну у корист искључиво индивидуалног интереса, друштво може постати богатије у материјалном смислу, али истовремено сиромашније у готово сваком другом.
Посљедњих деценија велики дио Европе пролази кроз управо такву трансформацију. Традиционалне друштвене везе постају слабије, заједнице се фрагментирају, политичке партије све теже окупљају широке друштвене слојеве, а држава све чешће реагује на кризе умјесто да их дугорочно спречава. Истовремено, економска логика све више продире у области које су некада биле уређене моралним и друштвеним нормама.
Црна Гора није изолована од тих процеса. Напротив, као мала држава често их преузима и прије него што развије сопствене механизме прилагођавања. У жељи да што брже усваја европске стандарде, понекад се занемарује питање да ли се истовремено чувају друштвени темељи без којих ниједан институционални модел не може дати резултате.
То не значи да треба одбацивати модернизацију или европске интеграције. Напротив. Али модернизација не подразумијева одрицање од свега што је друштво градило деценијама. Успјешне европске државе нијесу постале развијене зато што су избрисале сопствени идентитет, већ зато што су га успјеле ускладити са савременим економским и политичким изазовима.
Можда је управо то питање које данас треба поставити Црној Гори.
Не колико смо закона усвојили.
Не колико смо поглавља отворили.
Не колико смо повећали јавну потрошњу.
Већ да ли смо изградили државу која може трајати дуже од једног политичког мандата.
Државу у којој институције имају ауторитет независно од тога ко врши власт.
Економију која почива на раду, знању, предузетништву и стварању нове вриједности, а не само на прерасподјели постојеће.
И друштво које разумије да се напредак не мјери само растом прихода, већ и очувањем моралног капитала без којег ниједна заједница не може дугорочно опстати.
Политичке промјене из 2020. године несумњиво су представљале историјски догађај. Међутим, историјски догађај није нужно и историјска прекретница. Права прекретница настаје тек онда када друштво промијени начин на који разумије државу, економију и сопствени систем вриједности.
Зато питање није да ли се 2020. промијенила власт.
Питање је да ли је промијенила државу.
Јер историја показује да државе ријетко пропадају онда када остану без новца. Много чешће пропадају онда када остану без вриједности које су тај новац чиниле смисленим.
