Пише: Милован Урван
Не може се више возит. Падам у искушење да допуним књигу Мишела Фукоа „Надзирати и кажњавати“ једним малим црногорским поглављем: надзирати, кажњавати и назвати то безбједношћу.
Црногорска власт умножила је број радара, па и оних „невидљивих“, а све, наравно, у име племените и цивилизацијске потребе — безбједности. Тамо гдје се до јуче возило осамдесет, и то све по пропису, сада се вози шездесет. Радар је ту да забиљежи, казна да васпита, а возач, дабоме, да паничи и пада у индуковану психозу.
Ма је ли то Фуко изненада постаје занимљивији од саобраћајног закона!? Љубљена браћо, није суштина само у томе да ли ће вас неко зауставити, већ да никад не знате надзире ли вас неко. Довољно је да знате да и то може: да се власт усели у возача. Шофер почиње сам себе да надзире, сам себе да успорава, сам себе да кажњава и онда кад радара можда и нема. Рекли би наивни да је то самоконтрола.
У свему томе заборавља се и шути о томе што Црна Гора има један мали проблем са овом цивилизацијском дисциплином: нема инфраструктуру да прими аутомобила колико их има. Нема довољно путева, нема брзих цеста, нема обилазница, нема алтернативних праваца, а онда се саобраћајни проблем не рјешава тако што се направи више простора за саобраћај, већ тако што се постојећи простор све бруталније контролише.
Али најзанимљивије је што ће се једног дана, кад будемо гледали уназад, можда чинити да је ово било сасвим нормално. Као што нам данас средњовјековни записи остављају тек по коју реченицу о времену у којем су настали.
Постојао је у средњем вијеку један литерарни жанр: запис. Састојао се од неколико ријечи које би износиле неку важну појединост из живота. Као да се остављала само лозинка за будућа времена. Запис се урезивао на зидовима цркве или на маргини каквог рукописа. Шта су људи записивали? На примјер: „Година је 1447. Нема хљеба.“ И то је све. Е, тако дође вријеме да за Господње љето 2026. можемо написати: Не може се више возит.
