Пише: Стефан Лакушић
Друга се ту игра игра… Све је то договорено, не буди наиван… Ова два приступа доминирају у експликацији глобалних геополитичких дешавања. И стварно, ова врста аргументације је толико магловита и неухватљива да је с њом немогуће полемисати. Одатле и њена надмоћ.
С обзиром на то да ипак колумна мора да има неки садржај, а ја имам намјеру да је напишем, послужићу се и неким додатним аргументима за обрађивање актуелне теме – Меморандума о разумијевању (Memorandum of Understanding – MOU) између САД и Ирана. Прије свега, MOU није коначни мировни споразум, већ оквир за исти, што и експлицитно пише у овом документу. Посебно је битно сагледати двије његове димензије: шта ново доноси и колико је спроводив.
Главне новине које доноси Меморандум: успостављање мира на свим фронтовима, Иран се одриче производње и других начина прибављања нуклеарног оружја, успоставља се фонд за реконструкцију и економски развој Ирана, одмрзавају се финансијска средства Ирана, Ормуски мореуз се одблокира и укидају се санкције Ирану. У односу на сам почетак сукоба, САД добија (мада ће то бити прецизирано у коначном споразуму) гаранције и контролу да Иран неће доћи до нуклеарног оружја. Иран добија укидање санкција и одмрзавање средстава. Неке од ових санкција су на снази готово пола вијека, од промјене режима у Ирану 1979. године. Ко је више добио више није тешко процијенити.
За оне слабије упућене, ово ствара могућност да Иран под тренутним режимом постане богата (или макар богатија) земља, од чега би и САД могла да има користи уколико трговина енергентима буде ишла у америчким доларима, што је правило у глобалним оквирима. Очигледан губитник у овом сценарију је Израел јер се тежиште регионалног баланса моћи помјера ка Ирану, који је директна пријетња по опстанак Израела. Да САД могу да буду савезници обје државе, макар под овим режимима, тешко је замисливо.
Посљедица рата је учвршћивање режима у Техерану, јер је очигледно да опозиција (макар она која није сепаратистичка) нема снагу да смијени режим. Чини се да се САД у овом рату није одважио да одигра на карту сепаратистичких курдских и балочких група због страха од преливања сукоба у савезничким државама у региону, гдје су такође присутне ове етничке групе.
Сама спроводивост споразума високо је упитна. Први изазов је то што Израел није потписник споразума и врло је могуће да ће га поткопавати путем заоштравања сукоба у Либану. Овдје се, макар привремено, види расцјеп између Израела и САД, гдје званичници обје државе размјењују оптужбе. Индикативна је и реакција на новинарско питање о укључености Израела у овај договор, гдје Трамп каже да им је доставио копију. Надмен, потцјењивачки однос је врло присутан; са каквом позадином, вријеме ће показати.
Предсједник САД даје и друга обећања која не може са извјесношћу да спроведе: санкције од стране САД су у надлежности Конгреса, а не предсједника, који може само привремено да да изузећа. Санкције од стране УН нису санкције само САД, већ и других чланица Савјета безбједности, а тиме и цијеле међународне заједнице. Прва врста санкција је могуће мање проблематична јер је то унутардржавно питање и сигурно ће бити коришћено за изборну кампању за Конгрес 3. новембра ове године.
Обећано укидање санкција УН-а је далеко проблематичније. Судбина тих санкција директно је везана за Резолуцију 2231 Савјета безбједности из 2015. године. Она је била правни стуб тзв. „Обаминог нуклеарног споразума“, из којег је Трамп у првом мандату изашао називајући га најгорим споразумом икад. Западне силе су крајем прошле године активирале ,,snapback“ механизам из ове резолуције, оптужујући Техеран да је прешао све црвене линије у обогаћивању уранијума, чиме су старе санкције УН-а аутоматски враћене на снагу.
Трамп сада наступа као да те санкције може да обрише једним потписом. Можда је тако нешто могуће у Одбору за мир који је успоставио, али у УН-у потребна је потпуно нова резолуција Савјета безбједности. Ту Вашингтон већ зависи од Москве и Пекинга. Однос према оним западним савезницима САД који су гаранти спровођења Резолуције 2231 такође је дубоко проблематичан јер се дају обећања и у њихово име, а да притом нису стране у преговорима.
Вук Бачановић: Пропаст цивилизација као мјера америчке хладноратовске побједе
Ако додамо томе и цифру од 300 милијарди за реконструкцију и економски развој Ирана, од чега, према ријечима потпредсједника САД, ни цент неће поћи из америчког буџета, постаје још јасније колико је ово „рјешење“ нејасно.
Дакле, меморандум има рупа таман колико швајцарски сир, па није ни чудо што ће се даљи преговори водити управо у овој војно неутралној земљи. Сматрам да су ово могући исходи тих преговора:
1. Непостизање коначног споразума и наставак непријатељстава. Овај исход је лош за већи дио свијета и економску стабилност. Повољан је за Израел, који се нада промјени режима у Ирану;
2. Стално продужавање рокова до када треба стићи до коначног споразума. Ово се може радити до неке мјере, па можда се и врућ кромпир може пребацити администрацији наредног предсједника САД. Дугорочно то не одговара Ирану, који ће посегнути за својим штапом – блокадом Ормуског мореуза;
3. Постизање договора – одговара САД, Ирану и стабилности свјетске економије, али не и Израелу.
Дакле, какав год био или не био коначни споразум, исход неће задовољити и Израел и Иран и ту се САД налази у ситуацији бирања. Овога пута није тако лако изабрати традиционалног савезника јер то подразумијева непроходност Ормуског мореуза, а тиме и глобалну економску, политичку и безбједносну неизвјесност и, што је вјероватно још горе, жалбе просјечног Подгоричанина на рачун за гориво за све троје кола која вози.
На крају, једно запажање: споразум је од стране САД-а потписан у Версају и то одлуком предсједника Трампа и ненајављено. Знамо каква је била судбина једног другог документа потписаног на истом мјесту прије нешто више од 100 година. Да ли је овим Трамп хтио да пошаље поруку о намјерама и трајности овог споразума? Можда да, можда не. Оно што је извјесно јесте да је оставио осталима да нагађају и појачао свој имиџ непредвидљивости, што је довољно да се противник држи у дефанзивном, подређеном положају.
