Пише: Вук Бачановић
У свјетлу новог америчког напада на Иран, многи коментатори поново говоре о „сукобу Запада и ислама“, о вјечном непријатељству цивилизација и наводној неспојивости исламског свијета са модерношћу. Тим поводом вриједи се присјетити једног данас већ историјског интервјуа који је 1998. године француском листу Le Nouvel Observateur дао Збигњев Бжежински, некадашњи савјетник за националну безбједност предсједника Џимија Картера и један од најзначајнијих америчких геополитичких стратега Хладног рата. У том разговору Бжежински је отворено признао да је Вашингтон још 1979. године почео тајно подржавати противнике просовјетске власти у Кабулу, свјестан да би таква политика могла испровоцирати совјетску интервенцију и претворити Авганистан у замку за Москву.
Посебно је занимљив дио интервјуа у којем Бжежински одбацује идеју о јединственом и монолитном исламу. „Посматрајте ислам разумно, без демагогије и без емоционалних испада“, поручује он, подсјећајући да између Саудијске Арабије, Марока, Египта, Пакистана и секуларне Средње Азије постоје огромне политичке и културне разлике. Сам по себи, тај аргумент је тешко оспорити. Исламска цивилизација је кроз историју обухватала читав спектар традиција, од мистичке поезије и филозофије до модернистичких и секуларних покрета. Проблем, међутим, настаје када се та разумна констатација суочи са практичном политиком великих сила.
Јер ако ислам заиста није једнообразан свијет – а није – онда је тешко игнорисати чињеницу да су управо западне силе током Хладног рата за своје савезнике најчешће бирале оне покрете који су били најригиднији, најмилитантнији и најнепријатељскији према свему што је у исламској цивилизацији било интелектуално напредно, културно богато и духовно узвишено. Бжежински од читаоца тражи да ислам не поистовјећује са фанатизмом – и у томе је у праву. Али истовремено очекује да заборавимо како су деценије геополитичког инжењеринга управо најекстремнијим исламистичким струјама дале новац, оружје и простор да постану глобално видљиве. Зато овај интервју данас није само свједочанство о једној епохи америчке спољне политике, него и подсјетник на „парадокс“ који и даље обликује Блиски исток: исти људи који су најбоље знали да се ислам не може сводити на фундаментализам често су у пракси највише улагали управо у фундаменталисте.
Но у постјугословенском контексту нарочито је занимљив, а истовремено и демонски лицемјеран сљедећи пасус:
„Шта је важније у свјетској историји? Талибани или слом совјетске империје? Неколико узбурканих муслимана или ослобођење Средње Европе и крај Хладног рата?“
На први поглед, питање је постављено тако да се одговор намеће сам по себи. Ко би, уосталом, жалио за Совјетским Савезом? Али управо ту почиње проблем. Јер ако већ желимо да судимо историјске процесе по њиховим посљедицама, онда би било поштено поставити и неколико додатних питања. Шта је у стварности донијела политика рушења СССР-а и ширег система који је, са свим својим противрјечностима и недостацима, ипак носио идеју антиколонијалног ослобођења, социјалне државе и интернационалне сарадње потлачених и мање развијених народа?
Шта је донијела земљама бивше СФРЈ, која је након Хладног рата прошла кроз крвави распад, економску деиндустријализацију и претварање читавих друштава у периферију глобалног капитала? И не само то: донијела је и повратак најцрњих националистичких демона прошлости, који су од маргине постали темељ нових политичких митологија. Умјесто социјалистичког интернационализма, ма колико он био противрјечан и недовршен, дошла је епоха у којој су квислинзи, усташе, четнички команданти на услузи Вермахту и НДХ, младомуслимански кругови који су судбину свог народа везивали за Хитлеров Берлин и други сарадници окупатора почели да се рехабилитују као „трагични родољуби“, „борци за слободу“ и „мудри реалисти“ који су, ето, само тражили најбољи пут за „свој народ“. Колаборација са нацизмом тако је у новим националним наративима престала бити морални суноврат и постала нека врста геополитичке сналажљивости.
Шта је донијела Украјини, која је од обећане транзиције стигла до једног од најразорнијих европских ратова послије 1945. године? И тамо је, као и на Балкану, постсовјетски вакуум отворио простор да се срамотни историјат колабрационизма са вермахтом из Другог свјетског рата препакује у употребљиву националну легенду. Умјесто да се колаборационизам, етничко насиље и фашистичка насљеђа држе тамо гдје им је мјесто – у зони историјске осуде – скупа са канибализмом и другим древним варварствима, она су дијелом претворена у симболе отпора, жртве и националног буђења. Тако је распад старог поретка, који је Бжежински славио као „ослобођење“, у пракси често значио ослобађање управо оних идеолошких сила које је антифашистичка Европа некада сматрала пораженим.
Истовремено, економска периферизација није донијела искључиво материјално сиромашење које се настоји амортизовати кредитирањем од стране моћних западних банкарских картела, него и дубоке културолошке посљедице. Друштва која су изгубила контролу над сопственим развојем постепено су почела губити и самопоуздање да могу бити носиоци оригиналних политичких и културних пројеката, па је мјесто визије будућности све чешће заузимало патетично идеализовање прошлости. У таквим околностима „идентитетска“ митологија која се креира искључиво на начин да служи одржавању контролисаног хаоса, постаје замјена за економску стратегију, а историјски ревизионизам Другог свјетског рата компензација за одсуство стварне политичке и привредне суверености.
Вук Бачановић: Грађанска БиХ која није постојала – прилог историји једне политичке фикције
Парадоксално, наоружавање најригиднијих исламистичких покрета ради слабљења СССР-а означило је почетак много ширег историјског процеса: повратка свих оних политичких сила за које се након 1945. вјеровало да су трајно поражене, иако су разним облицима преживљавале у окриљу „слободног свијета“ и чекале своју прилику. Од Авганистана до Балкана и Источне Европе, рушење совјетског поретка није ослободило народе – управо супротно – већ комплетан древни пандемонијум – националистичке митологије, историјски ревизионизам, колаборационистичке култове, клерикални и по својој суштини потпуно псеудорелигиозни екстремизам и разне облике политичког месијанизма који данас имитира трампистичке узоре из центра империје. Оно што је Деведесетих представљано као тријумф либералне демократије у многим је срединама завршило као тријумф управо оних идеја које су генерација бораца против фашизма сматрала најопаснијим насљеђем европске прошлости.
А шта је, коначно, донијела самој „ослобођеној“ Средњој Европи? Да ли је резултат заиста била пуна политичка и економска еманципација или постепено укључивање у безбједносну и економску архитектуру чији се стратешки циљеви све чешће дефинишу изван Европе? Управо је то питање покренуо и економиста Мајкл Робертс анализирајући чувени Драгијев извјештај о будућности европске конкурентности. Робертс указује да се Европска унија данас суочава са стагнацијом, падом продуктивности, заостајањем за Сједињеним Државама и Азијом, те све већим захтјевима за издвајања у области одбране и геополитичког надметања. Чак и у самом Драгијевом извјештају финансирање зелене транзиције, одбране и економског раста описује се као „егзистенцијални изазов“ за Европу. У једној новијој анализи глобалних профита Робертс додатно показује да се европски капитал данас налази у осјетно неповољнијем положају од америчког и азијског. Док профити у Сједињеним Државама и дијеловима Источне Азије биљеже нови узлазни тренд, њемачка и британска привреда показују знатно слабије резултате, што само потврђује дубљи проблем релативног опадања економске тежине Европе у свјетском систему.
Зато Бжежинског питање данас звучи знатно мање тријумфалистички него 1998. године. Није спорно да је Совјетски Савез нестао и због тога јер су га његове властите структуре учиниле неодрживим. Спорно је шта је настало на његовим рушевинама. Ако је циљ историјске анализе да трезвено мјери добитке и губитке, онда је легитимно запитати се да ли су народи Европе добили истинско ослобођење или додатни терет економске несигурности, војне ескалације и све дубље кризе европског пројекта.
Из перспективе историјске антропологије и материјалистичког проучавања културе, цивилизације не пропадају зато што су носиоци „погрешне“ религије, етничког идентитета или културног обрасца. Како је писао Ерик Волф у својој капиталној студији Europe and the People Without History (Европа и народи без историје), ниједно друштво не може се разумјети као изоловано острво културе, јер су локални идентитети, вјеровања и облици политичке организације увијек производ ширих односа моћи, размјене и економске интеграције. Другим ријечима, људи не стварају историјске митове, поготово не оне прогресивне и слободарске у празном простору, него у конкретним условима друштвене производње, зависности и политичке борбе. Друштва почињу назадовати онда када изгубе контролу над ресурсима, производњом, институцијама знања и способношћу да самостално обликују властиту будућност.
Тада се, по правилу, сужава простор за рационалну политичку артикулацију стварних економских и социјалних интереса, док све већи значај добијају симболичке борбе око идентитета, колективног сјећања и историјске припадности. Пошто друштво више нема стварну контролу над кључним процесима који одређују његову будућност, политичка енергија се преусмјерава на интерпретацију прошлости. Управо зато питања производње, рада, технолошког развоја и друштвене репродукције уступају мјесто бескрајним расправама о националним жртвама, историјским издајама и митологизованим тренуцима колективне славе. Оно што се лажно представља као буђење националне свијести често је само културни облик политичке и економске немоћи.
Можда је најзанимљивије то што Бжежински у свом интервјуу не говори као циник који прикрива своје намјере, него као човјек који је искрено и готово фанатично увјерен у исправност властитих избора. Управо зато је овај текст толико важан. Он нам омогућава да завиримо у начин размишљања цјелокупне генерације америчких стратега за коју су читави народи, културе и историјски процеси представљали искључиво фигуре на геополитичкој табли. Из те перспективе, питање није било какво ће друштво настати након рушења одређеног поретка, нити какве ће бити дугорочне посљедице по милионе људи, него искључиво да ли је остварен стратешки циљ. Управо у томе лежи дубока трагедија америчког постхладноратовског свијета: побједа капитала је постала важнија од онога што након ње остаје. А када се историја сведе на низ геополитичких побједа без визије друштва које би из њих требало да настане, онда се на крају испостави да је највећи пораз претрпјела сама идеја напретка људског рода као цјелине, као и чињеница да је слобода која није слобода за све – краткорочно и дугорочно опасна фикција.
