Пише: Тихомир Бурзановић
Постоји једно једноставно питање које се посљедњих мјесеци све упорније намеће у Црној Гори: да ли се Александар Вучић уопште понаша као предсједник Србије када говори о Црној Гори — или као политички лидер који је поново ушао у црногорску изборну кампању?
Питање није ни злонамјерно ни анти-српско. Напротив. Управо зато што је Србија највећи сусјед Црне Горе, што двије државе имају дубоке породичне, историјске, економске и културне везе и што у Црној Гори живи велики број грађана који се национално изјашњавају као Срби, Београд би морао да буде много опрезнији. Предсједник Србије није предсједник једне црногорске партије, једног блока, једног политичара или једне црквене струје.
А управо тако све чешће изгледа.
Посљедњих мјесеци Вучићев однос према Црној Гори све мање личи на државничку политику према сусједној и сувереној држави, а све више на селективно бирање савезника унутар црногорског српског корпуса. Његове поруке о црногорској власти, однос према Милану Кнежевићу, јавна блискост са појединим актерима попут Владислава Дајковића, али и све отвореније сврставање у црквеним питањима, остављају утисак да Београд више не жели само да буде заинтересован за положај Срба у Црној Гори — већ и да одређује ко је „прави“ представник Срба.
А то је већ опасан терен.
Вучић је почетком августа оштро критиковао званичну Црну Гору због учешћа њеног представника на обиљежавању „Олује“ у Книну, уз питање зашто Црна Гора није послала представника на комеморацију српским жртвама у Мркоњић Граду. Исту линију критике готово истовремено је заузео и Милан Кнежевић.
Случајност? Могуће.
Али у политици, нарочито уочи избора, превише „случајности“ почиње да личи на стратегију.
Јер Кнежевић више није политички аутсајдер. Његова Демократска народна партија напустила је црногорску владу почетком 2026. године, а он и Андрија Мандић, према оцјенама појединих аналитичара, све отвореније представљају конкурентске центре унутар просрпског бирачког тијела пред наредне парламентарне изборе.
И ту долазимо до суштине.
Вучић више не изгледа као да само подржава Србе у Црној Гори. Понекад изгледа као да бира који ће Срби бити политички пожељни.
То је огромна разлика.
Јер ако је циљ заштита права српског народа, онда се она не остварује тако што се један политичар уздиже, други потискује, трећи хвали, а четврти критикује. То није државна политика. То је страначка кадровска политика.
Посебно је занимљив однос према Андрији Мандићу. Вучић и Мандић су годинама имали блиске политичке односе, а Мандић је, између осталог, 2021. добио Орден српске заставе од предсједника Србије. Данас, међутим, у јавном простору све више видимо другачију динамику: Кнежевић покушава да се позиционира као важан лидер српског бирачког тијела, док се око Мандића ствара слика политичара који није нужно више у центру београдске фаворизације.
Ако је то заиста стратегија Београда, онда је прилично јасно шта се дешава: припрема се нова расподјела карата унутар просрпског блока.
И ту Вучић прави исту грешку коју је у Црној Гори већ правио велики број политичара: потцјењује чињеницу да Црна Гора није политичка филијала Србије.
Она је суверена држава.
Може бити српска по језику једног дијела становништва, блиска Србији по историји, култури и вјери, али њена власт се не бира у Београду. Барем би тако требало да буде у једној озбиљној европској политици.
Још је осјетљивија црквена димензија.
Вучић је недавно говорио о „опасним“ идејама унутар Цркве, о федерализацији и конфедерализацији, као и о „полицентричном српству“, повезујући са тим и догађаје који су претходили литијама у Црној Гори.
Те изјаве изазвале су јавну реакцију Митрополије црногорско-приморске, док је Епархија будимљанско-никшићка стала у одбрану Вучићевих ставова. Поједини медији су управо због тога актуелну ситуацију описали као све дубљи јаз између струје митрополита Јоаникија и Митрополита Методија, при чему се у тај спор увлаче и Мандић и други политички актери.
И ту је Вучић морао да буде много мудрији.
Митрополија: Вучићеве изјаве врве од нејасноћа и нијесу на добробит СПЦ
Предсједник Србије може да има став о Српској православној цркви. Може да разговара са патријархом, митрополитима и епископима. Може да брани интересе српског народа. Али не може и не би смио да постане арбитар међу архијерејима.
Црквена питања се не рјешавају конференцијама за медије предсједника државе.
Јер када један митрополит добија јавну подршку, а други постаје предмет критике из Београда, посљедица није јачање црквеног јединства. Посљедица је сумња. А сумња код вјерника брзо постаје подјела.
Иронично је што је Вучић, који тако често говори о опасности од „разбијања српског јединства“, својим политичким наступима у Црној Гори сада дошао у позицију да управо о том јединству производи нове спорне линије.
Можда би неко требало да му каже: ако већ не можете да уједините све Србе у Црној Гори, бар немојте да их дијелите на оне које Београд воли и оне које Београд више не воли.
Јер то није државништво.
То је кастинг.
А Вучић је, признајмо, у политичком кастингу увијек био прилично вјешт.
Проблем је што Црна Гора није телевизијски студио.
Она је држава.
Зато посебно бизарно дјелује када предсједник Србије наступа као да је у јеку некадашње кампање против Мила Ђукановића, када су из Београда стизале поруке које су имале за циљ да охрабре једне, уплаше друге и политички прерасподијеле треће. Данас је Ђукановић ван државне власти, али је матрица остала готово иста: само су лица промијењена.
Некада је мета био Ђукановић.
Данас су мете и савезници много сложенији: једном се замјера Влади Црне Горе, другом Мандићу, трећем Јоаникију, док се Кнежевићу и Дајковићу шаљу сигнали који се могу читати као политичко охрабрење. Дајковић је, рецимо, јавно поздрављао Вучићеве ставове и бранио његове поруке о Црној Гори.
То више није дипломатија.
То је унутрашња политика Црне Горе преко границе.
Ако Вучић заиста жели стабилну и просперитетну Црну Гору, онда би требало да уради супротно од онога што сада ради.
Требало би да разговара са свима.
Са Владом Црне Горе.
Са предсједником државе.
Са предсједником Скупштине.
Са Мандићем и Кнежевићем.
Са представницима Срба, али и са представницима других народа.
И, прије свега, са црквеним великодостојницима — без јавног сврставања једног против другог.
Јер интерес Србије није да у Црној Гори има „свог човјека“.
Интерес Србије је да има стабилног, пријатељског и предвидљивог сусједа.
Све остало је краткорочна партијска математика.
А државници се не препознају по томе колико су успјешни у прављењу својих фаворита у туђим државама, већ по томе колико су способни да са туђом државом граде односе чак и онда када им се њена власт не допада.
Зато би за Вучића било корисно да се сјети једне старе политичке лекције: није свака подршка савезништво, нити је свака критика државнички став.
Црна Гора не треба Београду као изборни плијен.
Не треба јој ни Београд као политички тутор.
Треба јој Србија као озбиљан сусјед.
А Србији треба предсједник који ће се тако и понашати.
У супротном, остаје прилично необична слика: предсједник Србије у Подгорици или Београду говори о црногорској политици, цркви, Србима, Мандићу, Кнежевићу и „српском јединству“, док човјек који би требало да буде симбол државничке дистанце све више личи на старог изборног стратега који је само промијенио канцеларију.
Предсједничка функција је, ипак, много већа од страначког штаба.
И Србије.
И Црне Горе.
И било које изборне кампање.
Извор: Српска 24
