Пише: Раде Мароевић
Приче о моћи, богатству, делима, необузданим забавама и скандалима већ деценијама нагоне туристе да се сваког јутра, у Напуљу или којем другом приобалном месту, укрцају у неки од бродова и постану део јутарње инвазије на Капри, очекујући да за десетак сати открију шта је тачно на ову стену довело Октавијана Августа, Тиберија, Калигулу, Хајрудина Барбаросу, Жоашена Мираа, Лењина, Мусолинија, Геринга, Черчила, Ајзенхауера, Максима Горког, Курција Малапартеа, Алберта Моравију, Ернеста Хемингвеја, Грејема Грина, Софију Лорен, Брижит Бардо, Одри Хепберн, Рудолфа Нурејева, Ђорђа Арманија, Ђанија Версаћеа…
Бучне, у шарену одећу одевене групе људи преплитале су се на уској стази уз море, вукући за собом коферчине са којих су, у судару са калдрмом и грубим асфалтом, отпадали комади силиконских точкића. Број крхотина се повећавао како би који брод пристао уз стари, тамно сиви мол, чијом градњом је пре стотинак година означен почетак најгламурознијег периода Каприја.
Овог августа новопристигли посетиоци сударали су се док су нагло застајкивали да сниме који селфи, можда баш на месту на којем су папарци, ономад, усликали Џеки Кенеди или Брижит Бардо. Како је време пролазило, гужва је постајала све већа. Све до тренутка када мол и пут изграђен тик уз њега нису нестали под завесом разнобојне одеће, шешира и пртљага.
Изнад њихових глава, чини се непрестано, прелетали су хеликоптери који су сасвим другачији скуп људи довозили пар стотина метара ближе заједничком циљу – слави, митовима и гламуру ствараним пуна два миленијума, још од када је на Капри крочио први римски цар, Октавијан Август.
Историја и људи
Капри је једно од три острва која су се, из различитих разлога, уздигла из мора тачно наспрам Напуља. Ерупције подводних вулкана у тзв. Флегрејским пољима створиле су Искију и Прођиду, док су тектонски покрети од копна одвојили белу кречњачку стену Каприја коју ће, миленијумима касније, походити владари, ратници, писци, уметници, индустријалци, интелектуалци и злочинци.
Приче о њиховој моћи, богатству, необузданим забавама и скандалима већ деценијама нагоне туристе да се сваког јутра, у Напуљу или неком другом приобалном месту, укрцају у неки од бродова и постану део инвазије на Капри, очекујући да за десетак сати открију шта је тачно на ову стену довело Октавијана Августа, Тиберија, Калигулу, Хајрудина Барбаросу, Жоашена Мираа, Лењина, Мусолинија, Геринга, Черчила, Ајзенхауера, Максима Горког, Курција Малапартеа, Алберта Моравију, Ернеста Хемингвеја, Грејема Грина, Софију Лорен, Брижит Бардо, Одри Хепберн, Рудолфа Нурејева, Ђорђа Арманија, Ђанија Версаћеа…
На Каприју
Или су, пак, били привучени давним стиховима Пабла Неруде, написаним пошто је овде утекао од прогона у родном Чилеу:
Капри, краљицо стене,
у својој хаљини боје амаранта и љиљана,
живео сам развијајући радост и бол,
винограду пуном блиставих гроздова које освојих на земљи.
Најстарија историја Каприја
Капри је обележио животе прва три римска цара, сваком на свој начин, и то је умногоме допринело будућој слави острва.
Тачно изнад Велике луке, Марине Гранде, и данас се назиру рушевине царског комплекса, изграђеног пре две хиљаде године, који је био омиљена резиденција Октавијана Августа.
Другу знаменитост Каприја, Вилу Јовис, или Јупитерову вилу, изградио је његов наследник Тиберије, и из ње готово читаву последњу деценију живота управљао царством.
Историја Виле Јовис, о чијој се репутацији расправе воде већ два миленијума, почиње у време Октавијана Августа, који је после победе над Марком Антонијем и Клеопатром код Акција, суседну Искију трампио са Напуљем за Капри.
Вила Јовис из дрона
Као што ће то много векова касније учинити Мусолини, и Август је на Капри послао особу од поверења, Масгабу, који је на врху острва поставио основе царске виле и вртова, који су по првом римском цару названи Августови вртови.
Августов наследник Тиберије, који се гнушао политичких сплетки и завера у Риму, за уточиште је изабрао ово кречњачко острво обрасло боровима и маслинама, са чијих је вертикалних стена, кажу зли језици, после оргија бацао љубавнике којих се заситио.
Историчари, пак, доводе у питање веродостојност писанија аутора тих тврдњи, историчара Светонија, представљајући га радије као зачетника жуте штампе него хроничара епохе дванаест римских царева. Ипак, једна од литица на Каприју названа је „Salto di Tiberio“ или „Тиберијев скок“. Са ње су несрећници, наводно, по Тиберијевом наређењу бацани у воду, где би их, уколико каквим чудом преживе, моткама и веслима затукли преторијанци.
На Каприју је Тиберије за наследника спремао младог Калигулу, јединог преживелог мушкарца из породице Германика и Агрипине Старије; остале је побио управо Тиберије.
Историчари сматрају да су трагична судбина његове породице, уз оргије и дивљање на Каприју, имали озбиљан утицај на развој Калигулине личности.
Према једној од верзија Тиберијевог краја, Калигула је јастуком угушио свог заштитника и преузео престо.
Кастел Барбароса
На западном, супротном делу Каприја у односу на Вилу Јовис налазе се остаци тврђаве Барбароса, једне од ретких тврђава која је добила име по освајачу, а не по градитељу. Име је добила по Хајрудину Барбароси, адмиралу Сулејмана Величанственог, чије су снаге 1535. опустошиле Капри и спалиле старо утврђење, и чија је флота потом код Первезе прегазила бројнију флоту Свете лиге под комамндом Андрее Дорије, учврстивши тако отоманску доминацију на Медитерану.
Барбароса, како су га Европљани прозвали по риђој бради, није био једини османски адмирал који је пустошио острво. Капри је 1553. напао и чувени Тургут Реис, на Западу познат као Драгут, чији су људи похарали острво и одвели део становништва у ропство.
Недалеко од ове тврђаве налази се и место на које се 1808. са својим трупама искрцао Наполеонов миљеник, напуљски краљ Жоашен Мира, и са 3.000 војника протерао Британце са острва, који су Капријем владали две године и претворили га у утврђену поморску базу.
Французи су тада покушали да старе зидине тврђаве Барбаросa оспособе за војну употребу, али узалуд, а кривицу за неуспех свалили су на Наполитанце, наводно трапаве у изградњи фортификација.
После Наполеоновог слома 1815, Мира је утекао на Корзику, одакле је са двадесетак људи повео самоубилачки поход на Калабрију с намером да поврати напуљски престо. Убрзо је ухваћен и стрељан. Пред стрељање, наводно је одбио повез преко очију и војницима наредио: „Поштедите лице – пуцајте у срце!“
Рушевине Кастела Барбароса почетком XX века купио је шведски лекар Аксел Мунте, али не да би обновио стару тврђаву, већ, као љубитељ птица, да би ову литицу претворио у уточиште за птице селице и спречио њихово масовно хватање мрежама. Данас кула Барбаросиног замка служи као орнитолошка станица под управом конзулата Шведске у којој се проучавају птице које током пролећних и јесењих сеоба прелећу Капри.
Афера „Круп“
Два миленијума после Тиберијевих оргија, Капри је потресао готово истоветан скандал. Године 1902. године са једне од стена, из непознатих разлога, пао је и погинуо локални младић који је претходно био на забави једног од најбогатијих људи тадашње Европе – Фридриха Алберта Крупа.
Шампањац, кокаин и оргије, о којима се већ годинама причало по острву, сада су испунили напуљску штампу, па је дневник „Матино“ објавио велики текст о ниским страстима немачког краља челика, без помињања Круповог имена.
Локални моћници, укључујући власника и данас спектакуларног хотела „Квисинана“, покушали су да зауставе скандал који је, како се доцније испоставило, био само кулминација вишегодишњих прича о оргијама немачког богаташа на Каприју.
Новинарима je главни извор за ове приче био извесни разочарани професор италијанског језика, који је открио тајне Каприја пошто га је Круп отпустио и изабрао другог учитеља. Круп је тада брже-боље утекао са острва, али га је скандал сустигао у Немачкој, где су и тамошње новине почеле да пишу о његовим оргијама на Каприју.
На концу, Крупова супруга Маргарета фон Енде је у октобру 1902. године добила анонимно писмо, а наводно и фотографије са оргија њеног мужа. За помоћ се обратила Вилхелму II, блиском пријатељу породице. Али Кајзер је одбио и да је саслуша, а да би прекинуо бруку, наредио је да се Маргарета прогласи душевно оболелом и смести у лудницу у Јени.
Скандал је, међутим, било немогуће зауставити. Штампа је увелико брујала, а онда је 22. новембра 1902. године Круп изненада умро. Или се убио, никада до краја није разјашњено.
Маргарета се после његове смрти вратила у јавни живот и практично стала на чело породичне империје.
Бољшевичка школа
Неколико година потом, на Капри су се искрцали Максим Горки и Марија Андрејева, глумица и његова дугогодишња љубавница. У напуљску луку стигли су у октобру 1906, пошто су претходне месеце провели путујући по Америци, намерни да сакупе новац за предстојећу револуцију. У Русију нису могли да се врате, јер би Горки због антирежимског деловања у револуцији 1905. вероватно био прогнан у Сибир па су, суочени са лаким избором, одабрали да неко време проведу на Каприју. Остали су седам година.
Острво им је било привлачно из неколико разлога – блага клима погодовала је нарушеном здрављу Максима Горког, док су мир и издвојеност били идеални за писање. На Каприју је с њима као лични секретар Горког био Зиновије Пешков, његов усвојени син, а у госте су им долазили писци Буњин, Луначарски и Андрејев, оперски певач Шаљапин, издавач Ладижников, филозоф и економиста Владимир Базаров, лекар и филозоф Александар Богданов, затим бољшевички прваци Троцки и Дзержински и многи други, те на концу и Владимир Иљич Лењин, који је два пута посетио Капри, 1908. и 1910. године.
У познатом острвском маниру, ни боравак Горког није могао да прође без скандала, када је руског писца и његову љубавницу једном приликом посетила пишчева законита супруга Јекатерина Пешкова са сином, што се, по једнима, наводно завршило бурном свађом две жене, док је по другима све прошло мирно, пошто су Пешкова и Андрејева имали коректан однос.
„Опијен сам овим местом, иако нисам ни окусио вино“, говорио је Горки. На Каприју је написао низ дела, поред осталог чувени роман Мати, али је на Каприју покушао и да организује политичку школу за будуће револуционаре. Тако је тераса виле у којој су он и Андрејева одсели ускоро постала поприште расправа о томе како ће изгледати будући свет комунизма.
Међутим, Капријска партијска школа се убрзо распала после жестоке идеолошке свађе између Лењина и Богданова. Једну од тачака раздора представљала је тзв. „богоизградња“ – покушај групе окупљене око Горког, Луначарског и Богданова да социјализам преточе у неку врсту секуларне религије, способне да створи нову пролетерску културу и покрене масе. За Лењина је то било недопустиво кокетирање са религијом, коју је сматрао средством за пацификовање потлачених.
Иза филозофских и идеолошких расправа на тераси на Каприју стајала су и много приземнија питања – контрола партијског апарата и финансирање партијског листа „Пролетер“, као и спор око учешћа бољшевика у институцијама царске Русије.
И после разлаза са Лењином, Богданов је са Луначарским, Алексињским и Горким на Каприју наставио да води политичку школу за младе бољшевичке активисте, коју су финансирали богати пријатељи Максима Горког. Међутим, ускоро су полазници школе на Лењинов позив демонстративно напустили острво и придружили се бољшевичком вођи у Паризу.
Богданов се после неуспеле партијске авантуре вратио науци, постао један од пионира трансфузиологије у Русији и 1926. у Москви основао Институт за трансфузију крви, први те врсте у свету.
Зли језици тврде да је научни рад за њега био само маска у потрази за вечном младошћу, пошто је Богданов веровао да трансфузија крви може имати подмлађујуће дејство. Умро је 1928. након једне од трансфузија, наводно након што је примио крв неког младића зараженог маларијом и туберкулозом.
Мусолинијева обнова острва
Данас, већ на првом кораку по изласку са брода, придошлице угазе у историју. Дугачки бетонски мол направљен је двадесетих година прошлог века, пошто су локални фашисти речи Бенита Мусолинија: „Ох, како је ово место дивно“, изговорене између два гутљаја еспреса, протумачили као наредбу и покренули серију великих пројеката који су променили изглед и судбину Каприја.
Исте 1924. године на острво се искрцао и барон Алберто Фасини, један од најзначајнијих финансијера фашистичке партије, са задатком да до тада мало познато и скрајнуто место, на којем се окупљала космополитска боемија, руски револуционари и европска елита хомосексуалаца, претвори у симбол успеха новог, фашистичког царства.
Барон је у потпуности испунио задатак: главна насеља на острву, Капри и Анакапри, по први пут су спојени ваљаним путем, изграђено је неколико луксузних хотела, становници су добили струју и канализацију. Најважније, направљена је Велика лука, Марина Гранде, у коју су сада могли да пристану и већи бродови.
Фасини је пар година касније пао у немилост Бенита Мусолинија и остао без већег дела имовине, укључујући и хотеле на Каприју. Дучеу је дуго писао срцепарајућа писма, на која никада није добио одговор.
Кућу је овде ускоро изградила и Еда Ћано, Мусолинијева ћерка и супруга министра спољних послова Галеаца Ћана, која је у то време важила за најутицајнију жену у Италији.
У свеопштој навали на Капри која је уследила, на острво су најпре стизали фашисти: вођа црнокошуљаша Итало Балбо је на Капри долазио хидроавионом.
Лета на Каприју је проводио и новинар Ђовани Амендола, све док га 1925. године није насмрт палицама претукла група црнокошуљаша (умро је следеће године у Кану).
Из своје виле развој ситуације пратио је Алберто Албертини, власник дневника „Коријере дела сера“, којег су му фашисти у међувремену отели.
У том друштву кретао се и млади новинар Курцио Малапарте, а помало по страни од те дружине држао се млади Алберто Моравија, који је са Елзом Моранте све дуже боравио на острву, на које ће сместити радњу свог романа 1934.
Капри је тридесетих постао омиљено летовалиште богатих Американаца, европских племића, индијских махараџа, свргнутих монарха, уметника, писаца и свакојаких других личности, међу којима су били непалски принц са конкубинама и британски краљ Едвард Осми са Волис Симпсон, који су на Каприју боравили после скандала који је уздрмао једину империју која је претекла Први светски рат.
Упркос расним законима, које је по немачкој матрици крајем тридесетих година увела и Италија, на Каприју су се повремено окупљале и групе Јевреја који су, у бегу из Немачке, Румуније, Мађарске и Албаније, покушавали овде да пронађу уточиште.
Како су тридесете одмицале, свима је постајало јасно да ће нови рат убрзо захватити читаву Европу, али талас стрепње као да није допирао до стена Каприја.
Ка Малапартеовој кући
Сви бродови на путу за Капри и данас застају крај три чувене стене назване Фараљони. Прва, Стела, још увек је спојена за острво. Средња, 100 метара висока, подсећа на славолук кроз који, занемарујући строге забране и на згражавање локалног становништва, свакодневно прође стотињак туристичких бродића. У крајњој, Скополу, живе посебни плави гуштери који су, највише заслугом изузетно вештог локалног керамичара, постали симбол овог места.
Већ на следећој, наизглед неприступачној стени по имену Пунта Масула, која се вертикално уздиже из воде, помаљају се обриси једне од најчувенијих и најконтроверзнијих зграда на Каприју – Казе Малапарте, једнако контроверзног писца Курција Малапартеа.
Овај егзибициониста, како га описују савременици, саградио је кућу према сопственом нахођењу на месту које је, наводно, беспрекорно одговарало његовој личности.
Пењући се уз тачно 99 степеница, до куће се може доћи само с мора, и то уколико је време лепо.
Малапарте, испрва симпатизер фашизма који је у међувремену променио мишљење, почео да се дистанцира и критикује Мусолинија и Хитлера, након објављивања књиге Техника државног удара 1931. је ухапшен, затворен, осуђен на пет година, а потом интерниран на Липарска острва. Неколико година након изласка на слободу, 1938. године почео је да гради кућу на неприступачној литици на Каприју.
Пошто му је тадашњи градоначелник Каприја забранио да материјал за изградњу довози до главне луке на острву, Малапарте је у знак протеста сав материјал допремио бродовима и никада није изградио ваљани копнени прилаз до куће.
Малапарте је кућу изградио у складу са временом и ситуацијом у којој се налазио. Скоро затворски облик зграде представљао је, наводно, протест због Мусолинијевог односа према његовом делу и притвора у који га је бацио после објављивања Технике државног удара. Високо на литици, без ограда, Каза Малапарте представља и симбол наде да тренутак у којем је изграђена, ипак, не представља крај света.
Након рата и објављивања романа Кожа и Kaputt, пред крај живота Малапарте није крио одушевљење комунизмом. Прво совјетским, а затим кинеским, па је Народној Републици Кини завештао целокупну имовину, укључујући и кућу на Каприју, на којој је, по тестаменарној вољи, сваког јутра требало да се диже кинеска застава.
Малапарте је умро 1957, и то, на чуђење многих, као узорни католик, а суд у Напуљу је оборио његов тестамент, па се кинеска застава, тврде Каприћани, свега неколико пута завијорила на Кази Малапарте.
Каза Малапарте се појављује у неколико филмова, у екранизацији Малапартеовог романа Кожа коју је 1981. снимила Лилијана Кавани, и у Годаровом остварењу „Презир“ из 1963, са чувеном сценом у којој Брижит Бардо, лежећи полугола на крову Малапартеове куће, изазива Мишела Пиколија, који игра сценаристу ангажованог да преправи сценарио за филмску адаптацију Хомерове Одисеје.
Исту сцену, као омаж делу великог режисера, снимила је 2018. и компанија „Ив Сен Лоран“, у чијој је изведби са степеница и крова Казе Малапарте остатак света заводила Кејт Мос.
Нацисти на Каприју
У Анакаприју, на месту званом Каподимонте, при самом врху старих Феничанских степеница, а испод падине на чијем се врху налази Кастело Барбароса, налази се Вила Сан Микеле. Подигнута крајем 19. века на месту на којем су се налазили остаци римске виле и средњовековне капеле Сан Микеле, са њене терасе поглед пуца на Марину Гранде, Напуљски залив и Везув.
Опседнуте окултизмом, нацистичке главешине су из неког разлога поверовале да се на месту на коме је ова вила саграђена укрштају посебне „астралне координате“, што његовом власнику може да пружи моћ да промени друштво, окрене ток историје и постане непобедив.
Зато је Адолф Хитлер уочи почетка Другог светског рата на острво послао Хермана Геринга са задатком да Вилу Сан Микеле откупи од њеног власника, шведског лекара и љубитеља птица Аксела Мунтеа.
У јануару 1937, на путу од напуљског аеродрома до трга испред краљевске палате у граду, Геринга је пратила одушевљена маса с високо уздигнутим рукама у знак „римског поздрава“, који су једнако рабили италијански фашисти и немачки нацисти. Улице су биле окићене свастикама, а сам Геринг је, кажу, три пута излазио на балкон палате на захтев усхићене масе окупљене пред палатом. Затим се, са супругом, укрцао на торпедни чамац и допловио до Мале марине на Каприју.
У отвореном аутомобилу провезао се кроз за ту прилику посебно направљену тријумфалну капију окићену цвећем, док су га групе становника пратиле машући фашистичким и нацистичким заставицама.
Одсео је у краљевском апартману хотела „Квисисана“, где га је наводно напао папагај који је припадао Ивану Фредерику Моргану, песнику, ексцентрику и виконту од Тредегара. Папагај је успео да Геринга уједе за нос пре него што су га власник и телохранитељи обуздали.
Увече је Геринг у једном ресторану слушао Ђузепеа Скаролу и, одушевљен наполитанским песмама, позвао га у Берлин, где је потом наступио пред Хитлером и Рудолфом Хесом.
После рата, италијанска штампа је Скаролу представљала као „јединог Италијана који је Хитлеру рекао ‘не’“. То се односило на никада до краја разјашњен разговор фирера и певача, у коме је Скарола, на Хитлерово питање да ли му се свиђа Немачка, одговорио, мислећи да га овај пита да ли је уморан: „Не“.
Геринг на крају из непознатих разлога није купио вилу од Аксела Мунтеа, иако је он био спреман да је прода, сматрајући другог човека Трећег рајха идеалним будућим власником.
Мунте је искористио прилику да замоли Геринга да утиче на Мусолинија да забрани лов на ретке птице на Каприју, што је Мусолини касније и учинио.
Нацисти и Капри
Иначе, до почетка Другог светског рата Немци су чинили око 80 одсто туриста који су посећивали Капри, а стене овог острва илустровале су листом сва немачка издања Хомерових дела.
На Каприју је боравио и Вајт Харлан, режисер једног од најмрачнијих дела нацистичке пропаганде – филма Јеврејин Зис (Jud Süß), који је наручио лично Јозеф Гебелс. Филм је у нацистичкој Немачкој видело око 20 милиона људи, а одушевљени Гебелс га је након премијере у дневнику назвао „великим, генијалним поготком“ и „антисемитским филмом какав само можемо пожелети“. После рата савезничке власти забраниле су његово јавно приказивање, а Вајт Харлан је умро 1963. на Каприју, где је и сахрањен.
Веза нациста и Каприја очувала се посредно и до последњих дана Адолфа Хитлера. Наиме, на зиду Рајхсканцеларије у Берлину висила је трећа од укупно пет верзија чувене слике Арнолда Беклина „Острво мртвих“ (Die Toteninsel). Насликана је 1883, а један од њених предложака била је стена Монаконе крај Каприја.
У потрази за Беклиновом инспирацијом за његово сабласно острво помињано је и енглеско гробље у Фиренци, али и острво Свети Ђорђе у Боки Которској наспрам Пераста.
На самом Каприју настала је и теорија да је Беклина за слику инспирисао Светонијев опис смрти и гроба Масгабе, Августовог човека од поверења задуженог за уређење острва.
Хитлер је Беклинову слику купио 1933. године и окачио је на зид свог планинског летњиковца Берхоф, а затим је пребацио у нову зграду Рајхсканцеларије. Данас је ова слика део колекције берлинске Старе националне галерије.
Иначе, репродукцију Беклиновог „Острва мртвих“, свако из својих разлога, на свом зиду држалa су још два госта Каприја – Владимир Иљич Лењин и Сигмунд Фројд, који је, посетивши Капри 1902, био импресиониран „величанственим литицама“, како је писао, и Плавом пећином (Grotta Azzurra), на северозападној обали Каприја.
Плава пећина је, иначе, за време цара Тиберија била његово приватно купатило и светилиште посвећено воденим нимфама украшено статуама, а најзаслужнији за њену популарност у модерно доба био је немачки сликар и песник Август Копиш, који је 1826. ушао у тада готово заборављену пећину, а потом је својим описима и сликама представио европској јавности.
А Беклиновој визији острва мртвих блиска су и дела немачког сликара Карла Вилхелма Дифенбаха, који се 1900. настанио на Каприју и на острву остао све до смрти 1913. године.
La dolce vita
После савезничког заузимања Напуља почетком октобра 1943, Капри је претворен у амерички центар за одмор (Rest Camp) за војнике и пилоте. На острву је крајем те године боравио и Двајт Ајзенхауер, а наредних месеци воде се савезничке операције против нациста укопаних у брдима око Монте Касина, који су месецима задржавали Американце, Канађане, Британце, Французе, Новозеланђане и Индијце, и на концу Пољаке, у походу ка Риму. Неколико месеци потом на Капри је стигао и Винстон Черчил, који је потом обишао бојиште код Монте Касина.
Након рата, за Италију је после година сиромаштва, ратова и свакојаких прогона почело раздобље названо „la dolce vita“, „сладак живот“, а на Капри су се сјатиле све познате „фаце“ оног времена – италијанска аристократија, филмаџије, милионери, глумци и глумице, писци, интелектуалци и индустријалци.
И грчки бродовласник Аристотел Оназис често је ка Каприју усмеравао своју чувену јахту Christina O, али је одбијао да изађе на обалу док га на молу не би дочекао певач Ђузепе Скарола. Његова сапутница Џеки Кенеди је још 1962. на острву открила равне кожне сандале локалних обућара и помогла да „капри сандале“ постану светски модни симбол. Наводно, ове сандале је прва носила Рита Хејворт, пошто их је угледала на ногама неке мештанке, а после ње су их носиле Грејс Кели и Марија Калас.
По Каприју су назване и беле широке панталоне, један модел „фордовог“ аутомобила, једна торта и једна салата.
Наиме, у недостатку локалног слаткиша, Капричани су бечку сахер торту преименовали у торта капрезе, а салату начињену од парадајза, босиљка и моцареле справљене од млека биволице назвали су салата капрезе.
За славу салате везује се и египатски краљ Фарук, који је после свргавања 1952. често боравио на Каприју: према острвској легенди, једном је затражио нешто лако што би могао да једе у ходу, па му је ова салата послужена у сендвичу.
„La dolce vita“ на Каприју, јул 1954.
У новом веку
Некадашње рибарско село у Марини Гранде у међувремену је експлодирало у прави мали град, пошто су околне новосаграђене виле и хотели некако углављени у гигантске кречњачке стене.
Али у првој четвртини 21. века гламур Каприја некако се офуцао под неконтролисаном најездом туриста. С кула са којих су претходне генерације ишчекивале долазак гусара и са старих топовских положаја становници Каприја данас посматрају десанте хиљада људи и бродова који свакодневно стижу у потрази за сјајем протеклих времена.
Многи са Каприја одлазе разочарани гужвом и чињеницом да нису срели никога славног. Тако се, наводно, осећао и Грејем Грин, коме се острво при првом сусрету није нимало допало, али му се потом враћао сваког лета наредних четрдесетак година.
Из кафића се и даље понекада чује ритам песме Рибар са Каприја (Capri-Fischer), немачког шлагера из четрдесетих који је анализирао Теодор Адорно, тврдећи да представља доказ да привидна ведрина становника острва у ствари скрива дубоку тугу.
Рајнер Вернер Фасбиндер је ову тему користио у најмање два филма, а радо је слуша и некадашња немачка канцеларка Ангела Меркел.
Песма „Рибар са Каприја“ у Фасбиндеровом филму „Лола“ (1981)
Ипак, за идеално место за одмор Меркелова је изабрала суседну Искију – острво за које Октавијан Август и Тиберије нису марили.
Извор: РТС ОКО
