Pre deset godina, Kina je okončala politiku jednog deteta; u Rudongu, gradu gde je politika prvobitno isprobana, četrdeset odsto stanovnika je starije od šezdeset godina – što je nagoveštaj onoga što će drugde uslediti.
Piše: Marija Štjer
Preveo: Miloš M. Milojević
Čovek pravi grimase ispravljajući leđa. Niko ne pleše baš u savršenom skladu sa ritmom muzike. A ključno je da upravo to čine – plesati u savršenom skladu. Kako bi drugačije mogli da pboede na takmičenju? Održava se za samo dve nedelje, i biće prenošeno uživo na Te-ve Rudong, lokalnoj televizijskoj stanici.
Još jednom. Zvučnici uključeni, patriotska himna „Zajedno za kineski san“ trešti. Zvuk je loš i preglasan, ali moraju da ga pojačaju jer neke plesačice više ne čuju najbolje. Devet žena se vrti poput derviša u svojim crvenim suknjama. Ruke ispružene, prsti rašireni kao kod balerina, nekoliko njih ukočeno je od gihta i nisu pokretne kao nekada.
„Koliko misliš da sam stara?“, pita jedna od njih.
„Šezdeset sedam?!
„Sedamdeset osam!“
„A ja?“
„Šezdeset pet?“
„Greška! Sedamdeset tri! Mi smo najenzutijastičniji ujaci i tetke u Kini“.
Najentuzijastičniji ujaci i tetke u Kini vežbaju svoj ples u Rudongu, sedištu okruga u istočnoj priobalnoj provinciji Đangsu – smeštenom između mora sa jedne i teške industrije sa druge strane.
Sedamdesetih godina 20. veka, Rudong je bio opitni grad za politiku jednog deteta. Tada je ovde živelo više od milion ljudi: tokom skoro četiri decenije kineska država je propisivala da porodice ne mogu imati više od jednog deteta. U Rudongu, vlasti su sprovodile ovu politiku čitavu deceniju ranije nego u ostatku zemlje. Zato što je grad bio prosperitetniji od drugih mesta, vlada je smatrala da je dovoljno stabilan za sprovođenje gigantskog društvenog eksperimenta.
Danas se jasno sagledava cena ove politike. Teško da bilo koji grad u Kini ima tako staru populaciju kao Rudong, gde je više od jedne trećine stanovnika u penziji. Podsećamo, on jednu deceniju [po demografskim trendovima] prednjači u odnosu na ostatak zemlje. Da li je to kineska budućnost?
Zato što nema više dovoljno mladih ljudi, dečiji centar u kojem se odigrava uvežbavanje plesa pretvoren je u prostor za učenje starijih osoba. Prostorije su sada ispunjene ženama u ergonomskim cipelama i muškarcima koji poslednje pramenove kose začešljavaju preko ćele. Direktor kaže da je starcima u Rudongu bolje nego mlađim stanovnicima grada. „Spremni smo za novu eru koja sviće u Kini“.
U Rudongu to doba je već pristiglo. U centru grada, starci prazne kante za đubre i penju se uz merdevine radi opravke neonskog osvetljenja. Usmeravaju automobile na parkinzima ili dostavljaju pakete na motociklima. Polovina gradskih osnovnih i srednjih škola je morala da se zatvori. Vlasnik prodavnice kancelarijske opreme kaže da su se prihodi sunovratili pošto manje dece dolazi da kupuje sveske i olovke. Vaspitačice prolaze preobuku za negovatelje starih.
U uredu matične službe u Rudongu, na zidu je ispisano „Romantična ruka, srećna plovidba“. Ali uobičajenog utorka teško da dođe ijedan mladi bračni par da se venča. Većina posetioca je u svojim poznim pedesetim godinama i podnose zahteve za razvod.
Opštinska vlada Rudonga finansira centar za aktivnosti starijih osoba u centru grada, neku vrstu čajdžinice. Popodne su sva mesta zauzeta, a starija grupa igra kartašku igru guandan, sa termosima vruće vode ispred sebe.
Kina stari. To je trend koji je nezaustavljiv, kaže demograf Ju Fuksjan sa Univerziteta Viskonsin-Medison, kao stena koja se stropoštava niz planinu. Kineska Nacionalna zdravstvena komisija procenjuje da će do 2035. godine jedna od četiri osobe u zemlji biti u starosnoj dobi za penziju.
Ukoliko se ništa ne promeni, Kina – sada druga najveća svetska ekonomija i, nakon Indije, druga najnaseljenija zemlja na svetu – mogla bi da gubi svoju snagu. Ubrzo, biće vrlo malo ljudi da pokreću društvo: onih između dvadeset i pedeset godina.
Ukoliko političari ne izmene tok stvari, kaže statističar Huang Venženg sa vladi bliskog Centra za Kinu i globalizaciju, Kina će odumreti.
Nikada se toliko malo beba nije rodilo u Kini kao prethodnih godina. Nasuprot 11 miliona smrti 2025. godine, bilo je svega 8 miliona rođenih.
Južna Koreja, Japan, Nemačka, Italija – mnoge zemlje se nose sa starenjem društva. Ali u Kini današnja statistika je delimično ishodište kolosalnog promašaja planiranja. Maksimalna kontrola rađanja, uprkos upozorenjima stručnjaka.
Promašaj u planiranju otpočeo je u Rudongu. Mnogo je onih na ulicama koji radije o tome ne bi govorili. Ali Džang Cuilan se raduje što može da ispriča svoju priču.
Ovoga jutra možete je pronaći u prepunoj tržnici, u kojoj su sveže sardine, skuše i rakovi poređani na ledu po vitrinama. Džang je vitka sedamdeset osmogodišnjakinja koja zbog bob frizure deluje mlađa nego što jeste. Nosi kecelju preko jakne i prodaje dinstano meso.
Kaže da je brala povrće u kolektivnoj farmi izvan Rudonga 1975. godine kada je shvatila da je trudna. Bilo je to doba vladavine Mao Cedunga. Velike gladi u Kini su okončane, ali najveći deo stanovništva je i narednih godina bio izuzetno siromašan.
Kinesko stanovništvo gotovo se udvostručilo tokom dvadeset pet godina. Sama Džang odrastala je sa sedmoro braće i sestara; još dvoje je umrlo u ranom detinjstvu. „Nije bilo dovoljno hrane za sve nas“, kaže.
Dok se njen sin razvijao u Džanginom stomaku, žena iz partije je žurno patrolirala duž glavne ulice – „zlatni stručnjak“, kako je bila poznata, kaže Džang, zato što je bila toliko dobra u ostvarivanju kvote sprečavanja rođenja (birth prevention). „Dopušteno je samo jedno dete!“, vikala je u megafon.
Prema zapisima iz tog vremena, ljudi iz Komunističke partije pitali bi žene o njihovim menstrualnim ciklusima i kada su poslednji put imale menstruaciju. Onima koje su već imale jedno dete naređivano je da koriste kontracepciju. Džang je prepisana hormonalna pilula. Neke od njenih poznanica, kaže, su sterilisane nakon prve trudnoće.
Nedugo potom, poruke su počele da se pojavljuju, oslikane na mostovima i zgradama, duž puteva koji vode ka gradu: „Srećna porodica ima samo jedno dete“.
Neke žene, prisećaju se očevici, bile su odvođene u bolnicu uprkos tome što su bile u šestom ili sedmom mesecu trudnoće – i vraćali su se praznih stomaka.
„Niste mogli da pobegnete“, kaže Džang. Dok je u potaji mislila za sebe da je dvoje dece bolje od jednog, uvrežila se parola: „Imajte manje dece i uzgajajte više svinja!“
Za vrlo kratko vreme, narod Rudonga je premašio ciljeve lokalne vlade. Rudong je postao prvak u sprovođenju politike kontrole stanovništva i rast stanovništva grada je opao znatno ispod državnog proseka. Do kraja sedamdesetih godina 20. veka, pekinška vlast je usvojila kontrolu rađanja kao zvaničnu državnu politiku, koja se sprovodi u celoj zemlji. „Plodove ekonomskog rasta“, govorio je u to vreme reformistički patrijarh Deng Sjaoping, ne bi trebalo da „potroši rast stanovništva“.
Tokom dugo vremena, jedno dete umesto mnoštva prevodilo se u manje gladnih usta koje je trebalo nahraniti – više resursa za manje ljudi. Šansa za bolji život. I jednačina je u Kini neko vreme funkcionisala. U Rudongu, fabrike su postepeno građene – za tekstil, plastične materijale, štampu i mašinske elemente.
Ideološke implikacije ekonomskog uspeha Kine: Komunizam s kineskim licem
Džang je rodila svog sina na početku ere ekonomskog buma. Između 1978. i 2005. godine kineska ekonomija rasla je prosečno po stopi od skoro deset odsto godišnje i prosečna kineska porodica je zbog toga postala imućnija. „Mali carevi“ je naziv koji se u Kini ustalio za jedinu decu u porodici rođenu osamdesetih godina 20. veka u Kini. Ona su se najviše okoristila.
Džangin sin, Čen Žuanbo, kome je sada pedeset godina, seća se svog razmaženog detinjstva. „Kada sam bio mlad, moji roditelji čuvali su za mene najbolji pirinač“.
Ali Čen je takođe u potpunosti svestan da jedno dete umesto mnoštva na kraju znači umanjenje radne snage, manje poreske prihode i veće opterećenje penzionog sistema. Ko obavlja poslove i snosi troškove kada je ljudi koji stasavaju sve manje i manje? „U našoj porodici svi i dalje mogu da privređuju ali to nije svugde slučaj“, kaže Čen. Kina, zemlja koja će ubrzo biti dom oko 400 miliona staraca, stari brže od ostatka sveta.
Čen volontira sa drugima koji pomažu starcima u Rudongu, koji nemaju nikoga ko bi im se našao. Posećuje ih, pomaže obavljanje kupovine. Grupa broji 3.000 članova. „Uključujem se svaku poslednju subotu u mesecu“, kaže.
Mnogi koji su nekada bili samo poljoprivrednici primaju mesečnu penziju nižu od iznosa ekvivalentnog dvadeset evra. Bez pomoći svoje dece, suočili bi se sa siromaštvom. Drugi problem, kako je Čen ukazao, jeste da kada roditelji ostare i kada im je potrebna nega finansijsko breme pada na njihovo jedino dete. Dobar deo neposredne nege obavljaju kćeri ili snaje. Sinovi obično šalju novac.
Sociolozi danas govore o problemu četiri-dva-jedan. Nije retkost da jedan potomak mora da se stara o dvoje roditelja i četvoro baba i deda.
U starim danima, slogani ispisani po zidovima isticali su: „Dobro je imati samo jedno dete – vlada će se postarati za starce“. Sada jedan slogan beleži: „Troje dece je dobro – onda država neće morati da se stara o starcima“.
Prvo je država zabranjivala ženama da imaju više dece. Onda je objavila da je briga o njima kada su ostarile privatan problem.
U zoru u Rudongu, zatičete sedamdeset petogodišnjake koji rade sklekove u parku, džogiraju i rade zgibove na spravama koje su nekada bile izgrađene za decu. Jedan od njih objašnjava da ljudi u Rudongu pokušavaju da ostanu u dobroj formi znajući da nema nikoga ko bi se starao o njima kada onemoćaju. „Ukoliko ostajete u kući brzo se razbolite“, kaže jedna osoba, dodajući da ne želite da postane breme svojoj deci. Za sada, mnogi stoje prilično dobro. Ali koliko će to potrajati?
Na obodima Rudonga, novi starački domovi niču među pirinčanim poljima. Sagrađeni su sa mnogo soba, teškim ulaznim vratima, i kineskom zastavom koja se vijori u dvorištu. Tokom dugo vremena, starački domovi i hospiciji smatrani su nedostojanstvenim ustanovama koje su u suprotnosti za konfučijanskom idejom da je staranje o starcima dužnost njihove dece. Ljudi ih nisu želeli u svojim četvrtima.
Dokazi o starenju stanovništva jasno se pokazuju i u podacima: dohodak po glavi stanovnika u Rudongu sada je 12 odsto niži od regionalnog proseka. Stari ljudi ne stvaraju nove biznise niti započinju nove projekte.
To je ono što frustrira penzionisanog građevinskog inženjera koji nas je pozvao na večeru. Pivo i riba pa pari posluženi su na okruglom stolu. „Politika jednog deteta uništila je Rudong“, kaže penzionisani inženjer koji je zahtevao da se njegovo ime izostavi. „Da li ste videli nove nebodere u centru? Ja sam ih sagradio. Stoje prazni“. Mladi ljudi, objašnjava, napustili su Rudong. „Ostali su samo starci“. Lokalna vlada, kaže, nudi popust porodicama sa dvoje dece koja kupe stan u Rudongu.
Kao što je tu otpočela primena politike jednog deteta pre četrdeset godina, demografske promene koje sada počinju da se vide u Rudongu ubrzo će početi da se pokazuju širom države. Kina pokušava da im promeni tok. Ali zabranjivanje rađanja je, izgleda, mnogo lakša nego propisivanje rađanja.
Pre deset godina Centralni komitet Komunističke partije obznanio je prekid politike jednog deteta. Januara 2026. godine, društveni eksperiment tiho je okončan. Tokom njega je, procenjuje analitičar Dan Vang sa američkog univerziteta Stenford, izvršeno 300 miliona prinudnih pobačaja i 100 miliona sterilizacija žena. Vlada je smatrala da je ugrožen državni ekonomski rast. Cilj je bio da se „umanji pritisak starenja stanovništva“, rečeno je tada.
Multinacionalne korporacije u vrtlogu ekonomskih nacionalizama – i Kina i svet
Sada, izgleda kao da kinesko stanovništvo dobrovoljno nastavlja sprovođenje politike jednog deteta. Prosečno, kineska žena ima jedno dete. A opet potrebno je prosečno 2,1 dete kako bi se stabilno održavao broj stanovnika.
Žang Cuilan i njen sin Čen, koji su opet za pijačnom tezgom, prisećaju se parole iz starog vremena. „Još jedno dete znači samo još jedan par štapića za stolom“. Ali ova parola više ne važi, kažu. Danas, imati dete u Kini je skup poduhvat, ističu, koji uključuje troškove obrazovanja i pronalaženje odgovarajućeg stana.
„Jedan par štapića više ne može da reši problem“, kaže njen sin. Uveren je da nacionalna stopa rađanja opada gotovo neizbežno onda kada društvo postane prosperitetnije. I istraživanja zaista pokazuju da što jedna zemlja postaje bogatija, rađa se manje dece. Ovaj trend, piše Institut za demografska istraživanja Maks Plank, može biti preokrenut – ali samo onda ukoliko donosioci političkih odluka zagovaraju veću ravnopravnost između žena i muškaraca i ukoliko parovi osećaju da njihova deca mogu da očekuju stabilnu budućnost. Kina je danas drugačije mesto nego što je bila u njegovoj mladosti, kaže Čen. „Ljudi bi radije uživali u svojim životima umesto da brinu da imaju decu“.
Promena je postala vidljiva u supermarketu. Proizvođači grane za bebe preorijentisali su se na proizvodnju mleka u prahu za stare. Kompanije koje su nekada proizvodile opremu za nadzor dece sada proizvode uređaje za nadgledanje ostarelih očeva i majki. Zovu ih „seda ekonomija“ (silver economy).
Po prvi put od pedesetih godina 20. veka, vlada je povisila propisanu starost za odlazak u penziju 2025. godine, koja je nadaleko bila poznata kao vrlo niska – sa šezdeset na šezdeset tri godine za muškarce i sa pedeset pet na pedeset osam za žene koje rade kancelarijske poslove. Postepeno će se pomerati naviše narednih godina. Zajedno sa iznosom koji država mora da izdvaja za penzije.
U borbi protiv oseke beba, vlada pribegava kreativnim zamislima. Predsednik i generalni sekretar partije Si Đinping proklamovao je „novu kulturu braka i rađanja“ pre tri godine; državni uposlenici zaduženi su da oblikuju gledišta mladih ljudi o „ljubavi i braku, plodnosti i porodici“. Državnim službenicima dopušten je duži medeni mesec. Uvedena su poreska ograničenja za roditelje i veće subvencije za novorođančad – oko 430 evra po detetu. Duža materinska odsustva za majke. Peking je počeo da cenzuriše video snimke ženskih blogera koji, po njihovom mnjenju, zagovaraju nerealna gledišta o ljubavi – u mnogim slučajevima: feministička. Na početku godine, uveden je porez po stopi od trinaest odsto na kondome i pilule za kontrolu rađanja. Klinikama je naloženo da sprovode striktnija savetovanja kako bi odvratile žene od izvršenja abortusa.
Ideja da pretežno muški političari smatraju ženske materice njihovom stvari nije kineska posebnost. Ali u nekim provincijama, zvaničnici navodno iznova idu od vrata do vrata kroz sela i zapitkuju žene o njihovom menstrualnom ciklusu.
Džang Cuilan, žena iz Rudonga koja je, poput svojih prijateljica, jednom bila sprečena da dva puta bude trudna je sigurna: ljudi se menjaju sporo. Žene u Kini pounutrašnjile su uverenje da je nemati dece ili imati jedno dete bolje od mnogo dece, kaže. A ove sklonosti, veruje, ne mogu se brzo izmeniti.
Izvor: Špigl
