Piše: Goran Nikolić
Nacionalistička retorika je u porastu širom sveta već dugi niz godina. U Sjedinjenim Državama je to ilustrovano izborima Donalda Trampa 2016. i 2024, u Britaniji Bregzitom, dok se u mnogim drugim zemljama povećao elektoralni značaj populističkih, odnosno nacionalističkih partija.
Fenomen porasta nacionalizma nije samo političko pitanje, već i veliki izazov za transnacionalne kompanije (TNK), pre svega se manifestujući kroz negativan uticaj na poverenje investitora, promene regulative za poslovanje nedomicilnih firmi, te mogućnost da globalne korporacije, preko svojih lobističkih struktura, iskoriste nacionalizam kao priliku da stave svoje domaće i međunarodne rivale u nepovoljan položaj.
Činalko, Huavej, Folksvagen, Intel
Sve su brojnije analize uticaja nacionalističkih sentimenata na odluke kompanija po pitanju ulaska na globalno tržište i posledične ekspanzije novih tehnologija (što se često može biti percipirano kao opasnost za nacionalne interese). U studiji iz 2025, kojom su obuhvaćene kompanije iz 27 država, pokazalo se da TNK različito reaguju na nacionalističke stavove u svojoj matičnoj zemlji u odnosu na nacionalizam u državama u kojima posluju.
Najteži slučaj je kada je nacionalizam jak i u matičnoj zemlji kompanije, kao i u državi u kojoj želi da obavlja svoje operacije. U tim okolnostima otežano je uspešno uvođenje nove tehnologije, tako i zbog otežanog prihvatanja u lokalnoj zajednici, kao i potencijalnog razilaženja sa prioritetima proklamovanih od strane domaće administracije.
Tokom poslednje dve decenije bilo je mnogo primera kompanija koje su zbog nacionalističkog raspoloženja – bilo kod kuće ili u inostranstvu, otežano poslovale. Istina, nisu izostale ni pozitivne priče o uspehu uprkos teškim okolnostima u tom pogledu.
Politički odnosi Kine sa drugim državama su najinteresantniji. Aluminijumska kompanija Činalko, na primer, nije uspela da kupi australijski Rio Tinto 2008. zbog zabrinutosti Kambere zbog uticaja Pekinga na to državno preduzeće.
Kineski Huavej se takođe suočio sa poteškoćama u svojim naporima da proširi 5G tehnologiju, delimično zbog nacionalističkih osećanja u SAD i Australiji zbog navodnih pretnji po nacionalnu bezbednost i potrebe za tehnološkim suverenitetom.
Pokazalo se, takođe, da kada se kombinuju nacionalizam i tehnološki napredak, oni mogu stvoriti osećaj tehno-nacionalizma (kada zemlja daje prioritet tehnološkom napretku kako bi ojačala svoju globalnu moć). Ovo može dodatno uticati na odluku TNK u vezi sa potencijalnom ekspanzijom na određenim tržištima.
Folksvagen je bila kompanija koja nekada bila vodeći igrač na kineskom tržištu električnih vozila. Poslednjih godina se ta korporacija suočava sa velikim izazovima kada je u pitanju održavanje svog tržišnog udela u Kini. Naime, Peking se fokusira na podršku domaćim proizvođačima – na taj način potiskujući nemačku kompaniju.
TNK se sve češće fokusiraju na zaštitu svoje intelektualne svojine prilikom formiranja međunarodnih partnerstava, posebno prilikom prenosa osetljivih tehnologija stranim partnerima. Tako je Intel odgovorio na pritisak američke vlade za samodovoljnost na tržištu poluprovodnika povećanjem domaće proizvodnje, istovremeno smanjujući zavisnost od stranih dobavljača. Iako je takav pristup doneo znatne benefite, pre svega po osnovu povoljnijeg investicionog položaja te korporacije, povećali su se problemi u plasmanima te firme na kineskom tržištu.
U ovom, kako i u brojnim drugim primerima, pokazalo se da usvajanje nacionalističkog pogleda na globalnu konkurenciju može dovesti do začaranog kruga prepreka tehnološkom napretku i razvoju međunarodnog biznisa.
Nikola Tanasić: Novi „Čuvari galaksije“ – lament nad smrću Amerikane
„Kupuj domaće“
U obimnom istraživanju kineskih naučnika prikupljeno je 40 hiljada godišnjih izveštaja javnih preduzeća od 2000. do 2021. Analiziran je retorički nacionalizam firmi, a fokus je bio na „menadžerskoj diskusiji“, gde se detaljnije opisuje učinak i strategija kompanija. Korišćena je najsavremenija metoda mašinskog učenja koja može da izračuna 100 reči koje najbliže „predstavljaju“ nacionalistička osećanja. Nakon provere skupa podataka, svakoj kompaniji je data ocena „nacionalizma“.
U svojoj prvoj analizi, tim je otkrio da firme koje su u državnom vlasništvu, starije, veće, profitabilnije, sa više individualnih investitora i nižom prodajom iz inostranstva, pokazuju viši nivo nacionalizma. Dodatno, pokazalo se da su kompanije sa višim ocenama nacionalizma povezane sa boljim učinkom. Međutim, suprotno onome što bi posmatrač mogao očekivati, nacionalizam nije bio posledica vladinih subvencija – već je bio generisan motivacijom firmi da se dopadnu domaćim investitorima i potrošačima.
Kineske kompanije se već godinama suočavaju sa sve izričitijim zahtevima evropskih i drugih vlada da prenesu naprednije tehnologije domicilnim partnerima i da nabavljaju više komponenti iz lokalnih lanaca snabdevanja. U Briselu se raspravlja o pravilu „kupuj evropsko“ za lokalni sadržaj za ugovore o javnim nabavkama.
Ipak, mnoga kineska preduzeća će pokušati da zadrže svoje najvrednije operacije kod kuće. Jeftinija radna snaga i državne subvencije nisu jedini razlog – Kina nudi efikasne industrijske klastere, jeftinu i obilnu energiju, modernu infrastrukturu i ekonomiju obima. S tim u vezi, postavlja se pitanje zašto bi neko otvorio posao u, na primer, Francuskoj, sa njenim visokim troškovima i zahtevnim sindikatima?
Uprkos svemu navedenom, većina kineskih investicija su dobrodošle. Međutim, obećanja kineskih firmi da će izgraditi potpuno lokalizovane lokacije za naprednu proizvodnju su prilično optimistična, barem za zemlje Zapada u koje bi investicije trebalo da odu (u Briselu se procenjuje da će kineske firme uglavnom isporučivati komponente za finalnu montažu, te bi da u sklopu podrške domaćim investicijama trebalo razmotriti „nacionalni interes“).
M. K. Badrakumar: Iran se opredelio za osvetu dugog trajanja
„China goes global“
U svakom slučaju, u Pekingu, ali i u drugim prestonicama, poslovni šefovi i zvaničnici očekuju da će se tokom 2026. često slušati fraza „China goes global“ („Kina postaje globalna“). U mnogim slučajevima to će implicirati da će se kineske podružnice stranih firmi direktno takmičiti sa svojim matičnim kompanijama.
Naime, sa sve manjom profitnom maržom u Kini, mnoge firme moraju da traže veće profite u inostranstvu. Nekada samouverene nemačke automobilske kompanije sada izvoze električne automobile iz Kine u zemlje EU, koji su kineski po svemu osim po imenu. Ovi modeli nisu samo 40% jeftiniji za proizvodnju u kineskim fabrikama, već se u velikoj meri oslanjaju na kineske inovacije. I pojedine japanske kompanije u domenu elektronske industrije koriste toliko tehnologije proizvedene u Kini da se može reći da su kineske.
Dok su devedesetih i dvehiljaditih zapadne kompanije nastojale da profitiraju na bazi niskih troškova u Kini, kao i prodajom na njenom velikom domaćem tržištu, danas, pak, sve više evropskih kompanija ulaže u Kinu „radi opstanka“. Delimično pokušavajući da se snađu u geopolitičkim tenzijama proizvodnjom „u Kini, za Kinu“, dvostruko više firmi seli proizvodnju u Kinu nego što smanjuje aktivnosti u toj zemlji.
Još važnije, korporacije takođe smatraju da moraju biti „u Kini, za svet“. Skoro svaka zapadna firma aktivna u globalnoj trgovini sada se suočava sa barem jednim (gotovo) ravnopravnim konkurentom iz Kine. Ti kineski rivali imaju prednost zbog pristupa hiper-konkurentnim kineskim dobavljačima i industrijskim klasterima. Nabavka najboljih komponente po najpovoljnijoj ceni, prosto podrazumeva korišćenje kineskih lanaca snabdevanja.
Ako su ekonomski razlozi za globalizaciju „proizvedeno u Kini“ jaki, u nekim od industrija ta politika postaje opasna. Tako bi se u bliskoj budućnosti sve više podružnica sa sedištem u Kini moglo suočiti sa žalbama da žrtvuju globalnu prodaju svojih matičnih kompanija, što će izazvati strah od gubitka radnih mesta kod kuće.
Problem je da će zajednička ulaganja sa sedištem u Kini sve više potpomagati razvoj intelektualne svojine svetske klase ili generisati vredne podatke koji se ne mogu deliti sa njihovim multinacionalnim vlasnicima (i obrnuto) zbog kineskih i zapadnih zakona o bezbednosti. Posledično, „proizvedeno u Kini“ može doneti velike profite za akcionare multinacionalnih kompanija. Međutim, domicilne vlade će morati da budu ubeđene da je ono što je dobro za njihove najveće kompanije dobro i za njihovu zemlju.
M. K. Badrakumar: Iran se opredelio za osvetu dugog trajanja
Teški dani za transnacionalne korporacije
Na svoj način, Amerika, Kina i Evropa postaju sve protekcionističkije. Njihov cilj nije da okončaju spoljnu trgovinu, već da izvuku što više koristi od nje. Tramp je naterao mnoge od saveznika da obećavaju ogromna ulaganja u njegovu zemlju. Ipak, u Južnoj Koreji, jednoj od njegovih meta, insajderi brinu o političkoj reakciji. Naime, iako se novi američki pogoni mogu pokazati profitabilnim za korejske proizvođače automobila, politička strana priče ukazuje da i prosečni glasač iz Južne Koreje treba da vidi vidljive dobitke za sebe.
Očekuje se da će tokom ove i narednih godina sve više kineskih kompanija otvoriti ili proširiti prekomorske operacije, pokušavajući da ublaže trgovinske tenzije stvaranjem radnih mesta u inostranstvu. Neke operacije će distribuirati proizvode u potpunosti proizvedene u Kini, kao što su cenovno pristupačna električna vozila puna gadžeta ili visoko-performansne baterije. Drugi će slati polugotove komplete u fabrike za montažu daleko od kuće, prenoseći tek toliko vrednosti da budu viđeni kao lokalni proizvođači.
Ono što se čini izvesnim je da će naredne godine biti teške za multinacionalne kompanije, jer će im ekonomski nacionalizam otežavati poslovanje. Zemlja u kojoj globalna korporacija obavlja svoje osnovne aktivnosti postaje sve važnija, kako se političko poverenje na nacionalnim nivoima sužava. Dok javno mnjenje može tolerisati da jedna zemlja dominira u, na primer, stonom tenisu, kao što to radi Kina, saglasnost za tako nešto kada su u pitanju benefiti globalizacije iz godine u godinu slabi. Čini se da će testovi patriotizma biće sve teži za (velike) transnacionalne korporacije.
Izvor: RTS OKO
