Пише: Редакција
Одмах на почетку ваља рећи да не постоји апсолутно ништа спорно у цвијећу којег су двојица министара вањских послова, црногорски Ибрахимовић и хрватски Грлић Радман, положили на локацији логора за ратне заробљенике у Морињу. Проблем је у цвијећу које није положено на другим локацијама страдања, попут, рецимо, сплитске Лоре.
Слаткорјечиве изјаве министарског двојца о суочавању са прошлошћу и о помирењу падају у дубоку воду Бококоторског, али и Сплитског залива, јер су једносмјерне и селективне, па самим тим и неискрене. Наиме, и логор у Морињу и онај у сплитској Лори скоро су близанци с правног аспекта.
Оба логора третирана су пред националним правосуђима и у оба предмета донијете су правоснажне осуђујуће пресуде против четири лица за Морињ и осам лица за Лору. У оба логора утврђено је нечовјечно поступање према заробљеницима, укључујући ту и злостављање са смртним исходом или изравна убиства. Можда и најважнија сличност је та што су за злочине у оба логора осуђени искључиво непосредни извршиоци, а судови се нису бавили утврђивањем командне одговорности која би вјероватно довела све до Туђмановог Загреба и Ђукановићеве Подгорице.
Уколико постоји разлика вриједна биљежења, то је она хронијска. Наиме, морињски логор био је активан непуна три мјесеца крајем 1991. године, док је Лора била активни логор, па самим тим и мјесто страдања, све до 1997. године, дакле двије године након завршетка рата.
Због свега тога, хуманост и етика захтијевају да логор у Морињу не буде усамљени топос и парадигма страдања заробљеника и цивила у ратовима деведесетих. Једини начин да он испуни своју функцију помирења, јесте у његовом удруживању са другим мјестима страдалништва.
Зато би Ибрахимовић, умјесто дневнополитичког и политикантског перформанса који је укључио и уступање позорнице Гордану Грлићу Радману за његове тираде на граници сувислости, а које укључују и некаквих 2,7 милијарде евра дуговања у ратној и другој опреми, те потирање хрватског (sic!) идентитета Добротске чипке, било боље да покрене нешто ширу иницијативу и да позове своје колеге из Загреба, Сарајева и Београда да направе једну малу турнеју и без велике помпе се поклоне на локацијама које су се дубоко усјекле у свијест овдашњих друштава као мјеста на којима је нечовјечност плесала свој макабрични плес.
Лора, Морињ, Кератерм, Омарска, Тарчин, Челебићи, Хелиодром, Дретељ… само су нека од мјеста на којима би министри требали скупа да положе цвијеће и скрушено шуте, оборених глава. Тај призор већ би се могао назвати стидљивим, али пријеко потребним, кораком ка суочавању са прошлошћу и ка помирењу.
