Човјек је јадно биће. Употребљиван и злоупотребљиван од давнина. Од сила тјелесних и бестјелесних. Све његове идеале злоупотребио је систем. Тешко је излазио из њега. Свијет је тамница људи.
Прва употреба човјека десила се у едемском врту. Kад је демон преко змије употребио људе за своју освету према Богу. Од тада се формира систем. Хиљадама година људи употребљавају један другог као алатке. Није важно како се тренутно зове друштвени систем робовласништво, монархија, аристократија, тиранија, феудализам, капитализам, комунизам. У сваком од њих употребљавао се човјек. Мада, мора се признати да је човјек као колективно биће имао вриједност, индивидуални човјек је био потрошна роба. Kо је устао против система кроз револуцију, умјетност, науку и итд, на крају је и његова побуна била злоупотребљена.
Сви ти бунтовници од старих дана до данас, како су старили и савијали кичму, прилагођавали су се систему. Осим оних, које је револуција појела. Она једе своју дјецу. Може се рећи да је једини друштвени поредак свијета био константно „систем“. Све остало су само облици система. Овакав је случај чак и са религијом. Па, и са хришћанством које се није прилагођавало свијету. Али хришћани јесу. Није лако трпјети ударе свијета.
Употреба човјека има дугу историју. Али да не идемо превише. Вијек у којем је дошло до њене масовне употребе је двадесети вијек. Посебно на нашим просторима. Балкански ратови, први, други свјетски рат, новији ратови и кризе. Људи су употребљавани као присталице неке идеологије, гласачи, ратници, за ово, оно, а да чак нијесу ни разумјели намјере свега тога. Додавале су се нове ријечи на стара, почетна правила. Правила су се временом сасвим измијенила са њима и људи.
Рок музичари од почетног бунта систему постали су његови сарадници, чак и симболи. Бунт против британске краљице, завршио се добијањем ордена од ње. Либерали су временом почели да подржавају конзервативце, ови друге, да је на крају идеологија постала бесмислена форма.
Идење по систему свијета је пут по затвореном кругу, квадрату, пентаграму. Док смрт не избаци дотичног из система, али се и мртви људи употребљавају за потребе система. Памте се и употребљавају, злоупотребљавају њихова добра дјела, ријечи, револуција. Њихови саборци који су се снашли у новом руху система често их користе за своје потребе, најчешће материјалне природе. Стварају деценијама после смрти, од људи алхемијским поступцима новог-старог човјека, у зависности од капе система.
Ако постоји јединствена људска особина, то је живљење у систему и употреба људи од стране истог, као неког имагинарног лика, а нико не зна, ко је он…
Милош Лалатовић
