Пише: Редакција
Иницијатива црногорског министра вањских послова Ервина Ибрахимовића, да скупа са Мартом Кос и својим хрватским колегом Горданом Грлићем Радманом положи цвијеће испред спомен-плоче логора у Морињу, била би хвале вриједна када би обухватила и полагање цвијећа на локацији логора Лора у Сплиту. Или када би Гордан Грлић Радман био изостављен из тог перформанса.
Логори су батиморфолошки минимум на рељефу човјечанства и они захтијевају достојанствену меморијализацију, па се с те стране нема шта приговорити Ибрахимовићевој иницијативи. Али и те како се може приговорити његовој амбицији да тај чин, који би требао бити потврда човјечности, претвара у дневнополитички спектакл.
Не заборавимо, Лора је можда и једини логор у Рату за распад Југославије у ком су били заточени људи из најмање четири државе, углавном Срби и Црногорци из Хрватске, Босне и Херцеговине, Србије и Црне Горе. И логор чије постојање хрватска државна администрација упорно игнорише.
Својевремено је сплитски Ферал Трибун донио читав серијал чланака о Лори, са аутентичним свједочанствима бивших логораша о звјерствима која су се тамо збивала, укључујући и убиства. Потом је на једном од најскандалознијих суђења у историји хрватског правосуђа судија Славко Лозина ослободио осморицу војних полицајаца ХВ од оптужби за мучење, нечовјечно поступање и убиства логораша, због чега је касније морао интервенисати и Врховни суд РХ.
Због вишедеценијског систематски и методично наказног институционалног односа хрватске државе према логору у Лори, том гнојном топосу рецентне хрватске историје, Гордан Грлић Радман није достојан да стане пред спомен-плочу у Морињу и да ту положи цвијеће. Јер цвијеће из његове руке биће увреда не само за логораше из Лоре, већ и за оне из морињског логора.
А срамни жиг утиснут на Радманова плећа, као учесника у администрацији која игнорише Лору док унаоколо дијели моралне лекције, пресликаће се и на плећа министра Ибрахимовића који не схваћа да лијечење рана из прошлости мора бити двосмјеран процес. Овако је његова иницијатива само искориштавање трауме жртава, али и саучествовање у нељудском игнорисању трауме неких других жртава. Рецимо, оних из Лоре.
