Пише: Слободан Рељић
Док је Доналд Трамп у Давосу разваљивао свет, а наш председник то студирао у собици величине кошаркашког игралишта, јавио нам се Синиша Мали. Из Мадрида. У глобалној олуји наш Мали се бори као лав (боље рећи као тигар!) да неко примети да је он пронашао – излаз. То се зове Експо 2027!
Министар финансија Србије је посетио штанд Експа 2027 и Туристичке организације Србије у Мадриду на једном од највећих светских сајмова туризма ФИТУР и рекао да је циљ Србије да појача свест о томе да је Експо 2027 највећи догађај у историји земље као и… највећи догађај те врсте наредне године у свету.
ШАНСА:
„То је наша највећа развојна шанса“, рече он. Да подсетимо шта је Експо 2027: Игра за човечанство — спорт и музика за све (Play for Humanity: Sport and Music for All. Синиша није докторирао историју (још, не стиже) али зна римско – panem et circenses. У преводу на српски: паризера и експа 2027! Наравно, више експа.
И да, Мали бејаше председавајући Радне групе за припрему и подношење кандидатуре за ЕКСПО 2027. (Додуше, у рефрену СНС спаситељске политике – за Србију и свет – понављао да је све то дело председника Вучић.)
Али, погрешно сте помислили да је Мали отишао на далек пут да би – слао поруку да Србија и свет не брину. Не. „Ево ме овде у Мадриду, на једној од пијаца по којима је Шпанија иначе позната“, јавља човек са сто руку на Инстаграм налогу и подучава затуцани српски народ: „Давно је прошло време када су пијаце биле само места за набавку намирница, већ су постале и места где се људи друже, проводе време заједно или, понекад, невољно деле своју храну.“
И? Чему та бизарна филозофија? Добро сте се сетили, због Београда на води: „Оно што је важно јесте да ћемо врло брзо кренути у изградњу сличне пијаце и у Београду, на Београду на води, тако да ћемо направити још једну лепу атракцију за суграђане и за туристе који долазе у нашу земљу. Та пијаца биће готова до почетка Експа 2027. године.“
Људска злоба, на овај импулс, одмах се сети Горана Весића (мај, 2019) и Палилулске пијаце. Која је такође била, док није отворена, „ново место окупљања Београђана и понос главног града“. Знало се, и да ће грађани ту долазити да проводе време, да се друже и све тако. Није речено да ће све бити скупље него на старој пијаци. Али чему? Тај стари Београд, коме је споменик дигао Душко Радовић је камен око врата Србији на путу за Велики европски прогрес чији су манекени Мали и Весић, итд… Погледајте! Шта им фали? Милионери. Милијардери, може бити.
Њима Давос-хаос није опомена. Њима иде. И те како.
Временска машина
Ових дана стигла је и до мене документарна прича из неких светских дигиталних економских часописа – The Balkan Economic DISASTER Explained (Why It Never Ends).[Објашњење балканске економске катастрофе (зашто никада не престаје)] Била на више платформи – вештачка интелигенција генерише блесаве илустрације а на енглеском без балканског акцента тече приповест.
Почиње се од тога да је аутор ускочио у временску машину (The Time Machine, како је тај фантазам назвао Х. Џ. Велс у наслову романа из 1895, а понављано у филмовима, бар два пута 1960, 2002) и – одлетео до 1989, а „на Балкан, југословенски Балкан“. И гледалац/читалац логично „очекује велике проблеме“, јер не слуша Синишу, председника Србије, премијера Хрватске, мислиоце из Црне Горе, Македоније а Северне итд – али, он „види индустрију, огромне фабрике, монтажне траке, извоз… Не као Западна Европа, али приметно боље него већи део Источног блока.“
А сад – „фабрике рушевине, брендови нестали, а људи пакују кофере“. Аутор то зове „балкански економски парадокс“. „Ратови су завршени пре три деценије. Не можете кривити рупу од метка из 1995. за банкрот 2026. Нешто друго се догодило…“
„Оно што ћете видети“ вели стамени глас је „како се економије могу систематски испразнити изнутра, а сви то немо посматрају.“
Испод документарца је хиљаде коментара. Апсолутно претеже сагласност о сомнабулном пристајању народа на једну од најбесомучнијих пљачки у Новом веку… Систематско отимање имовине прикривено као приватизација. Пљачкаши као држава. (Како ових дана пише на социјалним мрежама: НАРОД ПРОТЕСТУЈЕ против криминала, корупције и безакоња, а у томе га СПРЕЧАВАЈУ Полиција, БИА и Правосуђе!?)
Пошто је прича не енглеском, надилази истрошене приговоре да су Србима криви Хрвати, Хрватима Срби, Словенцима Београд, Сарајеву хришћани, Албанцима сви и свако, а ту себе виде и Бугари, Румуни…
Демографски колапс
Болна је констатација да јесте уништено „поверење друштва у праведност… али уништење индустрије био је само почетак. Оно што је уследило било је егзистенцијалније. Тихи нестанак становништва.“
Економисти су „опседнути БДП“-ом, али „једини број заиста важан је попис становништва. Јер регион доживљава демографски колапс… Не мецима, већ аутобуским картама, радним визама и летовима у једном правцу.“ Да: „Читави градови постоје углавном као Фејсбук групе и Вотсап четови раштркани по Аустрији, Немачкој, Шведској и Сједињеним Државама.“
И суморност плус: „Најштетнији део није само колико људи одлази, већ ко одлази.“ Као пример: „цевовод који субвенционише здравствене системе богатијих европских земаља.“ Прича је позната – осиромашени родитељи и опљачкана држава улажу „десетине, па и стотине хиљада евра пореских обвезника да образује лекара од детињства до медицинског факултета… Чим се диплома одштампа, дипломци полажу испит из немачког и одлазе. Немачка добија лекара. Балкан не ништа.“ Огроман „невидљиви трансфер људског капитала из сиромашних у богатија друштва“. Добри студирају и одлазе, полусвет купује дипломе на приватним универзитетима и остаје да управља пропашћу земље.
Они су „трећи стуб ове катастрофе“, констатује документарац – политичке машине која контролише свакодневни опстанак људи. Политичке странке су „највећи мотор корупције у региону, који функционише као фино подешена машина“.
Описују се нама познате радње – партијски активисти „брину“ о људским проблемима: „Он тачно зна ко где живи. Зна да њиховом сину треба посао. Зна да бака месецима чека операцију. Покуца на врата: Можемо помоћи, али за вашу подршку.“ Даље знате. Помиње се појам: „сендвичари“.
Да би на том опстао „систем захтева сталну понуду радних места која се дистрибуирају као политичке награде. И, јавни сектор се бескрајно шири. Свака институција је политички пљачкаш. Ако странка контролише телекомуникације, попуњава их рођацима. Друга контролише шумарство, попуњава својима.“
Грађевинарство
Следи питање: како странка финансира ову машину?
Јавне набавке постају приватни „профитни центри“, како је говорио Зоран Ђинђић, ако се сећате. Нпр: „Град најављује пројекат пута од милион долара… Тендер је написан да се само једна компанија квалификује. Мора имати 14 камиона, два офарбана у жуто, и 10 година искуства на овој улици. Чудом, градоначелников зет је власник компаније. Добија уговор за милион долара – извођачима радова иде 400.000, а 600.000 циркулише кроз мито, финансирање странке и исплате лојалности. То је затворена петља у којој јавни новац финансира политичку моћ… Ако одбијете да учествујете, инспекције постају веома заинтересоване за вашу папирологију.“
Добро, не завршавају се сви радови на тим мустрама, ту је и „један од највидљивијих, а ипак најмање схваћених сектора, грађевинарство.“
Каже човек: „Прошетајте кроз насеља и велике балканске градове и приметићете нешто чудно. Кранови свуда. Луксузни торњеви се уздижу као печурке после кише. Станови се продају за пола милиона евра или више.“
И каже: „Сад погледајте званичне податке. Просечне плате око 700 до 900 долара. Каматне стопе на хипотеке високе. Становништво се смањује или стагнира. Према уџбеницима економије, цене станова би требало да падају.“
Али, Синиша и друштво су одувек презирали уџбенике. Зна се да има живота и изван књига и закона.
„Ко заправо купује ове станове? То питање нас води у један од најмрачнијих аспеката балканске економије, циклус прања новца. Западни Балкан је на једном од главних европских транзитних коридора за дрогу, где мреже организованог криминала играју главну улогу у премештању кокаина из Јужне Америке у Западну Европу. (И хероина из Авганистана.) Та трговина доноси огромне количине готовине… потенцијално милијарде евра. Не можете ући у банку и уплатити 10 милиона у необјашњеној готовини, а да не активирате аларм. Али можете сипати бетон.“
Машина за прање не стаје, иако не би радила кад би држава била оно због чега постоји. Али чему моралисање. Sinischa&Co не могу да одлажу. Народ чека. Не могу пензионери који имају једну од најмањих пензија у Европи да живе без пијаце на којој ће се продавати намирнице по највишим ценама у Европи.
На води
Опис машине:„У поједностављеном облику, појављује се фиктивна компанија, често регистрована у иностранству или кроз слојевито власништво које локално представља адвокатска канцеларија. Изградња се финансира кроз непрозирне канале, надуване фактуре, подизвођаче повезаних страна, делимична плаћања у готовини и слаб надзор, што незаконита средства уклапа у легалне токове. Станове купци плаћају готовином или другим фиктивним ентитетима. Хипотеке често недостају. Транспарентност власништва је минимална. Некретнина добија легални власнички лист. Када се препродају, плаћају се порези и новац делује легитимно. Глобални надзорни органи и регионални монитори су више пута означавали грађевинарство и некретнине као главне векторе прања новца на Западном Балкану.“
Владимир Ђукановић: Стране директне инвестиције. Зашто Србија гризе руку која је храни?
Ево нас код Великог Синише Малог и његовог чеда Београда на води што је „највидљивији симбол тог система“. Инвеститори преко милијарди евра „повезани са УАЕ, трансформишу старе железничке пруге у силуету Дубаија“.
„Да би то омогућила, Србија је усвојила посебан закон којим се замењују постојећи прописи о планирању и имовини.“ А „најмрачнији тренутак догодио се у ноћи између 24. и 25. априла 2016. кад су маскирани мушкарци стигли са багерима, привели цивиле, одузели телефоне и незаконито срушили зграде. Грађани су звали полицију. Полиција није реаговала. Истраге су потврдиле да су службе за хитне случајеве добиле инструкције да не интервенишу.“
Није Влада ту да брине о законима. Она „показује на кранове и проглашава раст. Али за наставнике, медицинске сестре и младе породице, кирије расту, власништво постаје недоступно. Деца остају са родитељима до касних тридесетих. То су градови изграђени за људе који тамо не живе, финансирани новцем који не би требало да постоји.“
Брисел – зашто ћути, пита се аутор. Бесмислено питање. Па, имплементирани политички модел је из Брисела. Каже да ови људи који производе друштвену атомску бомбу одржавају стабилност – не ратују између себе и коче „таласе миграната, као тампон зона за токове избеглица које се крећу ка ЕУ“. И обезбеђују да европске корпорације пљачкају по региону. Има у спису и о томе – али да не претерујемо.
У ствари, ја само хоћу да кажем да кад Синиша негде види неку пијацу зна да се њему исплати да је гради у – Београду на води. А нама? Па, ваљда је јасно. Беспризорни се могу богатити само ако будале седе и гледају. Верујући да ће они негде и некад стати.
Извор: Печат
