Пише : Филип Драговић
Морам признати да ми је било безвезе оно чупање микрофона и ломљење лап-топова у изведби ДФ у ноћи кад је изгласан ДПС-ов Закон о слободи вјероисповјести. Па још уз неостварену пријетњу бацања сузавца кога нијесу умјели активирати, – све некако јалово и без догледног циља. Сва та галама и залијетања посланика једних на друге, за мене је обичан циркус који не може уродити плодом.
Ипак, све то тако, јалово и смијешно, више ми се доима људским и природним, боље рећи – мање опасним, од мирног и организованог постројавања ДПС јуноша пред бину предсједника Скупштине, којим су хтјели и успјели да омету рад парламента.
Њихова беспоговорна тупост, у којој сви „дишу као један“ и којом су спремни нанијети деструкцију цивилизацији и поретку, подсјетила ме је на Мусолинијев марш на Рим.
Не тврдим да је истовјетно нити идентично, само ме подсјећа. Да имају Дучеа, имају. Да воле „патриу“, воле. Час мрзе „шаховницу“, час бране „шаховницу“ – мање битно. Одани су ономе што тренутно прокламује Дуче. Узвикују „Е вива“, воле Тхомпсона…
И док на другој страни парламента у ПЕС-у имате изузета мишљења, уздржане гласаче, манифестацију индивидуалне слободе међу посланицима исте странке или посланичког клуба, ДПС клизи у корпоративну, шовинистичку визију друштва у којој смо сви тек мале честице једног уједињеног тијела. То је сликовито показало њихово „мирно а упорно“ постројавање пред бином, а о томе понешто говори, сад већ јасније и разумљивије, њихово одбијање да гласају за Резолуцију о Јасеновцу.
Ако се сјетимо „Белведера“ и свих сличних окупљања њихових, која су нам осим беспоговорене послушности Вођи, манифестовале деструкцију и агресију, мислим да је благовремено размислити на који политички пол позиционирати ову партију „социјалиста“ који одишу национализмом.
