Студенти Државног универзитета у Новом Пазару кренули су 16. октобра за Нови Сад, у шетњу дугу 350 километара, у знак сећања на преминуле у паду надстрешнице на Железничкој станици 1. новембра прошле године. За читаоце Данаса са тог путовања свакодневно ће писати дневник.
„Кренули смо из Рашке. Домаћини су нас испратили погледима бриге, али и поноса. У времену страха и притиска, има оних који смеју да пруже подршку, те су нас тако и дочекали дивни људи из Баљевца. Међу њима, било је задовољство видети нашег пријатеља који је бранио ДУНП и студенте, оног кобног дана када је управа упала са квазиобезбеђењем.
Брига о безбедности пратила нас је целог дана. Нема полицијске пратње, а путеви су пуни неизвесности. У Брвенику смо имали и прву повреду, колега је задобио жуљеве на нози који су санирани. Чињеница да смо на путу избегли незгоду, нас је заиста забринула, морали смо сами да усмеравамо саобраћај.
Све је то кулминирало кваром аутомобила, где је чак колега којем је санирана повреда, морао са нама да погура аутомобил, како бисмо наставили даље, сви заједно. Опет, без пратње. У исто време, колеге из Новог Пазара јављају да им стижу прекршајне пријаве, и да на нашу велику жалост, професор Дејан Мирчић више не ради на ДУНП-у.
Гојко Перовић – Косовски завет – посвећено Митрополиту Амфилохију
Али зато, ту је народ. Људи који нас поздрављају из аутомобила, шаљу речи подршке. „Ја немам више, али ово вам је од мене“, рекао је човек, пружајући бомбоне кроз прозор аутомобила. Једна дивна госпођа изашла је из дворишта са сузама у очима и дала мали поклон као аманет да издржимо. Суграђани из Новог Пазара нас посећују и доносе све што нам је потребно.
Оно што нас узнемирава тренутно јесте и (Дез)информер с камерама које не траже истину, већ кадар. Остали смо мирни. Нисмо хтели да будемо део њихове слике стварности. Трудили се да и чак на њиховој шатро телевизији доспе слика стварности.
Када је пао мрак, кораци су постали тежи. У помоћ нам је пристигло и неко возило Нишлија које је одлучило да наа прати, јер су видели да у вечерњим сатима бива опасније. Грађани из Новог Пазара су нам се тада придружили пешке да корачају са нама.
Доласком у насеље Ушће, нама, студентима различитих вероисповести, понуђен је смештај у конацима манастира Студенице.
У тишини конака није било поделе. Није било „ми“ и „они“. Били су само људи. Зар то није доказ да су пароле „завади па владај“ изгубиле смисао? Зар то није показатељ да нас нико не може разјединити ни вером, ни политиком, ни границама које су други поставили?
Овај студентски марш, надамо се, биће више од протеста. То је завет да нећемо дозволити да нас уче мржњи. Ми данас настављамо ка Магличу. Није важно какав ће бити пут, важно је да идемо правим путем.
За шеснаесторо. За све нас. Видимо се у Новом Саду!“
Извор: Данас
