Пише: Владимир Ђукановић
Стране директне инвестиције су у Србији у првих осам месеци ове године пале за 54% у односу на исти период прошле године. Тај драстичан пад је последица дубоке политичке кризе унутар земље, као и лоше економске ситуације у Европској Унији, највећем трговачком партнеру наше земље.
Инвеститори не воле неизвесност. Политичка, фискална и монетарна стабилност су услови за инвеститоре да се одлуче да део своје економске будућности повере некој земљи. За земље у развоју, као што је Србија, стране инвестиције су кључ развоја. Доста је душебрижника који су критиковали стране инвеститоре, њихов начин рада и однос према радницима.
Скоро 70% свих страних инвестиција долази из Европске Уније. Све те компаније послују по уређеним западним законима и исте поштују и код нас. Већина истраживања и упитника, као онај који спроводи фирма Инфостуд, показују да су запослени задовољнији радом у страним компанијама него у домаћим. Четврту годину за редом, најбоља компанија, према оцени Top Employers Institute, за раднике у Србији је Хемофарм. У оцењивање улазе разни фактори, од висине плате, одмора, и других бенефиција.
Медијски спинови, као и лажи са друштвених мрежа, су направили велику штету Србији као инвестиционој дестинацији. Приче о ношењу пелена, и тортури јадних српских радника су глупост и лаж, као да свака особа једноставно не може да да отказ у било којој компанији. Друго је прича везана за мигранте који су запослени у кинеским компанијама. Одузимање пасоша, дуги радни сати, као и неадекватни услови становања су честа пракса јер су мигранти лак таргет за криминалне организације. Чињеница да се наши истражни органи не баве довољно овим проблемом је нека друга тема.
Последња два пројекта која су заустављена у Србији су изградња на локацији Генералштаба, и пројекат Рио Тинто. Први је заустављен јер је инвеститор, Џаред Кушнер, зет америчког председника Доналда Трампа, одустао од изградње јер се сумња да су српски званичници прекршили закон како би обезбедили услове да се овај пројекат оствари. У сваком случају вест је одјекнула широм света међу инвеститорима. Трамп не силази са насловница разних медија, и све везано за њега је вест. Сви се питају зашто сте уопште предлагали пројекат ако је толико компликован за реализацију. Не очекујте у догледно време ни битне инвеститоре у некретнине нити у хотеле у Србији. У Вашингтону се питају: како то да се наши пројекти минирају у Србији, а руски и кинески пролазе без проблема, без медијске помпе, а и без хиљада протестаната.
Следећа вест је да је Рио Тинто зауставио пројекат Јадар јер у последњих пар година није добио дозволе које су институције Србије требало, по уговору, да им издају. Пројекат је, у терминологији инвеститора, стављен „на полицу“. Нагађа се да већи део тима напушта пројекат у оквиру свеобухватне ревизије трошкова и остаће само костур који одржава правни статус пројекта. Зашто то раде? Па због правног континуитета који ће искористити на суду, ако дође до тужбе за надокнаду штете. Извори који си блиски пројекту и располажу информацијама наводе да би одштетни захтев могао ићи до $1,5 милијарде.
Сама инвестиција је била у висини од $2,5 до $3 милијарде, што је значајан део годишњих инвестиција које Србија привуче. Али је још битније да је, према истраживању Ergo Strategy Group, додатних инвестиција након почетка реализације пројекта Јадар, требало бити око $6,2 милијарде. Рио Тинту је ово дошло као кец на десет: уложили су у друге локације експлоатације литијума.
Најважнија аквизиција је Rincon литијумски пројекат у Аргентини. Рио Тинто је прво ушао као власник мањинског удела, а затим је 2022. године преузео пројекат у потпуности. Rincon се налази у аргентинској провинцији Салта и заснива се на експлоатацији литијума из сланих раствора (брине), што је технолошки и политички знатно „тиша“ опција од класичног рударења чврсте руде. Тај пројекат је данас кључни стуб Рио Тинтове литијумске стратегије и већ је ушао у фазу комерцијалне производње са плановима за значајно ширење капацитета током друге половине деценије. Само због овог потеза њима је Јадар сада последња рупа на свирали.
Други потез догодио се прошле године, када је Рио Тинто купио компанију Arcadium Lithium, насталу спајањем Allkem-а и Livent-а. Тиме није купљен један рудник, већ читав портфолио литијумских ресурса, углавном у Јужној Америци и Аустралији. Ова аквизиција је стратешки изузетно важна јер је Рио Тинто практично прескочио године развоја и преко ноћи постао један од највећих глобалних играча у литијуму. Поново смо, као много пута до сада у историји, испали економски магарци. Зашто се људи чуде нашој економској позицији у Европи, никада ми неће бити јасно.
Блокирање овог пројекта је био свеобухватни друштвени процес. Држава не испуњава уговорне обавезе, опозиција пљује пројекат, а грађани протестују. А на Западу будале, знају да се све то ето случајно погодило. Док се драма око Рио Тинта дизала на сваком нивоу, нови кинески рудник Чукару Пеки код Бора је прошао без иједне зачкољице: дозволе дошле пре времена, локална заједница у екстази, а протести ни у најави. Националне мобилизације против овог пројекта није било, медији нису били на платном списку, а великих експерата који су нам објаснили да ће Јадар загадити воду целој Србији ни на помолу.
Ретки минерали су до пре само десетак година били тема резервисана за стручне часописе, геолошке институте и уски круг људи који су пратили кинеску индустријску политику. Данас су постали једна од централних политичких и економских тема света. Разлог је једноставан: без литијума, кобалта, никла, графита, неодијума и целе групе такозваних критичних сировина не постоји енергетска транзиција, нема електричних аутомобила, нема батерија, нема ветротурбина, нема војне технологије, а ни вештачке интелигенције и дата-центара. Ретки минерали више нису „ретки“ у геолошком смислу, али је борба постала геополитичка, и самим тим опасна.
Деценијама је Запад свесно одустајао од рударења ових сировина. Разлози су били јасни: екологија, високи трошкови, локални отпор, али и комфорна позиција у којој је Кина преузела прљави део посла. Док су се у Европи и Америци затварали рудници и славили зелени стандарди, Пекинг је градио ланце снабдевања, субвенционисао прераду и постепено успостављао готово монополску контролу над кључним фазама процеса. Данас Кина не само да вади значајан део ретких минерала, већ контролише прераду истих. Такође су доминантни у производњи компоненти са високом додатом вредношћу. То је стратешка предност која се не види на први поглед, али се брутално осећа у кризама. Трампове царине су прошле скоро свуда, али су код кинеза удариле у зид ретких минерала. На крају је пао компромис у ком је Кина испала доминантна.
Преломни тренутак за промену западне политике није била екологија, већ геополитика. Пандемија, рат у Украјини, санкције Русији и отворени трговински рат са Кином разоткрили су колико је западна економија рањива када зависи од Кине. Одједном су исти они прљави рудници који су годинама били „неприхватљиви“ постали питање националне безбедности. Европска унија је донела Акт о критичним сировинама, Америка је кроз Inflation Reduction Act почела да масовно субвенционише домаћу производњу, а реторика о „стратешкој аутономији“ заменила је ранију догму о глобализацији без граница. Екологија није нестала из приче, али је јасно потиснута у други план када се судари са индустријским опстанком, економском доминацијом и животним стандардом.
То је наша стара бољка: време и ситуација се промене, а ми и даље терамо стару причу. ЕУ је ставила преко 20 пројеката широм континента под „стратешку клаузулу“, што значи да су приоритет свих приоритета. Јадар је једини пројект на Балкану који је на том списку. Америка је још пре неколико година променила плочу кроз нову стратегију која се зове National Blueprint For Lithium. Прочитајте шта планирају паметне државе и како то планирају да остваре.
Али све је ово сада узалудна прича. Порука западним инвеститорима је кристално јасна: нисте добродошли. Да сте НИС или Зијин, и да долазите из диктаторских земаља, које су ближе срцу нашем политичару и суграђанину, нема зиме. Али пошто долазите са злог запада мррррш тамо.
Извор: Фејсбучење
