Пише: Оливер Јанковић
1. Побједа над Синером (у Синеровом најбољем могућем издању). 2. Финале Грен слема. 3. У том финалу одузет сет Алкаразу, и брејк лопта, на корак од још једног сета. 4. Нових 500 АТП бодова за треће мјесто на свјетској ранг листи.
Све четири ствари су дјеловале недохватљиве током цијеле 2025. године. А сад их Новак има. Попут оног слободног пењача, дохватио се још једне избочине више, на један замах руке до неосвојивог врха, 25. ГС, 102. АТП титуле и чега све не… дјелује као много ближи таквом подухвату сада, него у претходне двије године. А опет, овај очигледни напредак, сам по себи, не гарантује ништа. Можда се, збиља, смртном човјеку не да, даље од овога?
На овој висини, и на тој и таквој рекордерској усамљености, на врху такмичарског Олимпа, гдје бију громови и милују виле, ни један човјек ништа не може знати. Може ли се даље? Колико се дуго још може чекати сљедећи замах? Да ли Свемогући милостиво гледа и са одобравањем, на овакве жеље смртника? Овај Ђоковићев домет представља саму границу између реалног и разумног на једној, и оног што се само може сањати – на другој страни.
Побједа над Синером данас дјелује још нестварнија, него оног дана када се збила. Чињеница да је Новак овако конкурентан и равноправан са младим Италијаном и Шпанцем, дјелује још нестварније. А да не говоримо од низу од 5 узастопних ГС полуфинала, којој се не може примаћи нити један четврти такмичар на свијету. Све то чини наше снове о новим Нолетовим успјесима веома живим, опипљивим. А опет, сви знамо да ће шанси попут јутрошње у Мелбурну, бити све мање. Можда још једном, негдје, нека…
У епохалној пјесми Лазе Костића, од које смо позајмили наслов за данашњу ВАР СОБУ, пјесник упозорава да таква надања „лудог срца“ лако може да убије „живи гром“! Е то нам се јутрос десило, и дешаваће се сваки пут ако се нешто овакво понови.
Наша навијачка глад, наше усхићење сплетом успјеха и домета коју плете овај наш омиљени паук, на тениској мрежи – неугасиви су, док год постоји информација да се Ђоковић и даље активно бави тенисом, а Надал и Федерер гледају из свечане ложе и аплаудирају. Спорт у својој есенцији гаји непрестану наду се досадашњи успјех, колико сјутра, може усавршити и надоградити нечим новим. Предаја без борбе, усљед повреде, дешава се као нежељени инцидент. А предаја без борбе, док постоје услови за игру, неспојива је са представом витешке игре….
Зато се данас, са ове тачке, разабирамо у Новаковом плетиву, тако што и даље навијамо за њега јер га видимо као
„Неуморног Плетисанка
Што плетива плете танка
Међу јавом, и мед’ сном“
