Piše: Slobodan Reljić
Prostom narodu kome politika nije zanimanje sve je jasno. „Članstvo Srbije u EU podržava 33 odsto građana, što je najniži nivo podrške među zemljama kandidatima“, pokazuje istraživanje javnog mnjenja Evrobarometara koje je objavila Evropska komisija. I evropska vlada u Briselu sad zna ono što je svakom Srbinu jasno bar deceniju: „Građani Srbije najveći stepen poverenja imaju u Rusiju i Kinu, dok je EU sa 38 odsto podrške tek na trećem mestu.“ To pokazuje koliko je narodna misao, i pored svih manipulacija i lažiranja, i spolja i iznutra, i u politici i u (dez) informativnoj sferi, sposobna da se dokopa realnosti. „Kolektivna svest“ je moć, ma koliko njena usporenost izazivala individualni pesimizam. Stara kineska mudrost je da voda nosi brod, ali voda može i da ga prevrne kad kapetan ne sledi signale iz zelenih dubina.
Skoro će tri decenije kako nas Srbe drže na kratkom povodcu iz Brisela, a posebno iz Berlina i Pariza. Iako nam je Vili Vimer, Nemac koji drži do časti i poštenja i pored toga što je u visokoj politici, sve to rekao jasno i glasno – odnosno, (da još jednom podsetimo) on se u pismu svom kancelaru čudio tako besprizornoj politici Zapada, odnosno Amerike, posle jedne tajne konferencije u Bratislavi (2000). Ta poruka je Srbima obelodanjena 2007. Jedan zaključak je bio: „Srbija mora trajno da bude isključena iz evropskog razvoja“. Sve u proširenoj rečenici! Međutim, to nije značilo da Srbija treba da se isključi sa „evropskog puta“. Normalnom umu to je znak da „Evropa“ ima neke namere dobre za nju, a štetne za Srbe. Politički um ne prati grubu logiku.
I tako smo stupali u svetlu budućnost razbacujući resurse – prvo, deo teritorije sa svim što je pripadalo Kosovu i Metohiji, pa onda rasprodaja prirodnih bogatstava (voda, šume, rude, zemlja), predavali smo se potrebama NATO, kompromitovali ideju demokratije na kojoj se temeljila predaja, a do – kolonijalne demokratije, razarali normalnost državnih institucija do „reformi“ koje su nam sprovodili stranci ili NVO-eksperti obučeni na seminarima i kursevima za rasrbljavanje/desuverenizaciju vojske, policije, vlade, sudstva, lokalne samouprave itd… I najvažnije: ugrozili smo i biološku supstancu – za petsto hiljada nas je manje u poslednjoj deceniji. Program za obnovu nacije nam je donela vlada na čijem čelu je bila etablirana lezbijka, a sad nam ministar inostranih dela najavljuje i uvoz 200 hiljada momaka iz Gane!? Udarali smo se u prsa „stranim investicijama“ od kojih narod i država nisu imali koristi – subvencionirala je država strane firme bez ikakvih njihovih obaveza a da to nije imalo veze ni sa smanjenjem zaposlenosti, jer da bi to radilo morali smo u početi uvoziti radnu snagu sa Dalekog istoka…
I dok država ne odustaje od splavarenja „rekom bez povratka“, nego nam to svakodnevno oglašava „strateškim ciljem“ – Evrobarometar nalazi da „građani Srbije misle da Kina i Rusija imaju više razumevanja za nacionalne interese Srbije kada je reč o KiM, kada je reč o Srbima u BiH, kada je reč o CG nego što to ima EU.“ Dajemo sve ni zašta. Kad čovek nije u politici pred ne malim je dilemama. Evrobarometar tako može da izmeri da „zbog svih navedenih faktora, pozitivnu sliku o EU ima 38 odsto građana, što je najniži nivo u odnosu na sve zemlje Zapadnog Balkana. I dok sliku EU u Srbiji karakteriše nizak nivo poverenja, Rusija i Kina se ubedljivo kotiraju kao partneri i spoljni donatori.“ Eto, čak je i čuvena šarena laža označavana kao „donacija“ (i njeni vitezovi „donatori“) pala u smrdljivu evro-vodu kojom tri decenije gacamo bosi i smoreni.
U jednom našem istraživanju (Institut za međunarodnu politiku i privredu sa Institutom društvenih nauka, oba iz Beograda) narodni pogled pokazuje i smisao za nijanse: jasan je pesimizam o pitanju članstva u Evropskoj uniji, ali i opreznost prema odnosima s Kinom, a Rusija najviše doprinosi nacionalnim interesima Srbije. Konkretno, država Srbija je u poslednjih 10 godina najbolju spoljnopolitičku saradnju imala sa Kinom, zatim sa Rusijom i EU, a najgoru sa SAD. U regionu bliski su nam pre svih Rumunija (47,4 odsto), pa Mađarska (29,8) a slede Crna Gora i Makedonija (10 odsto). Rang lista lidera do kojih Srbi drže: Viktor Orban, Vladimir Putin, Si Đinping… O evropskim liderima Srbi misle najgore, a „stav prema predsedniku SAD Donaldu Trampu uglavnom je neutralan“. Sama Evropska unija, na naše oči, menja se prema logici vrednosti a koja je usklađena sa stavom Srba.
Oni koji su nam sve ovo radili poslednje tri decenije gube kontrolu i nad svojim državama. Volstrit džornal objavljuje da „po prvi put, populističke ili krajnje desničarske stranke (tako evrodemokrate i liberali nazivaju one koji u njihovim društvima zadobijaju podršku demosa/naroda, prim. R.S.) vode u anketama u Velikoj Britaniji, Francuskoj i Nemačkoj, što je najnoviji znak rastućeg nezadovoljstva birača u većem delu kontinenta nakon godina visoke imigracije i inflacije.“
Da, to su oni razumni ljudi koji sve češće u svojim parlamentima pitaju kako je moguće da se njihove vlasti trzaju na slučaj Ukrajine, a imaju beskrajno razumevanje na uspostavljanje države na Kosovu čija osnova je politički separatizam, a ekonomski razvoj se zasniva na kriminalu i trgovini narkoticima. To su ljudi koji se glasno protive naoružavanju takvog entiteta, što otvoreno čine Amerika, NATO i zemlje EU, a što je protivno svim međunarodnim zaključcima i rezolucijama.
Slobodan Reljić: Ili-ili i posle toga – neka bude borba neprestana
Njihove kritike uloge NATO-a i antisuverenizma nacija Evropske unije bi, pre svega Srbima, morale biti jasan signal da su strateški ciljevi vlada u Beogradu tumaranje, po onoj narodnoj poslovici – gusaka u magli. U dogledno vreme EU ne može nikome da bude ni od kakve pomoći. Ona jedino može da nas priprema za bacanje na Istočni front. I da nam sredi da tamo idemo – pre njih. A stvarajući vojne saveze „naših prijatelja“ – Hrvatske, Albanije i Kosova, pa onda Hrvatska plus Slovenija – Unija i Zapad nam mogu srediti i „Ukrajinu van Ukrajine“. To se smeši putnicima na „evropskom putu“ u Moldaviji, Jermeniji a sad se sve češće spominje i Balkan, Srbija – oko Kosova i Republike Srpske. (Gruzija se demobilisala, odustajanjem od „evropskog puta“.) Zato bi valjalo biti mudar kao narod. Jer, „bilo bi glupo verovati da obezoružan narod ima samo još prijatelje, i bio bi sramotan račun da bi neprijatelj mogao biti dirnut odsustvom otpora“, pisao je Karl Šmit 1932.
„Politike mira“ koju srpske vlade vode bar dve decenije su opasne, jer ne uzimaju u obzir da bi neki narod – „družeći“ se s neprijateljima u skorim događajima i projektima – mogao da odustankom od svake političke odluke prouzrokuje neko čisto moralno ili čisto ekonomsko stanje čovečanstva. Političko ne iščezava iz sveta time što neki narod nema više snage ili volje da se zadržava u sferi političkog. Iščezava samo slab narod.“ Šta god da Srbi daju, biće nedovoljno da neprijateljstvo prema njima stane.
Čak je i sila od Letonije prošle nedelje zabranjivala navijačima Srbima da na sportska borilišta (stadion, pa u sportsku halu) unose zastave Srbije. Samo Srbima je zabranjivala. Džaba tolika municija isporučivana Ukrajini. Odsustvo potrebe naše vlasti da na to odlučno reaguje, ne vodi nikakvom miru. Posle toga se samo ide dalje. Kako reče Šmit, zna se kuda ide narod koji „nema više snage ili volje“ da se brani… To su i političari mogli da vide iz ovih decenija posle pada Berlinskog zida. Imaćete samo ono za šta se izborite. Najvažnije je, čini se, da je narod razumeo. Režimi su tok, narod je večan.
Izvor: Iskra
