Piše: Filip Rodić
Obesna i arogantna kolevka košarke čini sebi „medveđu uslugu“ globalizacijom NBA lige. Ceh bi mogli da plate već u Los Anđelesu.
Amerikanci su redovno najodlikovanija nacija na Olimpijskim igrama, ali je pravi ponos i ogledalo te nacije njihova košarkaška selekcija. Od Barselone 1992. do Pariza 2024. prošli su razvojni put od 12 bogova do 12 neprijatelja. Od Barklijevog „Ne znam za Angolu, ali znam da su u nevolji“, do Kerovog „Nisam očekivao ovakvu Srbiju“.
Dvanaest nedodirljivih
Poraz od SSSR-a u polufinalu OI u Seulu 1988. pokrenuo je proces formiranja tima profesionalaca umesto momaka sa koledža. Jesu se Arvidasu Sabonisu, Šarunasu Marčuljonisu, Rimasu Kurtinaitisu i Aleksandru Volkovu suprostavili Dejvid Robinson, Mič Ričmond i Den Marli, ali su tad još overavali ispite i živeli od studentske stipendije. Komesar NBA Dejvid Stern i glavni čovek Fibe Bora Stanković su našli zajednički jezik i započeta je misija formiranja košarkaškog Holivuda.
Instrumenti za prikazivanje moći i šljaštećeg blistavila pobedničke strane u Hladnom ratu maksimalno su odradili svoj posao u Barseloni 1992. Uostalom, Litvanac Artunas Karnišovas je sedeo pokraj klupe tokom duela sa prvim i za neke jedinim “drim timom” i fotografisao akciju na terenu, opčinjen nezaboravnim životnim iskustvom.
Amerikanci su delovali kao „Harlem globtrotersi“, ali sa takmičarskim porivom. Blokirju vas Juing ili Robinson, Medžik ili Stokton povuku kontranapad, a doleću Barkli, Maloun, Pipen, Džordan ili Dreksler. Za „plan B“ su uvek spremni laserski precizni Leri Bird i Kris Malin sa distance.
Arturas Karnisovas was the guy that during 1992 Olympic Games semifinal Usa-Lithuania was taking pictures of MJ and Pippen.
He'll guide their former team
A long path from there… pic.twitter.com/hoPY9uhSGM— Marco Pagliariccio (@loupaya) April 9, 2020
Originalni „tim snova“ je pobeđivao sa prosečno 44,5 poena razlike. Hrvatska, kao predstavnik „okrnjenog“ sastava svetskog prvaka Jugoslavije, sa Petrovićem, Kukočem, Rađom, Perasovićem, Vrankovićem, Komazecom i ostalima poražena je u grupi sa 103:70, pa u finalu sa 117:85. Najboljeg igrača Evrope u tom trenutku Tonija Kukoča su u prvom duelu Džordan i Pipen toliko stisli da je završio sa tek šest poena, uputivši pet šuteva.
Svih 11 profesionalaca su postali članovi „Kuće slavnih“, a „vodonoša“ Kristijan Lejtner je pozvan kao najveća koledž zvezda u tom trenutku. Pitanje je kakav bi tek šou bio na terenu da je Lejtnerovo mesto zauzeo Ajzea Tomas, prema prvobitnom planu.
Ponovilo se isto i u Atlanti. Ne smeju se obrukati na svom terenu, na šta to liči? Nije bilo Džordana, ali se načinila dobra mešavina između starijih i mlađih. Evropski prvak Jugoslavija je pokazala prkos, ali su je okolnosti poput povrede Savića i petog faula Divca omele da stigne do egal završnice.
Može se reći da su se u Barseloni ogrešili o prvog pika te godine – Šakila O’Nila. Moćni „Dizel“ je zato bio spreman da u Atlanti pokaže tračak vanvremenskih atletskih mogućnosti i snage. Te godine je bio najbolji strelac NBA lige, a sa početkom novog milenijuma je postao najdmoninantnija figura u modernoj istoriji košarke. Pritom, 1996. nije delovao kao deblo sekvoje, već je glavna atrakcija predstavljalo njegovo hitro trčanje u kontranapade.
Već 2000. u Sidneju počinje nizbrdica. U sastavu su Karter, Garnet, Pejton, Morning, Alen, Kid… Mogao je spisak da bude i impresivniji. Litvanci su bili nadomak senzacije u polufinalu. Za osam godina su prošli put od fotkanja pokraj terena do Jasikevičijusovog promašaja za tri u poslednjoj sekundi za moguć produžetak. Karterovo kucanje preko 230 cm visokog Francuza Frederika Vajsa u finalu je malo zasenilo napuklu branu, pokazavši da Amerikanci još ledbe na sedmom nebu dok ih ostali posmatraju iz žablje perspektive. Kao što je Vajs Kartera.
U Atini je usledio potpuni raspad sistema. Startni bekovi bili su klasični poenteri Ajverson i Marberi. Tim Dankan je jedini igrač sa prstenom. Ostatak sastava nema duži staž od pet godina, uključujući rukije Lebrona Džejmsa, Karmela Entonija i Dvejna Vejda. Bar da je na klupi neki iskusni trener sa koledža, već je Leri Braun, pobornik „stare škole“ bez poverenja u klince, niti raspoložen za suprotno mišljenje. Najpre su užasno stanje u „drim timu“ iskoristili Portorikanci, pa su i Litvanci dočekali priliku za osvetu. Sa skorom 3-2 su kao četrtoplasirani u grupi savladali Španiju u četvrtfinalu. Nalateli su na zlatnu generaciju „gaučosa“ u zenitu. U sapunicama i bogati plaču, u Atini je „tim snova“ stigao samo do bronze.
Kobi rek’o zlata da se dese
Posle sledećeg debakla, na Svetskom prvenstvu u Japanu, došlo je do radikalnog preseka.
Dva imena dolaze da vrate moćnu Ameriku Džordža Buša mlađeg na košarkaški vrh – Majk Križevski i Kobi Brajant.
Tvorac giganta, košarkaškog tima univerziteta Djuk, namerio je da skup NBA individualaca načini nacionalnom selekcijom Sjedinjenih Američkih Država. Trostruki NBA prvak i aktuelni MVP (Kobi) je došao da prosto i jednostavno pokaže ko je glavni.
Rođen u Filadelfiji, Kobi je dobar deo svog detinjstva proveo u Italiji, gde mu je otac Džo gastarbajterski ubirao plodove igranjem u Rijetiju, Kalabriji, Pistoji i Ređani. Kobi je znao ko i kakvu košarku igra u drugim delovima sveta, naročito koliko znanja i tradicije poseduje „stari kontinent“. Znao je kako i gledaju na Amerikance. Lično poznavanje Davida je motivisalo Brajanta da pokaže svu snagu Golijata.
Dok su ostali u ranim jutarnjim časovima krišom nakresani ulazili u hotel, on se već spremao za prvi individualni trening. Njegov fokus i ozbiljnost naveo je ostale da se posrame i krenu sa istom rutinom.
Prvi ujed „crne mambe“ u finalu Igara u Pekingu doživeo je upravo saigrač iz Lejkersa Pau Gasol u vidu udarca ramenom u grudi. Nema šale. U poslednjoj deonici je zapušio usta skepticima trojkom uz faul Fernandeza.
Križevski i Brajant su posejali seme iz kog su nabujali zlatni plodovi zaključno sa Parizom.
Nova era, stare „kajle“
Poslednjih 14 poena u duelu sa Srbijom postigli su „čuvari vatre“ Durent, Džejms i Kari. Oni kojih u Los Anđelesu neće biti. Najmlađi član „drim tima“ Entoni Edvards je okončao ruki sezonu istog leta kad se odigravao Tokio, a već je najavio da ga neće biti na narednom Mundobasketu.
Pojavljuje se generacija koja nema neposrednu spoznaju o Kobiju. O njegovim vrednostima i principima. Najveći poklonik Kobijevih principa, Džejson Tejtum, faktički je presedeo čitav turnir, uprkos tome što je “prstenovan” samo nekoliko nedelja pred olimpijski turnir.
Pripadnici generacije „Zed“ u američkom sastavu najviše brinu o svojim profilima i predstavljanju na društvenim mrežama. Uživaju u laskanju poltrona, lažnih prijatelja i lakih žena, samoljubivi i samoživi. „Čiče s bradom“ su im donele zlato, za koje nisu sposobni, o čemu svedoči i rezultat na mundobasketu u Manili.
Tetošenje kreće od malih nogu u „AAU“ dečijim timovima, gde se samo trči i šutira, bez kreiranja ideje o timskom radu. Važno je potisnuti ostale i zauzeti najblještavije mesto. Isečci atraktivnih poteza kreću od srednjoškolskog uzrasta, pa se nastavljaju na koledžu. Kreira se lažna slika o sebi do nivoa arogancije.
Uvoz talenta, izvoz tajni igre
Dražen Petrović je u sezoni 1992/93, poslednjoj u karijeri i životu, beležio 22,3 poena sa 45 posto za tri. Radi se o „Mocartu košarke“ na vrhuncu snage sa 28 godina. Trideset i jednu godinu kasnije, Evropljani su nakupili šest MVP zvanja i četiri nagrade za MVP-a finala.
Evropljani su prošli razvojne faze od pouzdanih igrača uloge, startera, Ol-star igrača, superzvezda pa do zaštitnih lica lige. Bojažljivost je zamenila vera u sopstvene sposobnosti i znanje.
Uz to, sve više posla je i za trenere. Od skauta do šefa struke, nije nemoguće da Etore Mesina Serđo Skariolo budu pomoćnici, kao i da Darko Rajaković i Igor Kokoškov budu prvi treneri NBA franšiza. Ognjen Stojaković je zamenio Majka Malouna za Svetislava Pešića, što se odrazilo na skauting i analizu Amerikanaca.
„Lovci na talente“ razmilili su se po celom svetu, nalazeći pre svega momke koji fizikalijama mogu da pariraju zahtevima igre u NBA. Francuzi su u trendu sa dva prva pika uzastopno – Viktorom Vembanjamom i Zakarijem Risašerom, dok je Aleks Sar završio kao drugi pik drafta održanog krajem juna.
Dok NBA uvozi talenat, istovremeno izvozi znanje. Za rast kvaliteta, gledanosti, samim tim i zarade, spremni su da prime one koji će tome doprineti i još će ih pozamašno novčano nagraditi. Ligom trenutno dominiraju Jokić, Embid (de fakto Kamerunac), Dončić, Adetokumbo, kanađanin Gildžes-Aleksander, Sabonis, uz pregršt veterana poput Bogdanovića i novijalija kao Vembanjama. Trideset godina širenja ruku za dobrodošlicu obilo se „zemlji slobodnih i domu hrabrih“. Crta surovog kapitalizma se uviđa kroz puku želju za samoisticanjem.
Po prvi put u istoriji, Amerikanci se suočavaju sa činjenicom da svetski broj jedan nije iz njihovog tabora. „Džoker“, „Grčko čudo“, slovenački „vunderkind“ nemaju zbog čega da ih se plaše, kad su svakog člana nacionalne selekcije pobeđivali u više ili manje važnim utakmicama.
Vrhunac „Orlova“ za lepu sadašnjost i još sjajniju budućnost
Osnova tima „Orlova“ je generacija 1994. i 1995, dakle momci na vrhuncu snage i iskustva. Za četiri godine, i nadamo se uz još koju medalju, mnogi od njih mogu još uvek da budu nosioci. Kapitena Bogdana Bogdanovića čeka „poslednji ples“ sa 35 godina. Filip Petrušev će imati 28, Nikola Jović tek 25 godina.
Prvi kandidat za priključivanje je Nikola Topić, za njim i imenjak Đurišić. Valjalo bi da još igrača iz zlatne generacije sa EP-a u Nišu, te sastava srebrnih sa ovogodišnjeg EP-a u Finskoj postane relevantno na domaćem, evropskom i NBA nivou. Ukoliko ne bude povreda ili neočekivane smene generacija, za sastav ne treba da se brinemo.
Nikoli Jokiću su veliki mečevi odavno rutina, a sa 33 će biti na vrhuncu karijere, u ulozi gurua iz kung-fu filmova kome su sve tajne poznate. Atletika nikad nije bila njegov adut, tako da prirodni pad u tom segmentu neće praviti razliku. Jedan njegov potez je dovoljan i to kad je najpotrebnije.
Najvažnije stavke su neupitne – vera, želja, timski duh i kult reprezentacije. Ostaje upitno samo da li će Pešić ostati na klupi, na tome se još radi.
SAD je postala žrtva sopstvenog odraza obećane zemlje za gladne velikog uspeha. Pet uzastopnih zlatnih medalja probudile su potencijalno kobnu aroganciju i bezbrižnost kod novijih generacija igrača, laku za poigravanje. Mi mnogo bolje poznajemo njih, nego oni nas. S tim na umu treba da se izađe na teren i umesto 37 minuta u rezultatskom plusu, možemo da slavimo i po isteku četvrtdesetog.
Los Anđeles sam po sebi nameće velelepno slavlje sa zlatom oko vrata. No, moraće Amerikanci da ga zasluže, jer je ostatak sveta sa Srbijom kao perjanicom uvideo da i bogati plaču i nedodirljivi krvare.
Izvor: RTS
