Пише: Слободан Орловић
Као да се ближи расплет борбе против аутократског режима српског. Неки скривен и глув осећај победе лебди међу људима, одскора појачан ветром панонским. Некако с пролећа, студенти и побуњени народ примирили су се мало, али се друштво и даље гиба и превире, потихо и још опасније (по причи, књаз Милош је нагонски и оријентално поступао с народом: буне се – стежи; сад ћуте – попуштај). Овај владар данашњи лишен те мудролије стеже и притиска линеарно, до пуцања. Или до избора као сигурносног вентила.
Али председник Републике са изборима није начисто, слуђујући све око себе, „и нас и противници“ (Баја Н. Пашић), никако не пропуштајући да јавном речју крши Устав, као да је то нормална ствар. Ипак, друштво корак по корак дозрева за политичке промене па се он, и неколико му телала, свесно или несвесно, све чешће осврну на време избора. Ванредних.
По Уставу (чл. 101), редовни парламентарни избори би требало да се распишу средином септембра и окончају до средине децембра, али тек следеће године. Побуњени студенти и грађани то не могу, нити желе да чекају – а ни власт, како ствари стоје – па се говори о изборима као превременим, ванредним. Шеф наше државе (и приде тога још) недавно обзнани о дану избора за посланике: „(…) може да буде до 10. јула и онда може да буде од септембра до краја године. Надлежна институција донеће одлуку о томе, а све у интересу грађана“.
Да прескочимо смутно „мож’ да бидне, не мора да значи“ и председнички „интерес грађана“, у обавези смо подсетити да је сопствено изједначавање са „надлежном институцијом“ повреда Устава. Не може председник Републике да распише скупштинске изборе кад му се ћефне, већ су ствари мало, али битно, другачије. Да би се одржали ванредни избори прво мора да се распусти Народна скупштина. Поред других случајева (ex constitutionem, овде ирелевантних), председник Републике може (а не мора) да распусти Скупштину само ако му Влада такав предлог да и, пошто се с предлогом сложи, истовремено расписује изборе. Нема датог предлога, нема распуштања, нема ванредних избора. Наравно, одавно живимо некакав председнички квазипарламентаризам (апсолутизам) па смо сигурни да ће у случају потребе невидљиви Ђ. Мацут и његова министарска екипа беспоговорно дати – само ако шеф затражи – тај предлог. Да подвучемо, „надлежне институције“ за ванредне изборе су две, а ако шеф државе сматра да је он и Влада, ствари су заиста отишле предалеко.
Но, ту је још једна априлска изборна изјава, са саветничким додатком (из контекста), коју није згорег навести: „(…) верујем да ћемо тамо до Ђурђевдана (6. мај, нап. С.О) знати, отприлике, или који дан после, знати тачно када ће бити избори”. Не каже се да ће тад избори бити расписани, него опет у стилу: мож’ да бидне, не мора да значи.
Ипак, права вредност изјаве је оптимистичан савет дат са тако високог места: (…) тако да имаће прилику да победе (студенти и опозиција,нап. С.О) (…) нек’ иду како год хоће (…) ионако разлике између њих нема тако да нема велике филозофије (…)“. Ако занемаримо владарски цинизам и страх од пораза, овом савету мане нема. Једини политички релевантан противник позива студенте и опозицију да се окупе јер међу њима нема разлике у погледу акутне политичке филозофије израсле на темељу једног циља – промене власти, то јест смене лично његове, а компилаторске, политике. Како рече, „прилика за победу“ – зашто не послушати. Амин!
