Пише: Марко Ловрић
Почело је добро. Примирја увек почињу добро. У понедељак, 13. октобра, после 738 дана, у Гази више није било израелских заточеника, јер је последњих двадесет живих талаца стигло у Израел. Кући су се вратили и војник Нимрод Коен, сада 21-годишњак, и 48-годишњи терапеут Омри Миран. Преостала осамнаесторица углавном су младићи, у средњим двадесетима, и председник САД Доналд Трамп је уобичајено танкоћутно приметио да је било „фантастично видети како су њихови родитељи полудели“.
Газа је истог дана дочекала својих 1.718 талаца, које је Израел одвео у претходне две године. Ниједан није био оптужен за било шта, подсетио је и Би-Би-Си. А са друге стране Израела, на Западној обали, у Рамалу је стигло још 250 палестинских затвореника. Сабер Масалма је био иза решетака 23 или 24 године, осуђен на доживотну робију због покушаја тероризма. „Изгледа као леш, али вратићемо га у живот“, рекао је његов рођак, а пренели су репортери Гардијана.
Рођак је то изговорио смејући се, јер је Палестинцу црни хумор животна нужда, мада је лоше физичко стање у понедељак повезивало ослобођенике независно од националности. Извештачи Гардијана из Рамале нису пропустили да примете свеже трагове батина на појединцима, а било је дакако и других проблема. Израел је био гневан због тога што му нису одмах испоручени сви преостали мртви таоци. До уторка, када је овај број Радара послат у штампу, у Израел су стигла само четири тела од 28, па је Форум породица талаца и несталих захтевао да се „споразум моментално суспендује“. У Рамали се пак очајавало због неких „ослобођеника“ који су – уместо да буде враћени на Западну обалу – депортовани у Газу, у Египат, нико не зна куда, али свакако некуд где ће породицама бити недоступни колико су недоступни били и у израелским затворима.
Лажне вести о новој зори
Но за светске дипломате је уторак – макар пре подне – и даље био дан оптимизма. Трамп је дан раније пред Кнесетом поздравио „зору новог Блиског истока“, а кад он каже, то вам је чврсто као апартхејдски зид на Западној обали, и све би у јавној дипломатији било у реду када не би било групе зановетала из Уједињених нација. Та је група, предвођена Франческом Албанезе, специјалном известитељком УН за Окупиране палестинске територије, још почетком октобра објавила једно саопштење, а у њему је у петнаест тачака објаснила зашто неће бити „новог Блиског истока“, а камоли зоре над њим. По славном „Трамповом мировном споразуму“ – а у тој фрази сваку реч треба ставити под дебеле наводнике – експерти УН су распалили рафалом:
Нема гаранције палестинског права на самоопредељење; палестинско самоопредељење је зависно од воље странаца, па чак и Израела, чији је премијер већ објавио да ће се томе противити силом; „Привремена транзициона влада“ Газе не представља Палестинце, и у њој нема чак ни представника Палестинске управе (ПА); „Одбор за мир“ ће предводити председник САД, а САД нису „непристрасни посредник“, већ „дубоко пристрасни израелски савезник“, и све то „жалосно подсећа на колонијалистичке праксе“; „Међународне стабилизационе снаге“ ће само заменити израелску окупацију Газе окупацијом под америчком паском; сама израелска окупација би такође могла да траје неограничено у виду „безбедносног периметра“ који се налази на територији Газе; за демилитаризацију Газе такође није предвиђен рок, а чак и ако се оствари, значиће да Газа остаје рањива спрам израелске агресије; нико и не помиње демилитаризацију и дерадикализацију Израела, који је, подсећају стручњаци УН, „починио међународне злочине над Палестинцима и претио миру и безбедности региона агресијом спрам других држава“…
И има тога још. Није ваљда неко стварно помислио да ће сванути зора? А када смо већ у уводу поменули црни хумор, додајмо да се као црнохуморна појава мора класификовати и председник Француске Емануел Макрон. После свег зла које је Израел само у Појасу Газе починио у претходне две године, после минималних 68.000, а вероватнијих 100.000 убијених Палестинаца, после најмање 78 одсто срушених или оштећених зграда, 97 одсто спрженог дрвећа и 82 одсто уништених усева – сви су ти проценти подаци разних агенција УН – Емануела Макрона и даље брине само Хамас. „Они су и даље претња, знамо како иде са тим терористима…“, рече човек у уторак.
Војин Грубач: Гимназија као центар испразних реторичких пражњења
Хамас нема алтернативу
Макронов изузетан талент за запажање битног види се и у Француској, но дајмо заиста о Хамасу, али из уста неког ко се у то разуме. Мухамед Шехада, политички аналитичар из Газе – и сарадник Европског савета за спољне односе (ЕЦФР), ако некоме треба и тај додатак – сматра да је однос житеља Газе спрам Хамаса контрадикторан. У ауторском тексту за магазин +972, заједнички пројект израелских и палестинских новинара, Шехада је записао да је истина да одавно расте огорченост, која се у марту манифестовала и протестима широм Појаса Газе.
„Та огорченост постоји чак и међу члановима организације, па и међу њеним високим руководиоцима. Више арапских званичника ми је рекло да је Халед Мешал – један од оснивача Хамаса и две деценије председник његовог Политичког бироа – иза затворених врата седмооктобарски напад називао ‘безобзирним’ и ‘катастрофалним’“, наводи Мухамед Шехада.
Постоји, међутим, и други тренд – израелски геноцид је чак и најтврђе противнике Хамаса претварао у чврсту подршку. Шехада је дао примере људи које је Хамас пре 7. октобра затварао, чије је рођаке убијао, и који су се свеједно уз ту организацију сврстали.
„Распрострањен је страх да ће Израел, ако Хамас буде уништен, трајно окупирати Газу и да се међународна заједница томе неће скоро нимало противити. По том гледишту само континуирана војна побуна Хамаса може да спречи етничко чишћење. Хамасова стратегија оружаног отпора за Палестинце није валидна зато што их позива на насиље или жртву, већ зато што ниједна друга није успела. Дипломатија, преговори, молбе међународним судовима и другим интернационалним телима, морални апели, ненасилни отпор – све је то наилазило на глобалну тишину док је Израел Палестинце и даље убијао и протеривао“, објашњава Шехада.
Тегобан до трагичан живот Палестинаца на Западној обали није поправило ни то што је Палестинска управа постала малтене послушница Израела, и ето још једног аргумента за светоназор какав је оцртао Шехада. Наравно, чак и најкрвожеднији припадник Хамаса зна да 7. октобар неће моћи скоро да се понови, и да се и његовој организацији све чешће поставља питање које се иначе поставља Палестинској управи: „Шта сте постигли?“ Зато је Хамас, подсећа Шехада, током лета и слао сигнале да би пристао на то да се одрекне „офанзивног наоружања“ и да задржи само „одбрамбено“, попут пушака и антитенковских ракета, за случај да Израел опет нападне. То је оружје Хамасу потребно и да би се супротставио оружаним групама које не прихвате „мировни споразум“, криминалним клановима, милицијама које је финансирао Израел и свему другом што је у хаосу Газе у претходне две године никло.
Храбре идеје кратког домета
Читаоцу ће можда бити чудно то што је Хамас у претходном пасусу третиран као организација која би и у „послератној“ Гази требало да буде некакав фактор, а и Вашингтон и Макрон кажу да од тога нема ништа. Таква се идеја, међутим, може чути и у самом Израелу, барем тамо где не допиру Бењамин Нетанијаху, Итамар Бен-Гвир и слична дружина. Израелски политиколог и професор Јагил Леви у понедељак је у Харецу тврдио да је интеграција Хамаса у било какву нову власт Газе једино решење.
„Израел је изабрао пут који његову безбедност угрожава више него било која алтернатива. Одбија чак и да из затвора ослободи Марвана Баргутија, који је пре 7. октобра према анкетама био најпопуларнији лидер у Гази, и који би можда могао да води озбиљнији политички процес.“
Новинар Гидеон Леви се истог дана у Харецу понадао и ширим „политичким процесима“. Ако је нешто добра вест, сматра Леви, то је интернационализација израелско-палестинског сукоба.
„Нема више наде да би Израелци сами могли да се искобељају из моралног амбиса у који су склизнули, да ће се једног дана пробудити и решити да окончају апартхејд, окупацију, злонамерну превласт. Судбина Палестинаца није израелско унутрашње питање и заправо уопште није израелско питање. Свет нема само право већ и дужност да Палестинцима притекне у помоћ, јер су спрам израелске окупационе машинерије беспомоћни. Израелска армија је досад повремено нападала Газу, па се повлачила препуштајући је судбини све до задовољства следеће инвазије, увек бруталније од претходне. Сада ће неке нове снаге испунити вакуум у Гази.“
Леви је допустио себи да се понада да ће те међународне снаге касније бити распоређене и на Западној обали.
„Замислите само – европски и амерички војници штите пастире Западне обале од насиља досељеника. Мировне снаге спречавају израелску армију да усред ноћи киднапује људе из кревета, што сада рутински ради. Светски војници демонтирају хиљаде путних блокада. Да ли то звучи као халуцинација? Апсолутно. Али неопходно је халуцинирати у дану у коме на слободу одлазе израелски таоци и затворени и киднаповани Палестинци.“
Војин Грубач: Гимназија као центар испразних реторичких пражњења
Палестинци су већ покушали све
Авај, племените и несумњиво искрене наде Гидеона Левија, и пре него што су записане, темељно су разорили они стручњаци УН. У једној тачки саопштења приметили су да „Трампов мировни план“ третира Газу као да везе нема са Западном обалом, „иако се обе територије морају посматрати јединствено, као део палестинске државе“. У другој су као детаљ навели да план не каже ништа о незаконитим израелским насељима на Западној обали.
„Цео тај план, фокусиран само на Газу, у коначници је оквир трајне политичке раздвојености палестинских територија. И то је пас право у ноге израелским грозничавим сновима о анексији“, закључио је – неизбежно у Харецу – Таир Абу Рас из израелског Форума за регионалну мисао.
У тренутку када овај текст приводимо крају појавили су се извештаји да је израелска војска на различитим локацијама у Гази пуцала на људе који су се сувише приближили њеним линијама. Војне рације у више градова Западне обале, попут Рамале и Хеброна, десиле су се ноћ пре тога. Дешаваће се и у наредним ноћима. Није ваљда неко стварно помислио да би садашња гарнитура европских политичара и било која гарнитура америчке или израелске администрације замислила, записала и потписала неко добро Палестинцима?
„Прошле године сам питао једног лидера Европске уније шта би Палестинци могли да ураде другачије, шта би саветовао Палестинској управи, Хамасу, палестинској јавности. Кратко је размислио и препустио се очају: ’Не могу да ураде ништа. Већ су све покушали‘“, закључио је анегдотом Мухамед Шехада.
Свеједно ћемо поновити да је почело добро, макар и зато што сваки сат у коме Израел не бомбардује значи неколико сачуваних палестинских живота. Али примирја се по дефиницији завршавају лоше.
Извор: Радар
