Piše: Slobodan Orlović
Kao da se bliži rasplet borbe protiv autokratskog režima srpskog. Neki skriven i gluv osećaj pobede lebdi među ljudima, odskora pojačan vetrom panonskim. Nekako s proleća, studenti i pobunjeni narod primirili su se malo, ali se društvo i dalje giba i previre, potiho i još opasnije (po priči, knjaz Miloš je nagonski i orijentalno postupao s narodom: bune se – steži; sad ćute – popuštaj). Ovaj vladar današnji lišen te mudrolije steže i pritiska linearno, do pucanja. Ili do izbora kao sigurnosnog ventila.
Ali predsednik Republike sa izborima nije načisto, sluđujući sve oko sebe, „i nas i protivnici“ (Baja N. Pašić), nikako ne propuštajući da javnom rečju krši Ustav, kao da je to normalna stvar. Ipak, društvo korak po korak dozreva za političke promene pa se on, i nekoliko mu telala, svesno ili nesvesno, sve češće osvrnu na vreme izbora. Vanrednih.
Po Ustavu (čl. 101), redovni parlamentarni izbori bi trebalo da se raspišu sredinom septembra i okončaju do sredine decembra, ali tek sledeće godine. Pobunjeni studenti i građani to ne mogu, niti žele da čekaju – a ni vlast, kako stvari stoje – pa se govori o izborima kao prevremenim, vanrednim. Šef naše države (i pride toga još) nedavno obznani o danu izbora za poslanike: „(…) može da bude do 10. jula i onda može da bude od septembra do kraja godine. Nadležna institucija doneće odluku o tome, a sve u interesu građana“.
Da preskočimo smutno „mož’ da bidne, ne mora da znači“ i predsednički „interes građana“, u obavezi smo podsetiti da je sopstveno izjednačavanje sa „nadležnom institucijom“ povreda Ustava. Ne može predsednik Republike da raspiše skupštinske izbore kad mu se ćefne, već su stvari malo, ali bitno, drugačije. Da bi se održali vanredni izbori prvo mora da se raspusti Narodna skupština. Pored drugih slučajeva (ex constitutionem, ovde irelevantnih), predsednik Republike može (a ne mora) da raspusti Skupštinu samo ako mu Vlada takav predlog da i, pošto se s predlogom složi, istovremeno raspisuje izbore. Nema datog predloga, nema raspuštanja, nema vanrednih izbora. Naravno, odavno živimo nekakav predsednički kvaziparlamentarizam (apsolutizam) pa smo sigurni da će u slučaju potrebe nevidljivi Đ. Macut i njegova ministarska ekipa bespogovorno dati – samo ako šef zatraži – taj predlog. Da podvučemo, „nadležne institucije“ za vanredne izbore su dve, a ako šef države smatra da je on i Vlada, stvari su zaista otišle predaleko.
No, tu je još jedna aprilska izborna izjava, sa savetničkim dodatkom (iz konteksta), koju nije zgoreg navesti: „(…) verujem da ćemo tamo do Đurđevdana (6. maj, nap. S.O) znati, otprilike, ili koji dan posle, znati tačno kada će biti izbori”. Ne kaže se da će tad izbori biti raspisani, nego opet u stilu: mož’ da bidne, ne mora da znači.
Ipak, prava vrednost izjave je optimističan savet dat sa tako visokog mesta: (…) tako da imaće priliku da pobede (studenti i opozicija,nap. S.O) (…) nek’ idu kako god hoće (…) ionako razlike između njih nema tako da nema velike filozofije (…)“. Ako zanemarimo vladarski cinizam i strah od poraza, ovom savetu mane nema. Jedini politički relevantan protivnik poziva studente i opoziciju da se okupe jer među njima nema razlike u pogledu akutne političke filozofije izrasle na temelju jednog cilja – promene vlasti, to jest smene lično njegove, a kompilatorske, politike. Kako reče, „prilika za pobedu“ – zašto ne poslušati. Amin!
