Piše: Slobodan Orlović
Još nema raspisanih izbora za predsednika Republike. Parlamentarnom izbornom kampanjom poluhipnotisana javnost uglavnom ćuti, dok funkcioner odlazeće vlasti u privremenom statusu predsednika Skupštine (vršilac dužnosti, v. d), jedini nadležan da te izbore obznani, svoju pravnu obavezu hladno ignoriše. Interesantno da, za tu stvar potpuno nepozvani građanin koji je nekom nevidljivom rukom i pre i posle predsedničke (svoje) ostavke sve presecao (A. Vučić), o ovome ni da prozbori. O razlozima se može nagađati, ali o činjenici da je u pitanju bar hiljadita neustavnost u povesti ponašanja ove vlasti, ne može.
Ako pođemo od interesnih razloga konkretnog nečinjenja, moglo bi se pretpostaviti da je za Esenes duplo zahtevnije voditi kampanju na dva izborna koloseka, skupštinskom i predsedničkom. Aktuelna izborna propaganda im je izrazito individualna – one man show, uz povremeno pozadinsko terciranje v. d. ministara u funkcionerskoj kampanji. Napadno, u ime i za račun svih 249 poslaničkih kandidata narod obilazi i u spotovima se vrti samo nosilac i prvi na izbornoj listi, građanin A. Vučić. Stoga je logično da bi mu bilo nemoguće takvom marljivošću promovisati, pored sebe, i nekog predsedničkog kandidata, a niko to drugi ne može kao on. Tačno da je Esenesov takmac za Andrićev venac 1 do danas nepoznat mnjenju (u dobronamernim špekulacijama pominjao se predsednik Ustavnog suda, recimo), ali nije majka rodila tog ko bi dodatni marketinški rat znao da vodi poput pomenutog lica, u najtežim okolnostima kada im se „ne sme dati da nam unište Srbiju“ (studentima, valjda). Samo on, koji tako umilno, pomiriteljno i genijalno skuplja glasove za parlament, kadar je tome pa se zato čeka da prvo oposli trajuću kampanju.
Kao drugu pretpostavku zašto do danas izostaje dan predsedničkih izbora navodimo misao istog onog ko odlučuje a koja, misao, nije dozrela do imena budućeg nepobedivog predsedničkog takmaca „ujedinjene Srbije“. Još gore, samo spoljni i unutrašnji zli jezici „uništitelja zemlje“ mogu da spekulišu da takvog kandidata nema, niti ga može biti. Na kraju najmanje pametna i realna hipoteza – stranački su se i lobi duhovi u Esenesu, površinski i podzemni, toliko uzburkali preobražajem „šefa“ u lice lišeno funkcija, da ni isti taj, večiti vođa, ne uspeva da ih smiri pa preseče i isporuči ime viđenog budućeg predsednika Republike.
Iskorak od pretpostavki i nagađanja ka pravu ukazuje da se neraspisivanjem predsedničkih izbora po ko zna koji put zgazilo na ustavnopravni poredak. Po pravu sledi: predsednik Republike je podneo ostavku (27. septembra) obavestivši o tome javnost i v. d. predsednika Narodne skupštine, dok su prispećem ostavke u Skupštinu za nju saznali i narodni poslanici, kao i za preuzimanje funkcije predsednika Republike od strane v. d. predsednika Skupštine (sve po čl. 117 Ustava i 267 Poslovnika Narodne skupštine). „Istovremeno“ (po Poslovniku) sa ovim obavestima, v. d. predsednika parlamenta morao je da raspiše predsedničke izbore. Kako nije, svakim danom nečinjenja čini produženi akt kršenja prava, uz slutnju o postojanju i podstrekačke odgovornosti dugih prstiju gore pominjanog razvlašćenog lica.
Po Zakonu, poslednji dan kada bi uopšte moglo da se glasa za predsednika Republike je 27. decembar (… glasanje da se održi najkasnije tri meseca od dana kada predsedniku Republike prestane mandat, član 10/3 Zakona o izboru predsednika Republike). Po istom propisu, poslednji dan kada bi uopšte mogli da se raspišu izbori pada najmanje 30 dana pre toga, recimo u nedelju 22. novembra („Od dana raspisivanja izbora do dana glasanja ne može proteći manje od 30 ni više od 60 dana“, član 10/4 Zakona). Kada se raspišu predsednički izbori krajnji dan glasanja će biti 60-ti dan od dana kada je pozvano na izbore. Međutim, to otvara novu neustavnost.
Problem sa zakonskom odredbom člana 10/3 i 27. decembrom kao, po Zakonu mogućem, poslednjim danom glasanja na predsedničkim izborima je taj što zamenjivanje predsednika Republike može da traje najduže tri meseca od prestanka njegovog mandata (dan podnošenja ostavke), dakle do 27. decembra. Ovde to znači da bi dalje ćutanje o raspisivanju izbora za predsednika Republike moglo izazvati neustavno stanje u kojem je država lišena predsedničke funkcije. Prosto zato što u periodu od isteka ta tri meseca menjanja izbori nisu „okončani“ (član 114/2 Ustava) – tehnički, nisu mogli biti objavljeni konačni rezultati predsedničkih izbora („okončanje“ izbornog postupka) zbog nekog prigovora o povredi prava ili održavanja drugog kruga izbora, niti je, u vezi sa tim, mogao otpočeti predsednički mandat (polaganjem zakletve).
Osnovni problem činjenice da početna neustavnost – neraspisivanje izbora istovremeno, može dalje dovesti do neustavnog stanja – upražnjenost funkcije predsednika Republike, jeste taj da ne postoji pravni lek kojim bi se to sprečilo ili ispravilo. Ustavne norme inače ne sadrže sankciju za sopstveno kršenje (kao ni norme zakona i poslovnika, ovde citiranih), pa bi tako funkcioner za koga bi se dokazalo – odlukom Ustavnog suda po ustavnoj žalbi zbog kršenja izbornog prava, na primer – da je u našem slučaju povredio Ustav, mogao biti kažnjen jedino politički, smenom sa funkcije. A građanin, dokazani podstrekač, ni to.
