Piše: Slobodan Orlović
Društvo u Srbiji se suštinski promenilo mada je prošla samo godina i po od novosadske tragedije (1. novembar 2024). A do juče je izgledalo da vladajuća SNS, i negrešivi joj vođa, upravo stabilizuju autokratsku moć na neodređeno vreme. Sa natpolovičnom većinom glasova koju pribave, otmu ili kupe svake druge izborne godine i sa višestruko više novca za kampanju i ostalo (…) od svih ostalih političkih konkurenata zajedno – izborna matematika je bila neumoljiva. Ni na vidiku nije bilo društvene grupe koja bi se mogla primaći a kamoli ugroziti visinu i stranke i harizme, sa svim tim neviđenim uspesima: genijalnim kormilarenjem državnim brodom („našim nezavisnim pravlenijem“, Kodža Miloš) po „reci sa četiri ušća“ u kinesko, rusko, evrounijsko ili američko more, po potrebi; nebrojenim miljama puteva i pruga; liderskim procentima našeg ekonomskog rasta i tuđih investicija; nikad jačom vojskom, policijom, bijom i sličnim stranačkim službama prinude; nikad srećnijim ni mlađim penzionerima i čitavim srpskim svetom, sa povesnim penzijama i platama; skupocenim naj Ekspom; našim pobedničkim, sa 10 i više prema nula, Kosovom; i čime još sve ne.
I kako se u ovako ružičastoj distopiji, ionako minijaturna tek reda radi postojeća opozicija ne bi samovoljno pretvorila u kolateral, običnu društvenu grešku koja ne shvata grandioznost vladajućih? Nokautirana u društvenom političkom sukobu sa strankom-državom, opozicija začudo, gorko i uporno, nastavlja sopstvenu svađu i dalju deobu kao da o ičemu igde odlučuje – ni u mesnoj zajednici.
E, onda biva preokret pa zaplet. Kada je politički sukob postojećih društvenih grupa, vladajuće stranke i đuture opozicije, ličio na trajno dokusurivanje ovih drugih, uz popločavanje puta autokratiji ka beskonačnoj sreći vrlog novog sveta (O. Haksli) stvorenog još 1984. (DŽ. Orvel), pobunili su se naši studenti. I stali naspram vladajuće grupe, tačno na crtu. Pomerivši blago u ćošak opoziciju, studenti u blokadi su, sociološki kazano, stupili u ovaj politički sukob kao društvena grupa koja je uverena da može da pobedi i koja to misli i da uradi. Zatražili su vanredne izbore, držeći da je vlada izgubila poverenje i kročila u nelegitimnost, a da je vladar odavno otišao od Ustava, u nenadležnost.
A kako vlast odgovara? Rečju, sejući seme društvenog razdora i mržnje sve dublje i dublje. Prvo, tu je negativna i napadna izborna kampanja koja je u Esenesu trajna, apsolutna kategorija. Zatim, obnarodovanje, više Rimu nego svetu (urbi et orbi), nedokazanih ili lažnih napada na predsednika i porodicu mu u formi: atentata – traganje za dvojicom snajperista i drugi pokušaji; diverzija – eksploziv na severnom gasovodu; blokaderske dehumanizacije Vučića – „da je monstrum, da je ubica, da je pucao sopstvenom narodu u leđa“ (A. Brnabić), sve to ne bi li se zaokružila priča o dobroćudnoj žrtvi koja strada za Srbiju koja pobeđuje studente blokadere, a zapravo su to „ustaše, teroristi, strani plaćenici i slična ološ“. I treće, napad kao najbolja odbrana od blokadera, svim raspoloživim resursima lojalista u redovima tužilaca, sudija, policajaca, navijača i običnih plaćenika u medijima, institucijama i sa ulice, ne bi li se zastrašilo, kaznilo, osvetilo i, na kraju, pobedilo u društvenom sukobu. Po institucionalnoj i tabloidnoj inverziji stvarnosti onaj ko mirno protestvuje biće gonjen kao učesnik u nasilnom rušenju Ustava, državni univerziteti rade protiv interesa države, pretučeni građani su napadači na policiju, uzurpatori iz Ćacilenda i čarter putnici do Tivta zapravo su marljivi studenti i dobrodušni aktivisti, i novo najnovije, lažne žrtve nekakvog „zvučnog topa“ u stvari su krivci.
Ali, uvek ima neko ali. U ovom sukobu grupa nejednakog oružja (inequality of arms) studentski pokret je doneo bitnu društvenu promenu. Nova društvena grupa u političkom ringu, goloruki ali uporni studentski pokret, pokazala je masovnošću protestâ da je narodna volja promenila stranu. Za sledbenike te grupe to rađa nadu u normalno društvo i vladavinu prava, a za vođe grupe silnog „oružja“ nervozu i strah od poraza, ne njih i pristalica im nego Srbije (?!), u društvenom sukobu. Može biti da je strah opravdan.
A posle, posle izbora Srbiju čeka problematičniji i dugotrajniji proces promene mišljenja velikog broja ljudi iz grupe sledbenika poraženog vođe, ne bi li se duboka društvena podela i neprijateljski sukob nekako prevazišli ili bar ublažili. Bez toga naše društvo, niti ijedno drugo, ne može opstati.
