Пише: Елис Бекташ
Сова је долазак прољећа назвала узвишеним чином природе. Бјелорепи шкањац, пољска еја и краткопрсти кобац одобравајућим кликтањем исказаше своје слагање са совом. Сви су се осјећали управо – празнично. Долазак прољећа није значио само одлазак глади већ и небо угодније за летење.
Грабљивице су се радовале новим, сјајнијим и снажнијим перима, мужјаци су мјеркали женке којима ће се убрзо почети удварати, а женке су мјеркале згодна мјеста за гнијезда и радовале се напорном и одговорном, али и посве испуњавајућем послу подизања скорашњих принова.
Сововке ће загосподарити шумом, орлови ће оближње висове претворити у своје утврде и своја хранилишта, а ситније јастребовке ће надлијетати шарене и мирисне пропланке и послуживати се сласним залогајима са њих.
Два млада, још увијек кочоперна супа кладили су се ко ће прије уграбити јагње. Мало даље, један соко о камен је оштрио своје канџе и свој кљун спремајући их за први прољетњи лов баш као што се витез спрема за бој.
Грабљивице су осјећале радосно надимање у грудима, као на каквој светковини, али нису љенчариле већ су се припремале за доба бујајуће животности. Обновити снагу, донијети младе на свијет, доконо крстарити небом – све је то требало учинити да се испуни смисао живљења.
А миш? Ово је скаска о мишу, ваљда би требало да и он нађе своје мјесто у њој. Па, требало би, али га ипак нема. Сакрио се, кукавац, преплашен од толиких крилатих пријетњи.
