Претходних пет дијелова:
Од 6. септембра 1949. до почетка јесени 1950. ја ниједанпут нијесам изишао из дворишта и куће у којој сам становао. Томе је било много разлога, а један од главних био је што нијесам могао да подносим праћење коме сам био подвргнут, праћење од саме дворишне капије па куд год да кренем – два сприједа, два страга, у стопу, сваки с десном руком у џепу. За ту годину дана посјећивала ме повремено само Десанка Максимовић, а у кућу је, осим жене и дјетета, улазио само још поштар, наплаћивач струје, бријач и, с времена на вријеме, покоји претендент на кућицу у којој сам становао (била је мала и зими врло хладна, и то ме спасавало!). Бивше другове, пријатеље и познанике почео сам сретати, на улици дабоме, тек пошто сам, почетком 1951, принудно пресељен у Цвијићеву улицу, па сам понекад одлазио да потражим ваздуха на Калемегдану или у Ботаничкој башти.
Бивши другови, пријатељи, знанци, рођаци престали су да се на улици поздрављају са мном, чак и са Вером, још у прољеће 1949 године – то уосталом није примјењивано само према нама. Неки од њих пролазили су окренувши главу на другу страну, неки су обарали поглед, неки поиздаље скретали на други тротоар или за најближи угао, неки су – ако их је било два или више – пролазили у исфорсирано живом разговору, а један је, изблиза изненађен мојом појавом, одједном застао пред уличним дрветом, забацио главу и стао да тражи врапце који се, неувиђавни какви већ јесу, нијесу ту на вријеме нашли. Они, пак, који су пролазили гледајући ме изазивачки, били су врло ријетки. Примијетио сам, међутим, да су ми се у болничком кругу, или на усамљену мјесту јављали и они који су ме на улици већ више пута мимоишли без поздрава. А за оног који би ми се нормално јавио, ја сам, послије искуства од неколико мјесеци, унапријед знао и себи говорио: овај је или демобилисан или отпуштен из службе; у сваком случају – неће се дуго кретати улицама. И не зато што се мени јавио, него због онога што га је подстицало да се јави.
Први од писаца кога сам срео пошто сам био пресељен у Цвијићеву улицу био је Вељко Петровић. Био је један од оних, у Београду тако ријетких, прољећних дана који – ведрином и чистоћом која прошири и продужи улице, благим сунцем које се посебно не примјећује – измаме на главне улице и на Калемегдан и младе и старе. Десанка Максимовић и ја, идући на Калемегдан, прошли смо, испред Народног позоришта, на лијеви тротоар Васине улице. И кад смо срели Вељка Петровића – висок, усправан, одјевен као младић у прољеће, са шеширом у десној руци, он је ишао с још двојицом људи, надмашујући их за читаву главу. Ја сам се, од почетка бојкота, држао мучног правила да се ником први не јављам, али како сам био с Десанком која ће се поздравити с Петровићем, и како се радило о непартијском, старом писцу, о том писцу који је чак и прије рата показивао пријатељство према мени, ја сам, у истом тренутку кад је Десанка назвала добар дан, скинуо шешир и поклонио се. А Вељко Петровић, који нас је пролазио с моје стране, нагао се тако да то нагињање значи прескакање мене и врло наглашено рекао:
– Добар дан, госпођо Максимовић!
Сликара Ђорђа Куна, предратног и ратног друга, који је 1947. поклонио мојој жени велику скицу „Партизанка“, рађену угљеном, а 1950. је узео натраг и поклонио другом, срео сам истог прољећа у Кнез-Михаиловој улици – он ме, не јављајући се, гледао обично, безизразно, како на колеге у канцеларији гледа чиновник по повратку из захода. Милан Богдановић, исти онај који се вајкао што му простор не допушта да у зборник „југословенске поезије“ укључи читавог Али Бинака, а затим је „из књижевних разлога“ одобравао исијецање мојих пјесама из тог истог, већ одштампаног зборника, ишао је на мене, цијелом ширином Поенкареово-Стаљинградско-Македонске улице, самим трбухом, који му иначе није био баш велик, с рукама, истим оним краташним рукама којима се обавезно обадвијема скупа, толико пута руковао са мном, одмахивао је оштро и презриво: одбиј!
Јанко Ђоновић јавио ми се у рејону Ботаничке баште, а у „ужем центру“ прије тога није хтио да се јави. Ели Финци прешао је са супротног тротоара да се рукује са мном и Вером, а послије недјељу дана повиновао се наређењу и повео Ђиласу „делегацију писаца“ која је тражила допуштење да ме Савез искључи из свог чланства као „издајника наше социјалистичке домовине и непријатеља народа“. Најтеже ми је, међутим, пао поступак Велибора Глигорића. Ја сам њега држао за човјека који има храбрости, карактера; прије рата ми смо скупа, као уредници, потписивали часопис Уметност и критика. Кад се, послије рата, вратио из Њемачке, ја сам се побринуо о њему колико сам највише могао; он ми је, једини – пријатељски, без околишања – рекао за пјесму Владичин Хан да није добра. Његову кандидатуру за професора Универзитета прогурао сам искључиво ја – ту сам ваљда био једино непопустљив, јер нијесам могао да се помирим с неправедним и подмуклим отпором тој кандидатури; ја сам Глигорића предложио за управника Југословенског драмског позоришта. И све сам то чинио у увјерењу да је тако праведно, не обазирући се на непријатности. А кад сам 1952. срео Глигорића у Кнез-Михаиловој улици и, не одољевши, насмијао му се, он је прво оборио главу па је, похитавши, сишао с тротоара и далеко ме заобишао.
Гледајући и проживљавајући све то, све ове и многе друге, сличне сусрете, ја сам често помишљао на Андрића: кад ли ћу сусрести њега и како ли ће он при сусрету поступити? – питао сам се, прижељкујући сусрет, стрепећи од њега. Одговор је дошао у прољеће 1952. Андрић се појавио у Коларчевој улици, на педесетак корака од мене – ишао је самом средином улице, према Тргу републике, мени у сусрет. Ја сам се обрадовао, осјетио сам чак онај млаз у грудима који се појављује и нестаје на истом мјесту, не разносећи се по тијелу и од којег, ипак, морамо да приузмемо ваздуха. А Андрић, који је дотле ишао једноставно, одједном је, не давши никаква очитијег знака да ме видио, спустио очне капке, велике и веома видљиве, и почео је да се креће, да ми се приближава, да ме мимоилази, оним ходом који се за мимоилаженог убрзава а за мимоилазника успорава, траје дуго, и мимолазник га, то се види, све вријеме осјећа. Приближавао ми се и прошао је важан, намештено замишљен, примјетљив усред препуне улице, какав иначе није или бар каквог га ја никад дотад нијесам видио.
Три-четири мјесеца касније срео сам га опет – на Калемегдану. Било је оно доба љетњег дана кад сунчана свјетлост већ утрне а сумрак још није такав да се свјетиљке упале – стишано и мало занимљиво доба дана чак и у великим градовима. Вера и ја улазили смо у Калемегдан с Малог Калемегдана, а Андрић је полагано долазио слијева, оном почетном стазом која иде упоредо са улицом и трамвајском пругом – на њој се обично свијет најмање задржава. Приближавајући нам се, Андрић се држао тако као да нас није примијетио и не примјећује. И ми смо искористили распуће и мимоишли га, али наша је стаза према његовој лежала тако да нам је и даље, са стране, био видан. И он је брзо, једва примјетљиво, погледао десно и лијево – никога осим нас и два-три повисока жбуна није у том кутку парка било ни десно ни лијево. И позвао је онолико гласно колико је било неопходно да чујемо:
– Друже Зоговићу! – тако ме он увијек ословљавао.
Кад смо ми застали, он је припитао јесмо ли то ми, рекао је да станемо и пошао према нама, а ми према њему. Руковао се с нама срдачно и упитао ме да ли смо га били видјели, и ако јесмо, како смо могли да га заобиђемо. Ја сам га тада подсјетио на сусрет у Коларчевој улици, најобазривије и најпогодбеније што се могло. Он је одлучно рекао да мој закључак није тачан – није ме видио.
Мене је сусрет обрадовао и нијесам хтио да размишљам је ли мој закључак био тачан или није: то ми више није било ни важно, а није било ни времена за то (то сам ту и у свим сличним сусретима јасно осјећао и од тога послије данима боловао!). Андрићу је било важно и два-три пута је поновио своје тврђење и чуђење, али му се ипак и журило, па је, као на важније, прешао на друго: питао је како сам, како сам? Ја сам му укратко, журећи, рекао како сам, шта се све ради са мном, рекао сам му чак и то да су ми брата, ни крива ни дужна, само зато што је мој брат и што није прекинуо породичне везе са мном, осудили на 10 година робије.[1]
– Страшно, страшно! – рекао је Андрић с болом, и по томе како је ово рекао, било је јасно да се његов закључак не односи само на мој случај. Док нам је говорио, Андрић је неколико пута једва примјетљиво погледао око себе, а пошто је рекао свој закључак, похитао је да се поздрави и пошао, потиштен очигледно. Учинивши неколико корака, окренуо се и рекао: „Не мимоилазите ме кад се сретнемо!“ И ја, не знајући сигурно је ли на себи имао мантил или није, однекуд јасно видим како му се, док се удаљава од нас, мантил заплиће око ногу. Ствари су, врло могућно, и овдје као у оној Дучићевој прозној егзалтацији, добиле онакав изглед какав им је дала наша душа!
Послије овога, у току пет дугих година, срео сам Андрића свега два или три пута. Пошто се он од тога није уклањао, ја сам му се сваки пут јавио, и он је одговарао пријатељски, не застајући, истина, и не показујући никаква знака ни жеље да ја то учиним.
Послије 1958, међутим, срео сам га више пута, и он је сваки пут зажмурио или је сагао, или окренуо главу. Једном се то десило на стази у парку испод хотела „Метропол“: на правој, доста узаној стази није било никога до нас двојице – ишли смо један другом у сусрет и видјели смо се издалека. И кад је између нас остало још којих десетак метара, Андрић је спустио очне капке, запео главом и прошао врло одлучним кораком, готово љутит што сам се појавио на овој стази (мени је овај сусрет пао најтеже – трпња од њега трајала је у души неколико дана). Други пут се то десило у „Југословенској књизи“: Вера и ја ушли смо у лијево крило књижаре и још с врата угледали Андрића. Ја сам се за тренутак узбудио и узмучио: шта сад, али Андрић је сам нашао рјешење: окренуо се, поребарке, сагао се над тезгом уз коју је стајао, скупио се и запослио нечим, изребрен помало на страну откуд смо ми ушли, као да је отуд добио или чекао ударац, чак се – сад ми се чини – увио у мантил. А свега три дана касније срео се у Дечанској улици с Вером – и њој се самој јавио, чак је застао, руковао се, распитивао се о њеном здрављу, о мени.
Откуд, поново, нејављање, откуд све ово? – питао сам се много пута и никако нијесам налазио онај одговор који „значи рјешење“. Једно вријеме ја сам чак помишљао да је Андрић криво схватио моју посвету на књижици Дошљаци коју сам му послао 1958 – у тој посвети ја сам срамежљиво признао Андрићу како понекад добијам жељу да га видим и како му то казујем јер сама жеља није смртни гријех чак ни за католичку догматику. Али до убједљивог одговора дошао сам тек при крају писања ових сјећања (фра Грга Мартић и Милан Богдановић звали су то „запамћења“, односно „присјећања“). Међутим, ја тај одговор нећу овдје изричито навести. Умјесто тога, даћу још неколико „помоћних“ података из дана и о данима кад је Андрић поново почео да избјегава моје поздраве.
Промјена је, како је већ речено, наступила 1958. А то је година поновног заоштравања односа између руководилаца Савеза комуниста Југославије и свјетског комунистичког покрета, између југословенске владе и влада социјалистичког „лагера“ (како се, поспрдно, писало у овдашњој штампи). Средином те године поново је вођена безобзирна харанга против мене: у рефератима на „састанцима на врло високом нивоу“ лични поклон мог пријатеља Бориса Пољевоја (фотографски апарат „Зорки“) приказиван је као материјална помоћ коју примам од совјетске владе; за руске чланке гдје је критикован ревизионизам у југословенској књижевности тврдило се („утврђено је“, „потврђује се“) да сам их ја писао или инспирисао или бар дао грађу за њих; на састанцима студената рођаци високих југословенских функционера увјеравали су своје колеге да су моји Дошљаци, које сам, у свом издању, објавио као посебну књижицу 1958, „одштампани парама совјетске амбасаде у Београду“ (то је било „поуздано утврђено“, али је, на жалост, за ту књижицу, чија је продаја била без суда забрањена, отишао мој хонорар од превода поеме Врло добро В. Мајаковског). Те године летио је у Црну Гору Вуле Мићуновић, секретар Идеолошке комисије Извршног одбора СКЈ, и на састанку с црногорским културним радницима опширно претресао – ја сам исписан из живих и сахрањен још 1948. године! – моје кости: до посљедње кошчице, до посљедње копејке „совјетске амбасаде у Београду“! Те године су, због сусретā са мном, врло ријетких уосталом, и због тога што су ишли у Идеолошку комисију и тражили допуштење да у Савременику објаве осам мојих нових пјесама („покушај легализације одоздо“!), узимани на одговорност и пред партијске комисије, „опомињани“ и „строго укоријевани“ Михаило Лалић, Бранко Ћопић, Душан Костић и Маријан Јурковић. Те године се од мене на улици окренуо, сам придајући томе велики значај, и један Ђуза Радовић.
Па ипак, ја никад нијесам био једномишљеник оних који осуђују само, рецимо, Вука Караџића и Ђуру Јакшића за њихов опортунизам, за она мољакања положаја, титула или пара, она тражења опроштаја за тренутке храбрости и револта, оно махање репом стиха и прозне реченице пред књазем Милошем или којим од разних његових кнезова и сукнезића, који су, да одрже своју личну власт и своја богатства, слали султану на пешкеш одеране и неодеране главе својих сународника-револуционара, гушили или учествовали у гушењу антисултанских побуна око себе, поносећи се тим и поруком господара и покровитеља (рецимо, Марашли Али-паше): „Море, будите ви султану покорни па, ако хоћете, носите и топове за појасом.“ Не, ја сам увијек инсистирао да се овакви поступци оваквих људи узму као карактеристика прилика, прије свега; да се осуди систем који је чак и једног Вука или једног Ђуру приморавао да гријеше, дволиче, да каде, мољакају – да не би били прегажени и да не би умрли од глади. Али, с друге стране, не треба заборавити ни то да је Андрић, у времену које се у овим биљешкама додирује, имао изузетно повољан положај – као човјек материјално апсолутно обезбијеђен, као врло угледан писац, као један од оних грађанских интелектуалаца које власт, нарочито у оном моменту, никако није хтјела да дира (својом толерантношћу и широкогрудошћу према њима она је „чинила гест“ према другима, важнијима; то је био доказ „демократизације и заокрета ка „демократском социјализму“).
Какав Душан Костић, Маријан Јурковић или који други писац, не толико чувен као Андрић, а уз то још комунист, скупо би платио одржавање најобичније пријатељске везе са мном – онако скупо како сам ја, рецимо, платио своја интернационалистичка схватања, можда чак и скупље! А Андрић – шта би се десило Андрићу да је поступио онако како је поступила Десанка Максимовић? Он би у најгорем случају имао нешто мање привилегија, титула, рекламе и „веза на високом нивоу“. И не би, можда, доживио ту част да га А. Вучо, који је, према изјави Вујковића и В. Дедијера, за вријеме окупације анонимно, предајући своје чланке самом Вуковићу, сарађивао у Новом времену – да га тај и такав Вучо уведе у Савез комуниста Југославије!
Такав је, ето, материјал о људима и времену који је остао из мог познанства и односа са Ивом Андрићем. Ја сам, колико се то највише могло, настојао да материјал буде што исцрпнији. Међутим, сам факат мог познанства с Ивом Андрићем није, да тако кажем, још сасвим исцрпљен. У посљедње вријеме, откад се настанио негдје близу Ташмајдана, и Андрић и ја упућени смо на ташмајдански парк као на комад земље гдје се, бар у подне, док парк још не служи као „сексилиште“ (из пароле на улазу у Дом омладине) може покорачати, осјетити сунце, чак и нешто налик на ваздух, и ми се тамо и сад понекад виђамо. Андрић долази тамо прије мене, и ако ја, не угледавши га издаље, ступим на његову стазу, он се, чим ме спази, посагне и пређе на другу, чак и на трећу, већ подоста оронуо, у мантилу (у мојим представама увијек истом!) који му виси и који му се сад одиста сплеће око ногу. А тад се ја одмах удаљавам са стазе коју он напусти, понекад из парка уопште. И тако нама оно што би требало да подржава људе, да их храбри, подстиче и разговара – познанство, пријатељство – доноси муку, недоумицу, смета чак у часовима неопходног одмора.
Бар мени то тако пада. И то, прије свега, због самог Андрића, јер не могу да се помирим с тим да људи могу правити од себе оно што он прави; не могу, поготову, да се помирим с оваквим наличјем великог писца који ни у једном погледу није угрожен.
Фебруар 1963.
Извор: Jergovic.com
