Пише: Гојко Челебић
У сусрет закону о култури
Ко је, и шта, у историји идеја, фигура коју зовемо аутор?
Залажем се, као толики други, за јачу улогу јавно-приватног партнерства (даље ЈПП) у стваралаштву, и у просвјети, најтеже погођеним за четврт стољећа. За респект посебности ЦГ, и усклађивање, јавних политика, према нашој посебности а против копирања богатих и другачијих. То што су бурокрације мање-више исте, не значи, и нације, да су исте. Није пристојно бити већи Латин од папе.
Аутор је једини фактор у директном контакту са стварношћу, а сви остали, институционалци, бурократе, интерпретатори, нека им је срећно господство, одаљени су од крви и сокова стваралаштва и једном заувијек завршени, савршени, вјечни (са гледишта институција). У односу на аутора, тачније без њега, они су ипак јалови.
ЦГ је у периоду 2000–2025. привилеговала институционалце. Новци – све lege artiis. Формално и арбитрарно сви чисти као суза. Резултата међутим нема (или су претанки). Аутор је забашурен. Зидови неке зграде с таблом налик златотиску неће ријешити проблем. Проблем идеја рјешава жив човјек.
Аутор ствара, бурокрација прелистава. Далеко као од Кома до Ловћена. Моја минорност стоји на ловћенској, стваралачкој страни – да се престану измишљати суплементи за аутора, и врати се достојанство оној искри, у историји нација, која само ствараоцу послушно сјакти у шаци – идеји.
ЈПП је неопходно. Да ЈПП (читава духовност ЦГ 90% је ауторска, друштвени фактор свега 10%) буде препознато у новом закону. Четврт стољећа законодавац не види ЈПП. Пружа мрвице.
Гдје лежи креативнији потенцијал: у институцијама, или међу осталим грађанством? Ако су ту негдје барабар, 50% – 50%, актуелна реалност је парадоксална: једној страни 15.000.000 еура годишње, другој мрвице (или нула).
ЈПП у ЕУ има, међутим, институционално дејство.
ЕУ и локални нерв
Срце црногорске културе је нико други до аутор. Сви остали су свита. Њему здесна интерпретатори, функционери, активисти, жирији – слијева извођачи, асистенти, бирократе, понуђачи, комесари. Аутор међу њима – мањи од макова зрна.
Дух закона треба да препозна аутора. Не да га скрива међу свитом.
ЦГ има довољно оправдања да задржи властиту оригиналност а не изневјери агенду ЕУ. Напротив, европске бирократе цијене тебе, у мјери, докле демонстрираш своју жилаву посебност, а не сиву схематику – туђу копију.
Позиција аутора у ЦГ и у нацијама ЕУ није иста. Поглавито у темељу ЦГ-културе, књизи и писму. За неке ствари неопходна је маса (Population). Енглески, француски, њемачки аутор књиге заштићен је милионском масом читалаца кроз милионско тржиште. У ЦГ књига се не купује. Дарива се.
Њемачка на примјер – лидер у ЈПП. Закон о ЈПП је кровни за све области. Држава плаћа услугу приватном сектору (енг. Availability Model), не на бази коришћења и уживања (као у комунизму и посткомунизму), већ колико то вриједи; подјела ризика: ЈПП реализује посао (ризик изградње), а држава плаћа објективно према кровним параметрима. Одлучују најстручније, дупле комисије из два тијела власти (а не једна једина скарабуџена од матураната).
Писмо и књига
Најугроженија врста данас у ЦГ нису ни они ждралови на Диоклитском језеру (тако свој завичај зове највећи Подгоричанин у историји, Божидар Вуковић); ни онај балкански рис на Дурмитору; ни каћунак на обронцима Голије; ни црни даждевњак, ни проклетијска гуштерица…
Најугроженија врста је књига и писмо. Зашто?
Зато што се скреће пажња са писма и текста (50% ЦГ-културе) и премеће се на суплементе, деривате, тзв. креативне индустрије. Нама се може обити о главу изигравање ауторства; (у Низоземској, на примјер, донекле је могуће јер она већ од 16. вијека помјера фокус са писмености на визуелну креацију – монументално фламанско сликарство – и на политику: слободоумни енглески филозофи ишту политички азил у Низоземској ради спаса од апсолутизма у својој земљи; најзад, финансијска и аграрна технологија продрла је у свијет морем из Низоземске; у ново доба њине нуклеарне лабораторије су међу водећима; итд.)
У ЦГ је овакав обрт немогућ – прометејска култура уложила је за 1.000 година више од пола својих сила на писмо и књигу. Одсуство свијести о томе види се у периоду 2000-2025. године – влада је књизи и писму посветила двадесетак својих годишњих конкурса с мрвицама на столу. Судбински ток свог духа редуковала је на годишњу арбитражу око мрвица. Не жмури, законе!
Ауторство
Аутор, међутим, у нацијама ЕУ је недодирљив. Он има залеђе енормног писменог капитала у сталној флуктуацији, друштвени инструментариј ауторства (индустрија књиге, неписани споразум између милиона грађана с једне и њега, креатора идеја са друге стране.)
ЦГ-аутор од зачетка писмености, међутим, држи главу над водом захваљујући свом прометејству. Баца га вал од једне хриди до друге. У комунизму он има новац, али га гуши цензура. У посткомунизму нема цензуре, али му зарађени новац неко узме (комисије, жирији, бурокрација; маестрални непотистички таленат ЦГ; неотуристички порив да се путује у земље чији језик не знаш, и ауторов зној крчмиш му иза леђа; итд.).
Пракса у ЕУ и закон о ЈПП одстрањује чиреве: ти, ауторе, оствари јавну вриједност а ми ћемо те платити објективно!
Белгија, на примјер, шансу аутору односно његовој твртки даје као и свима осталима кроз Закон о јавним набавкама и концесијама из 2016.г. у складу са законодавном материјом федералних заједница (фламанска, њемачка и француска): приватни капитал и управљачке вјештине долазе са стране коју зовемо ауторском, творачком, дочим орган државе пружа ресурсе и дугорочну јавну подршку.
Западни законодавац је конкретан: у равни ауторства нема владиних привилегија.
Белгија има инвестициони фонд ПМВ који нуди преко ЈПП кредите са циљем стимулације приватног партнера у јавна улагања. Критички западњачки дух давно је схватио оно што идеолошки на Истоку (наш регион ЈИЕ) није никад: институција је незаинтересована за ризик и одговорност. Само ЈПП прихвата ризик у капиталу.
Закон је дужан да пружи шансу стваралачком потенцијалу цивилног сектора (снажнијем од институционалног) у гарантованој сразмјери, према дјелу, а не према унапријед загарантованим привилегијама. (У периоду 2000-2025. сразмјера је мизерна.)
Посебно на главном пољу: баштина ријечи (енгл. Word Patrimony, шп. patrimonio de palabra) која се не рестаурира, попут споменика, радом стручњака, већ умјетничком снагом аутора (извор интелектуалног и креативног дјела).
Нови закон ЦГ треба да укаже респект аутору као аутору (не да обмањује грађанство изигравањем ауторства). Креативни индустријалац није аутор.
