Између наде и базнађа
Говор одржан приликом уручивања награде „ Le Grand aigle d’or de la ville de Nice”, 1980. Објављено у књизи „ Homo poeticus “, Сабрана дела Данила Киша (књ. 9) о 60. годишњици пишчевог рођења. Београд: БИГЗ, 1995. стр. 190-193.
Када бих хтео да сажмем на најкраћем могућном простору оно сазнање које сам стекао искуством, личним као и цивилизацијским, дакле лектиром, сазнање које чини квинтесенцију мога писања, онда би се то могло свести на следеће: у основи људског искуства леже две у суштини контрадикторне позиције (и ту се позивам на Кестлера, једног од мојих учитеља): позиција „јогија” и позиција „комесара”. Позиција „јогија” јесте метафизички и онтолошки статус, обузетост последњим питањима (живота и смрти), а она друга јесте позиција друштвеног бића, човека који метафизику своди на социологију, налазећи у друштвеном статусу тоталитет бића. Две борбе, дакле, два начина гледања на ствари, на егзистенцију. Ако се осврнем сада на своје сопствено „дело“ (реч коју стављам под наводнике, следећи Борхесов пример), онда видим да се те две позиције дијалектички преплићу у тих мојих седам-осам књига, и то још од оне прве, у којој су се појавила, године 1962, у једном тому, два моја кратка романа. Први се звао Мансарда а други Псалам 44. Први је имао поднаслов сатирична поема и био је неком врстом младалачког портативног инвентара метафизичких размишљања и сањарија, док је други био неком врстом документарне прозе са темом из Аушвица. Та се линија наизглед противуречних но у суштини комплементарних приступа свету и појавама наставила у мојим књигама све до дана данашњег и те се две основне линије могу пратити не само из књиге у књигу него, најчешће, и у оквиру једне те исте књиге. „Јоги“ и „комесар“ узајамно се раздиру. Гледано дакле из аспекта тог амбигуитета, ја покушавам у својим књигама аутобиографског жанра да постављам питања о смислу живота, одакле сам? ко сам? куда идем?, узимајући најчешће самог Приповедача као специмен људске врсте (јер ту је сасвим неважно који је човек у питању, пред основним питањима сви смо исти). То су књиге типа Башта, пепео или Пешчаник. На другој линији, са предоминантном позицијом комесара, написана је Гробница за Бориса Давидовича и већ поменути Псалам 44. Сви моји текстови, дакле, као што рекох, сведоче о тој двојности, о том раздирању, о том мењању угла гледања. А шта би литература и могла бити друго до то: крик и питање, увек ново и увек без одговора, човека загледаног у паскаловске ужасавајуће просторе а, с друге стране, сагледавање своје сопствене епохе и свог времена из неке могућне историјске перспективе, хоћу да кажем из неког могућног социјалног и социолошког аспекта, како би се кроз писање и самим актом писања човек покушао разабрати у кланици историје, која није никаква „учитељица живота“, него крик и бес и мрмљање једног идиота. И, наравно, писање и није ништа друго до покушај, увек узалудан и безнадан, да се сви ови големи проблеми додирну, да се на тренутак осмисле средствима књижевним, да се том свеопштем хаосу историје и људског постојања дâ, тренутно, неки смисао и оствари нека нада. Јер књижевност јесте облик наде, књижевност затрпава, треба да затрпава, поноре које је сама створила, како то говораше Марсел Рејмон. Но књижевност јесте и то: страсно опредељење и борба „комесара“ за социјалну правду, за осмишљавање историје и њених токова. Наравно, писац зна, мора знати, да све што чини и на том плану једва да је ефикасније од његове „борбе са смрћу“, да се тако изразим, но он ипак улази у ту унапред изгубљену битку, јер се он клади једнако на вечност као и на садашњост, мада зна да је свака опклада унапред изгубљена. Тако он живи и пише између наде и безнађа…
Дозволите ми још само једну примедбу. Што се тиче писца данас и овде, hic et nunc, хоћу рећи у данашњем нашем свету, он ће бити суђен, верујем да ће бити суђен – и чини ми се да је тај страшни суд историје и правде већ почео да заседа – у првом реду у зависности од његовог става, од његових позиција према двама круцијалним феноменима овога века (уколико то није један те исти феномен): према логорима истребљења, оним хитлеровским и оним стаљинским. Сваки покушај, макар и најзаобилазнији, макар и у заметку, било каквог идеолошког оправдања тог феномена – логорâ – у име такозване „историјске нужности“, „класне борбе“, „расне чистоте“, „новог човека“ и слично, дискредитоваће свако дело, сваког писца, једном заувек и немилосрдно. Усуђујем се рећи: да ће у скорој будућности, ако све не оде дођавола, одговорност писца бити одмеравана у првом реду у односу на његов став према стварности логорâ. Једних и других, подједнако.
Како је овај текст написан pro domo mea, то се усуђујем да изразим и своју наду и уверење да књиге које је великодушно наградио овај жири не дозвољавају читаоцу да, у односу на логоре, Аушвиц и Колиму подједнако, подмири своју савест неком лагодном теоријом „историјске нужности“ и светле будућности којима се правдају масакри историје. А да, истовремено, те књиге нису допринеле мржњи, ни класној, ни расној. И то је све. Можда недовољно за једну савест и за једно „дело“. Али ја сам желео да оправдам ову награду пред својом властитом савешћу и да у своју песимистичку концепцију литературе унесем зрачак оптимизма. Литература, ипак, нечему служи. Људској савести.
Љубав и литература
Прочитано на међународном скупу писаца одржаном у Квебеку од 15. до 19. априла 1983. У преводу Мирјане Миочиновић објављено у књизи „Живот, литература“, Сабрана дела Данила Киша (књ. 14) о 60. годишњици пишчевог рођења. Београд: БИГЗ, 1995, стр. 107-110.
Једна је дама недавно објавила у Француској књигу којом је хтела да докаже, и доказује можда, да је мајчинска љубав рођена са енциклопедистима, пре свега захваљујући неким Русоовим списима, и да су мајке све до тада предавале своју децу дадиљама не хајући много за њихову судбину. А онда су једног дана почеле да читају Русоа и у њима се родила (или пробудила) мајчинска љубав. Рецимо да је тако. Ипак постављам себи питање, као што сам га себи поставио у оно време кад сам читао панегирике упућене књизи те даме: шта је с мајкама које нису читале Русоа? Ни у његово време, а ни данас. Немам намеру да овде говорим о мајчинској љубави, хтео бих само да се успротивим редукционизму. То да су Францускиње, у првом реду оне потекле из виших друштвених слојева – дакле Францускиње које су читале Русоа или чуле за њега – осетиле знаке мајчинске љубави тек пошто су га прочитале, сасвим је могућно, мада није вероватно због уопштеног карактера ове тврдње. Исти је опрез нужан и кад се постави питање: може ли се све писати о еротици? Ово би се питање могло учинити помало егоцентричним и редукционистичким, да овде није у питању – а свакако јесте – тежња за концизношћу. У ствари, ово и овакво питање не показује да ли се постављени проблем тиче Канаде, Њујорка или Европе. Јер на овако формулисано питање, без детерминанти, одговор је лак: да, може се. Бар у Америци и Европи данас. Од Маркиза де Сада до Милера, Буковског, Батаја, Филипа Рота итд., итд., рекло се све што се може рећи о теми еротике, дакле рекло се све у односу на старе забране. Допустите ми да овим поводом додам још једну помало јеретичну мисао: са своје стране мислим да, са строго књижевног становишта, дакле изван било каквих морализаторских уверења, то није добро. На питање једног америчког новинара – да ли на политичком плану прибегавам аутоцензури у својим књигама – одговорио сам потврдно; и на велико чуђење новинара, додао сам да је аутоцензура, са чисто књижевног становишта, конкретно у мом случају, добродошла. (Мислим овде, наравно, на фикцију а не на дискурзивни језик.) Хтео сам тиме да кажем следеће: захваљујући аутоцензури, овом приликом политичкој, писац остаје у оквирима литературе, која је, с тим ћемо се сложити, ентитет по себи и за себе, an sich, и као таква, довољна самој себи. Ако желите примере, навешћу вам Бабељеву Црвену коњицу, Мајстора и Маргариту Булгакова и Пиљњакову приповетку „Роман неугашеног месеца“.
Велика вредност ових дела лежи у томе што су написана под контролом строге аутоцензуре. И без обзира на чињеницу да су упркос томе званични цензори успели да се пробију кроз маглу пишчеве аутоцензуре, и без обзира на трагичне последице по ауторе, неспорно је да је у овим крајње политичким текстовима, политички дискурс стављен у други и трећи план, док је литература у првом. О томе да је политика присутна негде у њима на иманентан начин, сведоче последице тога у животима аутора (сва су тројица, сваки на свој начин, били жртве репресије), а да је литература била у првом плану очигледно је, јер су та три текста ремек-дела. Мислим да, mutatis mutandis, то једнако важи и за еротику. Како би рекао Барт (цитирам га по сећању), отвори на одећи еротичнији су од нагог тела. Или као што каже једна професионалка француске моде: ја облачим жене да их боље свлачим. Тиме, том „одећом“, тим разрезима на сукњи, постиже се индивидуалност, што ће рећи литерарност, и онеобичавање, да останемо при категоријама руских формалиста. Једном речју, еротика скрива у себи опасност понављања и редукционизма. Онај ко чита Сада из еротских мотива – што готово сви чинимо – задовољиће се – опростите ми на изразу – већ на првим страницама. После тога долазе само позе и технике како би се постигли нови надражаји. Али у читаоцу је застао еротски покретач.
Као закључак: прво, оно што је, на плану еротског израза у литератури, могућно у Америци и Европи, није, наравно, у Кини и Совјетском Савезу (да не идемо даље у исцртавању карте књижевних граница). Друго: еротика у књижевности носи у себи исту опасност као свака књижевна мономанија (политичка, идеолошка, расна итд.). И треће: еротика (уколико није изазов забранама) само је један од елемената дела, у првом реду романа; еротика, као и љубав, може заузимати у делу исто место као и у животу (значајно место), али дело, а поготову роман, не може се свести само на ту димензију, без опасности да буде осиромашено, ма какви били узлети у тој области. Као што и човек није само homo eroticus, тако се ни литература, роман, не могу сводити на тај једини елеменат, не могу говорити само о том делу тела који су стари анатомичари дефинисали као круг чији обим не иде даље од пупка и колена и којем су дали име nox microcosmica. Еротика је само један од кругова у схеми анатомије. Литература је скуп свих феномена живота, као свет и као човек. Микрокозам и макрокозам у њој самој. И роман је (кад кажем роман, мислим на литературу, као што је Пастернак говорио: кад кажем поезија, кажем литература), роман је дакле романескна композиција у којој су све форме и сви жанрови измешани и испреплетени. Као и у животу. Кад бисмо тражили идеалан пример једног таквог књижевног дела, требало би се вратити почецима романа. Раблеу. Разнолике серије код Раблеа могу се свести на следеће основне групе (набраја Бахтин): 1. серија људског тела у његовој анатомској и физиолошкој димензији; 2. серија људске одеће; 3. серија хране; 4. серија пића и опијања; 5. сексуална серија (спаривање); 6. серија смрти; 7. серија измета.
Овде сексуална серија, као једна од манифестација љубави, није случајно постављена поред серије смрти. Тако се наш предмет шири до крајњих граница: микрокозам и макрокозам се спајају. Најзад смо у домену духа, што ће рећи литературе.
Данило Киш у разговору са Ранком Павићевићем: Скривена поетика
Цензура / аутоцензура
Прочитано 16. октобра 1985. у Будимпешти, на међународном скупу у организацији „ Federation for Human Rights “. Објављено у књизи „Живот, литература“, Сабрана дела Данила Киша (књ. 14) о 60. годишњици пишчевог рођења, Београд: БИГЗ, 1995, стр. 97-102.
У јеку пољских догађаја везаних за укидање синдиката Solidarność, примио сам писмо са печатом NIE CENZUROWANO. Шта ове речи треба да значе? Њима се, ваљда, жели рећи да у земљи одакле је писмо послато нема цензуре. Али то може да значи и то да су сва писма без те ознаке подвргнута цензури, што би сведочило о селективности званичних органа, који у неке грађане имају поверења, док другима то поверење не указују. То би могло, наравно, да се тумачи и тако да је управо писмо на којем пише да није цензурисано прошло кроз руке контроле. Но, све у свему, тај многозначни амблематични печат говори нам о духу цензуре, који истовремено жели да истакне своју легитимност и да се, кроз сопствено порицање, прикрије. Јер цензура, ма колико себе сматрала историјском нужношћу и институцијом намењеном заштити јавног реда и поретка, нерадо признаје своје постојање. Она се понаша као нужно и привремено зло система у вечном ратном стању. Цензура је, дакле, само привремена мера, која ће се укинути онога часа када сви који пишу, писма или књиге свеједно, буду пунолетни и политички зрели, и када старатељство државе и власти над грађанима неће бити потребно.
Пошто је, дакле, производ нужности, и стога привремена, цензура посматра себе као већ превазиђену, укинуту. Стога она своје постојање не признаје и жели да се прикрије у окриљу демократских институција које врше и друге функције (издавачке и новинске редакције и савети) или да се супституише у личности директорâ издавачких кућа и новина, уредникâ колекција, рецензента, лектора итд. Уколико сумњива порука промакне будности свих ових супститута цензуре – а они врше своју дужност мирне савести јер они нису цензори, нису само цензори – онда постоји још једна мера: словослагачи који ће, као најсвеснији део радничке класе, одбити да штампају инкриминисани текст. Ова наизглед демократска мера један је од најциничнијих видова прикривања цензуре. Уколико то није она када се књиге или текстови забрањују in extremis од стране судских органа – супститута цензуре – а у име јавног мнења, тамо где јавног мнења нема.
У један од мање познатих видова цензуре треба свакако убројити још и врло раширен феномен такозване пријатељске цензуре – која представља неку врсту прелаза од цензуре ка аутоцензури – где вам уредник, и сâм човек од пера, саветује да за ваше сопствено добро избаците из своје књиге одређене пасусе или строфе. Уколико тиме није успео да вас увери у добронамерност свог захтева, он ће се послужити моралном уценом, и своје страхове свалити на вашу савест: од вашег геста – да преузмете на себе прерогативе цензуре и да је тиме прикријете од јавности – зависи и његова судбина. Или ћете, дакле, постати свој сопствени цензор, или ћете уништити једну каријеру и једну егзистенцију. Он ће, заузврат, не само објавити вашу књигу, него ће и прећутати чињеницу да су се у њој налазила и таква места која би, да су објављена, уништила и вас и њега.
Без обзира на то које ће видове да поприми, цензура је међутим само спољна манифестација једног патолошког стања, сигнал једне хроничне болести која се развија упоредо са њом – аутоцензуре. Невидљива а присутна, далеко од очију јавности, потиснута у најскривеније пределе духа, она свој посао обавља ефикасније од сваке цензуре. Мада се обе служе истим средствима – претњом, страхом и уценом – аутоцензура прикрива или бар не денунцира постојање присиле. Борба са цензуром је јавна и опасна, стога херојска, док је борба са аутоцензуром анонимна, усамљеничка и без сведока, стога у субјекту изазива осећање понижења и стида због колаборационизма.
Аутоцензура је читање свог сопственог текста туђим очима, где ви сами постајете свој сопствени тужилац, сумњичавији и строжи од сваког другог, јер ви у тој улози знате и оно што никад ниједан цензор неће открити у вашем тексту, оно што сте прећутали и оно што никад нисте ставили на хартију, али што је, чини вам се, остало „између редова“. Стога том имагинарном цензору приписујете и оне особине које ви сами немате, а свом тексту значења која он не садржи у себи. Јер тај ваш двојник прати вашу мисао до апсурда, до њеног вртоглавог краја, тамо где је све субверзивно, где је приступ опасан и кажњив.
Субјект аутоцензуре је двојник писца, двојник који му се нагиње преко рамена и завирује му у текст in status nascendi, опомињући га да не почини какву идеолошку неподопштину. И том двојнику-цензору немогућно је доскочити, он је као Бог, свевидећи и свезнајући, јер рођен из вашег сопственог мозга, из ваших сопствених страхова, из ваших сопствених фантазми. Али то рвање са својим двојником, та интелектуална и морална концентрација не могу да не оставе јасне трагове на рукопису, уколико се цео напор не сведе на један једини морални гест – на уништење рукописа и одустајање од пројекта. Али и то одустајање од борбе, и та победа, изазивају исти ефект: осећање пораза и стида. Јер што год урадили, тај двојник увек тријумфује: ако сте га прогнали, он се смеје вашем страху, кад сте га послушали, смеје се вашем кукавичлуку.
Тако тај двојник писца успева на крају да начне и компромитује сваку и најморалнију особу, ону коју цензура није успела да скрши. Не желећи да призна своје постојање, аутоцензура је сестра лажи, духовна корупција.
Успе ли писац да надвлада радикални потез самопоништења, и да снагом талента, концентрације, храбрости и довитљивости надмудри свог двојника-искушитеља, трагови те борбе остаће видљиви на рукопису – у виду метафоре. То је двострука победа: не само што је текст, упркос искушењима, задобио милост уобличења, него је тим лукавством, тим свођењем идеје на метафору (у етимолошком значењу преношења правог смисла на фигуративно), аутоцензура скренула мисао у стилску фигуру, у поље поетика. Из овога би се могли извести далекосежни књижевноисторијски и књижевнотеоријски закључци, и овим би се мерилом – преовлађивања метафоре – могао протумачити настанак многих дела, у руској авангардној књижевности двадесетих година, на пример. Аутоцензура даје одређену боју и тон тој авангарди. Пиљњакова и Бабељева проза, поезија Мандељштамова и Цветајеве, из те борбе са аутоцензуром извукле су максималне књижевне ефекте. Горка и трагична победа.
Аутоцензура је негативан набој стваралачке енергије, она спутава и иритира и, у додиру са позитивним набојем, може да укреше варницу. Тада писац, презревши свој страх, убија свог двојника, и у тој моћној провали дуго гомилане опрезности, срама и понижења, метафоре се распадају, перифразе се растурају, остаје само голи језик чињеница, памфлет. Нема ту више ваш цензор-двојник да ишта открива између редова, ту све пише црно на бело, до последњег атома вашег незадовољства. (У таквом ће часу написати Мандељштам своју песму о Стаљину, ону другу, која је ослобођење од аутоцензуре и од понижења. Ону која ће му доћи главе.)
Победа моралног принципа убија или писца или дело.
Цензурисано ја, које је дуго трпело тиранију страха, узима памфлет као осветнички мач. И управо ова победа над сопственим двојником-цензором изјаловила је не једног писца у емиграцији. Као жртве дугогодишње аутоцензуре, они су одједном прешли онај педаљ простора који дели уметност од пропаганде; дошло је до онога што Чеслав Милош назива „сужавање“.
Какав се из свега може извући закључак? Да дуготрајно деловање аутоцензуре доводи неминовно до стваралачких и људских катастрофа, не мањих од оних које наноси цензура; да је аутоцензура опасна ментална манипулација са далекосежним последицама по литературу и по људски дух.
Станко Церовић: Живот, литература: Киш, силуета с оне стране…
Буриданов магарац или писац у хаосу света
Прочитано на 48. међународном конгресу ПЕН-а, одржаном у Њујорку од 12. до 17. јануара 1986. Објављено у књизи „Живот, литература“, Сабрана дела Данила Киша (књ. 14). о 60. годишњици пишчевог рођења. Београд: БИГЗ, 1995, стр. 103-106.
Сама чињеница да се питање „Каква је одговорност писца према држави?“ намеће с таквим интензитетом не само у последњих четрдесет послератних година, него добрим делом већ негде од двадесетих година овога века, сведочи једнако о његовој актуелности колико и о некој нелагодности која се као зла савест јавља код писаца свих континената. То питање је заправо признање наше нелагодности и сумње у смисао свега нашег писања: Зашто пишемо, за кога пишемо? Није ли писање узалудан и бесмислен посао? Да ли је и шта је урадила литература у нашем веку? Да ли је својим деловањем допринела овом жалосном стању у којем се свет данас налази? Да ли, дакле, носи на себи кривицу и источни грех тоталитаризма, ратова, верске и националне нетрпељивости, беде, глади, загађења планете? Или је, напротив, својим подземним, једвавидљивим деловањем утицала колико-толико на то да то стање не буде још горе, и није ли на неки начин допринела позитивним вредностима човечанства: демократији, слободи, тражењу истине? Није ли, у једну реч, литература била и остала у хаосу историје неком врстом lux in tenebris?
Одговори на ова питања, као што вам је познато, били су, у разним приликама и околностима, интонирани одвећ оптимистички или су, напротив, били осенчени тихом резигнацијом у односу на било какву позитивну моћ литературе. Мислим да нема писца који није у сваком часу изложен том узнемирењу што га изазива у њему питање смисла писања, и који се не ломи између два искушења: ослонити се на споро, подземно, да тако кажем етичко деловање литературе – која ће својим идеализмом, својом вером у човекове критичке и моралне вредности извршити свој посао – или, напротив, кладити се на тренутак. Историја нас овде мало чему може подучити: писци као и филозофи, у стваралачком замаху мислî, теже ка апсолуту, и желе да се изједначе са Демијургом: створити не дело него свет; свет као дело. Наш је живот једина и јединствена шанса, и свако од нас има на располагању својих седам дана стварања: свет треба уредити по тој демијуршкој замисли идеално, као какав савршено склопљен роман или поему; идеално, што ће рећи тоталитарно. Сер Карл Попер нам је дао магистралну демонстрацију те тотализирајуће тенденције код филозофа од Платона преко Хегела до Маркса: тенденцију која као један дуг „комплот против слободе“ траје у својим разним видовима, ево, до данас. У Платоновој идеалној држави није било места за песнике, у оној Достојевског за Јевреје. Ту опасну демијуршку тежњу скриба – да се светском хаосу супротстави мир и поредак – формулисао је негде двадесетих година Жид, признањем да се у историјској збрци која га окружује ломи између два могућна радикална решења: фашизма и комунизма. Овај нам пример може, дакле, да послужи као парадигма какву потенцијалну опасност крије у себи она невина песничка фантазија à la Rimbaud, по којој песништво, дакле литература, треба да „мења свет“. Та иста демијуршка страст одвешће не само Сартра него и читаве генерације интелектуалаца у један опасан редукционизам и фасцинацију „црвеним сунцима која сијају изван наше мале Европе“ /Морин/, а Солжењицин ће, после гигантске борбе коју је повео у спасоносној демистификацији једне тоталитарне државе привида и лажи, подлећи истом искушењу месијанизма као Достојевски.
Модерни Скриб, осврнувши се на прошлост, не може да је сагледа, дакле, са безрезервним поносом и без кајања, и не може да не буде свестан опасне моћи коју поседује. Но исто тако, стекавши темељно сазнање о свету, не може мирне савести наставити да пева малармеовски – aboli bibelot d’inanité sonore – док се око њега воде крвави ратови у име идеја и принципа које је формулисао неки старовековни или неки јучерашњи Скриб. Данашњем писцу, дакле, остаје једно једино поуздано сазнање: да ниједан од путева који ће изабрати није без опасности; да свако тражење Апсолутног и сваки покушај глобалног решења воде у редукционизам, док затварање у „звучну тишину“ јесте злоупотреба дара који му је Бог дао. Као Буриданов магарац, писац данас стоји између те две могућности: да се баци у борбу за Принципе или да обрађује свој врт. Изабере ли прво, он је на неки начин изневерио литературу; изабере ли друго, остаје му перманентно кајање да је проживео свој век узалуд, и да је изневерио свој дар.
Држава је, треба ли рећи, још увек, и све више онај „монструм“ од којег се ужаснуо Ниче, но пример Солжењицина доказује нам да литература није тако беспомоћна према генералима како нам се каткад то чини. Свака књига која сведочи против државе као институције насиља, лажи и безакоња, даје смисао целокупном нашем писању. Шта, дакле, може једна књига? По свом присуству, она детерминише простор у којем је насилна смрт скандал: она даје смисао тој смрти, како каже Жан Рикарду: „Без присуства литературе (а реч присуство треба схватити у пуном значењу) смрт једног детета негде у свету не би имала већи значај од смрти неке животиње у кланици.“
Може ли нам ово дати мало смисла и мало утехе?
Извор: Пешчаник
