Пише: Елис Бекташ
Ја се чак и не тужим преко мјере имајући у виду бројне разлоге који би то оправдавали. Да, лисица је узрочник мојих најдубљих страхова али она нипошто није једини крвожедник који ме нагони да стално будем на опрезу мада ме искуство неких мојих рођака и познаника неумољиво подсјећа на његову узалудност. Но искуство није транзитивно па је корист од туђег управо ништавна али немојте пасти у заблуду вјеровања да ће вам ослонац пружити знање ако га већ нисте могли пронаћи у емпирији. Једино знање у које се можете поуздати оно је које каже – кад ти куцне час, то је то. Рекох већ да није лисица једини злотвор који моје дане испуњава опрезом и страхом. Ту су и вукови и куне а приближим ли се каквој људској насеобини на мене ће насрнути подивљали пси, па ни сусрет са тустим и препреденим мачкама неће бити угодан.
О ловцима да и не говорим, они те убију као у позоришту, мислиш да се то не дешава одиста јер у самртном часу ниси осјетио њихов испрекидани дах на свом потиљку. Али не, не жалим се ја. Ако снијег и лед нису баш издашно оковали земљу увијек се ту и тамо пронађе каква младица сочне коре а с прољећа и љета живот је истинско уживање са свим тим биљкама унаоколо и са њиховим бујајућим соковима и омамљујућим мирисима. А и пичке има – хихихихи – што би се рекло – хихихихихи – ко салате, не вјерујем да се вама двоножнима икад деси оно што просјечан зец искуси барем једном мјесечно, да вам дотужи јебат. Добро, треба бити искрен па признати да није баш угодно ако вас стално пореде са оним тврдоглавцима, само због сличне дужине ушеса. Уосталом, није ми никад било јасно за шта њима служе дугачке уши, које су нама природно дефанзивно оружје, некакав early warning system. И није тачно господине да ми волимо скакати, способност да чинимо дугачке скокове само је још једно од дефанзивних оружја што нам их је мајчица природа ставила на располагање.
Не скачемо ми што волимо већ што можемо и што морамо, прије свега. Ето, и ви можете стајати на једној нози као чапље али радите ли то властитог задовољства ради? Не, тако стојите само кад вас полиција заустави и када провјерава јесте ли припити. И како то мислите, зар је ово скаска о мени и о погинулом јунаку? Наравно да је скаска о нама двојици, лијепо вам то пише у наслову. Па шта ако не причам о погинулом јунаку, спомиње ли ико зечиће у скаскама о погинулим јунацима? Ма ништа ви нисте схватили господине. То што се у наслову таквих скаски зечићи не спомињу изријеком не значи ама баш ништа, ствар је у томе да су, желите ли имати јунака, нарочито погинулог, зечићи нужан предувјет. Да би се неко могао јуначити, неко други мора бити зец, другачије вам не бива господине. И да знате да вам није на мјесту та примједба да сте преварени читањем ове скаске. Ово је сасвим коректна скаска која ни по чему не одудара од оних што их иначе волите читати, написана је разумљивим, течним реченицама и у потребној мјери садржи туђу патњу, тај кључни састојак који вас као овисника нагони да посежете за лектиром.
Жао ми је што не могу више ћаскати с вама, било ми је угодно но сад ми ваља поћи. Помјерен је сат, морам намирити двије пропуштене јебачине, а сигуран сам да и ви имате неку пропуштену обавезу која вас већ нестрпљиво чека.