Piše: Rade Maroević
Razdragani sirijski pobunjenici skakali su oko ”migova” slaveći kraj više od pola veka duge vladavine porodice Asad. Svega nekoliko sati kasnije, avioni i kaponiri u kojima su bili skriveni nestali su u plamenu i prašini koje su za sobom ostavile bombe izraelskih aviona. Iako je Jerusalim toplo pozdravio smenu vlasti u Damasku, Izrael nije želeo da bilo šta prepusti slučaju.
Svi sirijski borbeni avioni i gro helikoptera uništeno je u seriji udara, dok su istovremeno, izraelski specijalci zauzeli i tampon-zonu i vrh planine Hermon, tačno 50 kilometara udaljen od sirijske prestonice.
Sa položaja na planini, na čiji su vrh anđeli navodno sleteli pošto su prognani iz raja, izraelski komandanti posmatrali su kolonu oklopnih vozila, koja je neometana, prišla na svega dvadesetak kilometara od Damaska. Na obali, u luci Latakija, goreli su preostali brodovi sirijske ratne mornarice.
Nove sirijske i turske zastave vijorile su se i širom Turske. Sirija, kakva je bila tačno 54 godine, koliko je vladala porodica Asad prestala je da postoji. Obrisi nove Sirije, čiju će vlast formirati neobična koalicija nekih 25 različitih milicija, još se, uprkos slavljima, zastavama i šenlučenju, i ne naziru.
Zemlja u kojoj zidovi imaju uši, kako su je stanovnici zvali tokom decenija vladavine jedne porodice, za svega nekoliko dana promenila je scenografiju političke scene, jer su kako je Bašar el Asad odleteo put Moskve, nestali i veliki bilbordi sa njegovim likom i, najednom, ljudi su prestali da se boje Muhabarata, kako su jednim imenom zvali sve sirijske tajne službe.
Pozadina „tenkovskog spora” u NATO-u: Ukrajina, Balkan i Sirija u istoj korpi rusko-nemačke trgovine
Tačno 11 dana dana trajao je poslednji čin Asadove vladavine, jer su njegovi protivnici, uz pomoć Turske i Izraela, prosto pregazili već ozbiljno demoralisanu vojsku i ušli u prestonicu. Kao i 2003. godine u Bagdadu, porušili su Asadove statue označavajući kraj 14 godina dugog građanskog rata, od kojeg je iz zemlje utekla gotovo polovina stanovništva.
Preostalo stanovništvo se posakrivalo po kućama ili podelilo po etničkom ključu, pa su u regionima u kojima suniti čine većinu zavladali islamisti iz Hajat Tahrir el Šama, nekadašnjeg El Nusra fronta, koja je godinama slovila za lokalnu podružnicu Al Kaide. Naftna polja su povremenu menjala vlasnike, pa su iz ruku Islamske države prešla pod kontrolu kurdskih snaga koje podržavaju Amerikanci.
Severozapadom zemlje vlada proturska Sirijska nacionalna armija, dok je čak i nejaki Jordan našao prostora da naoruža svoje pulene. Ostatak države kontrolisale su Asadove snage, sve do trenutka kada je proglašeno primirje između Izraela i Hezbolaha, kojim su Amerikanci i Francuzi pokušali da zauzdaju godinu dana dug sukob dve strane, koji je pretio da se proširi na čitav Bliski istok.
Gotovo istovremeno kada su Izrael i Hezbolah proglasili pobede u još jednom ratu, pripadnici Hajat Tahrir el Šama su iz Idliba krenuli u pohod na Damask i za svega 11 dana slomili otpor Asadovih snaga, oslabljenih godinama oštrih sankcija, korupcijom i izraelskim napadima koji su sistematski uništavali vojnu infrastrukturu.
Već u nedelju ujutro, sa aerodroma u Damasku poleteo je poslednji avion. U privatnoj letelici nalazio se predsednik Sirije Bašar el Asad, dok je njegov premijer Muhamad Gazi el Džalali pružio ruku pomirenja nadirućoj armiji.
„Verujemo da je Sirija država svih Sirijaca, normalna i sa dobrim odnosima sa susedima“, rekao je premijer.
Ispostavilo se da Asadova vojska sačinjena od regruta nije imala preteranu želju da se bori za očigledno propali režim, dok su, istovremeno, iz raznih gradova počele da stižu slike netom oslobođenih zatvorenika.
Ustanici su, suštinski, iskoristili činjenicu da su glavni Asadovi saveznici, Rusija, Hezbolah i Iran, bili zaokupljeni sasvim drugim problemima ili su jednostavno izgubili interes da ratuju u korist režima koji je svakako bio osuđen na propast.
Na Asadovo mesto, preko noći, zaseo je Abu Muhamed el Džulani, nekadašnji pripadnik Al Kaide, koji je poput španskog diktatora Fransiska Franka „rebrendirao“ ideologiju i od radikalnog, munjevito, postao „pragmatični“ islamista.
Protiv Asada borili su se i pripadnici „Islamske partije Turkistana“ i „Brigade imigranata“ (Liwa al-Muhajireen wal-Ansar). „Brigadu imigranata“ čine mahom čečenski borci, koji su proteklih godina nakratko bili deo Islamske države, sve dok 2015. godine nisu sklopili savet sa El Nusra frontom i vremenom se utopili u Tahrir el Šam, ili organizaciju za oslobođenje Levanta.
Borce „Islamske partije Turkistana“ čine mahom Ujguri sa zapada Kine, za koje zapadne obaveštajne službe navode da su dobro organozovani i naoružani. Ove dve organizacije nalaze se na listama terorističkih organizacija u Kini i Rusiji.
„Ja sam se promenio“, rekao je Džulani, ali zapadni obaveštajni izvori tvrde da je „rebrendiranje“ njegove organizacije više kozmetičko nego suštinsko. I sam Džulani je, pre dolaska u Siriju, bio deo Islamske države i blizak saradnik Abu Bakira el Bagdadija, zbog čega su Amerikanci njegovu glavu procenili na deset miliona dolara.
Sa 40.000 boraca na svojoj strani, predstavljaće bez dileme, najmoćniju adresu budućeg uređenja Sirije. Naspram njemu su milicije sa juga države, koje je potajno podržavao Izrael.
Sve miriše na Libiju, osim što se usred rivalstva dve ustaničke frakcije nalaze sirijski Alaviti – religijska grupa koja se otcepila od šiitizma. Decenijama predstavljani kao jezgro podrške Asadovom režimu, njihova sudbina će značajno odrediti budućnost Sirije, pre svega kao test discipline Džulanijevih boraca.
Napadi na Alavite mogli bi prouzrokovati novi talas izbeglica, nasuprot prilično naivnim očekivanjima Zapada da bi se, sada kada je nekadašnji komandant Islamske države zavladao Sirijom, mogli rešiti desetina hiljada Sirijaca raštrkanih širom sveta.
Za sada, jedino je izvesno da „nova Sirija“ neće biti deo koalicije koju je protiv Izraela, godinama gradio Teheran. Padom Asada prekinuta je i kopnena veza Irana sa Hezbolahom u Libanu, te dalje sa Hamasom u Pojasu Gaze.
Kako će u budućnosti izgledati Sirija, niko sa sigurnošću ne može da predvidi, pre svega jer su u poslednjih 48 časova zabeleženi ozbiljni sukobi između ustaničkih grupa koje podržavaju Amerikanci i Turci. Iako je Bašar el Asad, u poslednji čas izbegao sudbinu Muamera Gadafija, zemlja koju je napustio počinje opasno da liči na Libiju.
Izvor: RTS
