Da li je moguće da su Ukrajina, Sirija i Balkan u istom geopolitičkom košu i da su Rusi i Nemci postigli dogovor da Rusija dobije Ukrajinu, a da zauzvrat Siriju i Balkan prepusti Nemačkoj?
Isporuka tenkova, naprednih sistema protivvazdušne odbrane i potencijalno dalekometnih bombi sa kopna može biti odgovor na uporne zahteve Ukrajine za oružjem, ali to sa sobom nosi i nove probleme. Nove, na brzinu i hitno obezbeđene zalihe oružja ukazuju da u Kijevu nije sve u redu i da je bliže nego ikada gubitku rata sa Rusijom. Ovo nije zamena za izgubljenu opremu „jedan na jedan”: većina isporučenih zaliha ima za cilj da okrene ratnu sreću u korist Ukrajine. Najmanje jedno od oružja o kome se govori, raketa dugog dometa od 150 kilometara, poznata kao ATACMS, prebacila bi rat sa ukrajinske na rusku teritoriju.
Nema sumnje da stavljanje ove vrste oružja u ukrajinske ruke rizikuje početak većeg rata u Evropi. Rusija može da pokuša da napadne tranzitne centre za ove zalihe, najverovatnije Poljsku, iako bi odmazda takođe mogla da uključi napade na železnice i puteve u Nemačkoj.
Odluka SAD da isporuče modernizovane nuklearne bombe Evropi takođe će uveriti Ruse da bi taktički nuklearni rat mogao biti odgovor NATO-a ako Ukrajina propadne u svojim borbenim namerama. Ali, u poređenju sa SAD i NATO, Rusija ima ogroman arsenal taktičkog i strateškog nuklearnog oružja. Ukrajinske snage povlače se u regionu Donbasa i, ako se povlačenje nastavi, uskoro će izgubiti strateški grad Bahmut. Ruski nalet, po mišljenju Pentagona, siguran je, i SAD su zatražile od Ukrajine da napusti to područje. Međutim, ukrajinski vojni i politički lideri ne mogu da se povuku jer bi to otvorilo put ruskoj vojsci u središte zemlje, što bi, zauzvrat, moglo da raspali dugo potiskivane pozive za političkim promenama u Ukrajini sa neizvesnim posledicama.
Tenkovi za Kijev
Čini se da SAD polažu nadu da će situaciju na bojnom polju preokrenuti novim oklopnim sistemima koji se šalju Ukrajini. Vašington je izvršio ogroman pritisak na Nemačku da isporuči svoje tenkove „leopard 2“ i da dozvoli Poljskoj da isporuči „leoparde“ koje ima. U prvoj nedelji januara, Emanuel Makron je iznenađujuće najavio da će Francuska isporučiti Ukrajini lake borbene tenkove AMKS-10RC. To je Francusku učinilo prvom zemljom koja je Ukrajini obezbedila borbene tenkove zapadnog tipa, naglašavaju iz Jelisejske palate. Makron je ranije nazvao svog ukrajinskog kolegu Volodimira Zelenskog.
Tokom ovog telefonskog razgovora, ukrajinski predsednik je pročitao dugačku listu naoružanja koje je zemlji sada potrebno. Zelenski je postupio na sličan način i tokom razgovora sa Šolcom. Pod ovim utiskom, smatraju u Berlinu, Makron se obavezao da će isporučiti tenkove, što nije unapred rekao svojim nemačkim partnerima.
Bilo je pokušaja usaglašavanja. Savetnici za nacionalnu bezbednost SAD, Francuske, Nemačke i Velike Britanije već su se sastali u Briselu sredinom decembra kako bi razgovarali o situaciji u Ukrajini. Svi su strahovali da dosadašnje isporuke naoružanja uskoro više neće biti dovoljne. Tada se, kako se navodi, pojavila ideja da SAD isporuče Ukrajincima sisteme „patriot“, a bilo je reči i o tenkovima. U to vreme Berlin nije bio siguran da li će Francuska da isporuči tenkove.
Nemački „leopardi“
Amerikanci se mesecima nadaju da Nemci, zajedno sa drugim evropskim partnerima, isporuče Ukrajini borbene tenkove „leopard 2“. Na ljutnju Vašingtona zbog oklevanja, kancelar Šolc se i dalje ponašao kao da je postojala saglasnost između Berlina i Vašingtona da se teški tenkovi ne isporučuju. Nemačka, naime, nipošto nije želela da bude sama u snabdevanju Ukrajine tenkovima, nego je uporno insistirala da to učine prvo SAD. Na sastanku 20. januara u Ramštajnu ponovila se identična situacija zbog čega se Nemačka našla na optuženičkoj klupi.
Poslanik Evropskog parlamenta Gaj Verhofštat napisao je da Šolc „nije u stanju da donosi ispravne odluke“. Poljski premijer Mateuš Moravjecki rekao je: „Stav Nemačke je neprihvatljiv“. Sekretar odbrane Sjedinjenih Država Lojd Ostin imao je „žestoku razmenu reči“ sa šefom Šolcovog kabineta Volfgangom Šmitom, a savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Saliven „pročitao je uzbunjujući dokument“ svom nemačkom kolegi, izvestio je Zidojče cajtung. „Nemačka nikada neće preboleti sramotu svog kukavičluka prema Ukrajini“, zaključio je britanski Telegraf.
Samo nekoliko dana kasnije stvari su se izmenile. Prvo su Sjedinjene Države prihvatile da isporuče Kijevu svoje „abramse“, a odmah zatim i Nemačka svoje „leoparde“. Od Nemačke se sada očekuje da pošalje najmanje 100 „leoparda“, sama ili sa zemljama kojima su ranije ovi tenkovi isporučeni. Poljska se prijavila kao prvi kandidat. Sve ovo može da vodi Ukrajinu dalje u NATO, a NATO dublje u konfrontaciju s Rusijom, do kopnenog sukoba. To je nešto što je kao korekciju svog ranijeg shvatanja izrekao i Henri Kisindžer, koji je putem video-linka i ove godine govorio u Davosu, rekavši da je odustao od svog ranije protivljenja ulasku Ukrajine u NATO. Ali, Ukrajina koja će biti samo deo ranije Ukrajine, ukoliko Rusija ne pretrpi vojni poraz, nije privlačna NATO-u onako kao što je ranije bila.
Efikasnost „leoparda“
Niko ne može reći koliko će tenkovi „leopard“ biti efikasni na ukrajinskom ratištu. U decembru 2016. godine, brojni tenkovi „leopard 2“ uništeni su u borbama u Siriji oko oblasti Al-Bab u blizini Alepa koju je držala Islamska država. Oni su uništeni uglavnom ruskim protivtenkovskim projektilima.
Ruske protivtenkovske rakete 9k115 Metis i 9M113 Konkurs, koje su veoma efikasne protiv „leoparda“, staro su oružje iz 1970-ih godina. To dovodi do sumnje da se „leopardi“ neće pokazati efikasnijim od tenkova ruskog porekla koje Ukrajina već ima, što može da pomogne u objašnjenju zašto Varšava želi da ih se što pre oslobodi. Poljska naime ima inventar od 569 tenkova, od kojih je 398 aktivnih, a većina aktivnih tenkova u poljskoj vojsci su upravo „leopard 2“ (250).
Poljska je, naravno, najavila da će tražiti da Evropska unija plati za ove tenkove, budući da joj je potreban novac za njihovu zamenu. Varšava naime planira da zameni „leoparde“ sa 180 korejskih naprednih tenkova „K2 Black Panther“, od kojih je prvih deset isporučeno u decembru 2022. godine. Cena ovog tenka je oko 8,5 miliona dolara, što ga čini najskupljim glavnim borbenim tenkom današnjice, skuplji je i od japanskog „Tip 90“ koji košta 6,6 miliona. Prvi naručilac ovih tenkova bila je Turska.
Efikasnost „abramsa“
SAD su se dugo opirale da isporuče tenk „M1 abrams“ Ukrajini. Ovo je američki glavni borbeni tenk i od velikog je značaja za odbranu NATO-a. Tenkovi „M1 abrams“ su u američkoj vojsci od 1980. godine. Svoju pouzdanost i efikasnost dokazali su bezbroj puta jer su služili u Zalivskom ratu, ratu u Avganistanu, ratu u Iraku i egipatskoj revoluciji 2011. Proizvode ga kompanije „Lima Army Tank Plant“ i „Detroit Arsenal Tank Plant“. Njihov dizajner je „Krajsler Difens“, koji se sada zove „General Dynamics Land Systems“. Ukupno je napravljeno više od 10.000 „abramsa“ po ceni od skoro 9 miliona dolara po komadu.
„M1A2 abrams“ su glavni borbeni tenkovi treće generacije i jedni od najtežih na svetu. Trenutno postoje tri operativne verzije „abramsove“ linije: M1, M1A1 i M1A2. „M1 abrams“ poznat je po svom stabilizovanom topu i sposobnosti preciznog gađanja u pokretu. Osim svoje stabilnosti i preciznosti, ovaj tenk takođe je poznat po superiornoj zaštiti svoje posade (uključujući hemijsku/biološku/nuklearnu), sigurnom skladištenju municije, brzini i sposobnosti manevrisanja na neravnom terenu.
Turbinski motor M1 pouzdaniji je, zahteva manje delova, lagan je i omogućuje širok raspon goriva. Tenk ima niski profil s vrlo plitkom kupolom, što ga čini manjom metom. Gusenice su mu gumene, a kupola može da se okrene 360° za devet sekundi. Može da se popne na prepreke visoke oko metar i pređe jarak širok oko tri metra. Ali, upotreba ovih tenkova u ukrajinskoj vojsci uopšte neće biti jednostavna. Tokom čitave njegove službe, vojnici i ratni planeri bili su zabrinuti zbog ogromne potrošnje goriva i ograničenog dometa rezervoara, kao i dugotrajne logistike i održavanja koji prate „abrams“ u borbi. Ovo je, između ostalog, primoralo Pentagon da nevoljno pošalje ove tenkove u Ukrajinu.
Tenkovska logistika
Nemački „leopard” i američki „abrams” su zapravo blizanci. To su velika, teško oklopljena vozila. Glavna razlika između „abramsa“ i „leoparda“ je motor. „Leopard 2“ ima dizel motor koji je mnogo lakši za održavanje i koji se više koristi širom Evrope, dok „abrams“ koristi snažnije i složenije turbinske motore. Bataljon od 58 „abramsa“ zahteva desetine pomoćnih vozila i stotine vojnika da bi bio u funkciji, pored ostalog oklopna vozila hitne pomoći, komandna vozila, kamione za održavanje i vuču cisterni… Uz to, kamioni moraju da prevoze gorivo, municiju, maziva, motorno ulje, hidrauličnu tečnost i izuzetno teške rezervne delove. Neretko, upravo zbog svega ovoga američki komandanti odbijaju da uključe „abrams“ u svoje operacije. Dakle, iako je veoma sofisticirano i skupo oružje, „abrams“ je teško održavati i predstavlja logistički izazov jer radi na mlazno gorivo.
Nespremnost SAD da se „abramsi“ pošalju u Ukrajinu može da bude i posledica stava Pentagona da M1 možda neće dobro proći protiv ruskih snaga koje kontrolišu veći deo ukrajinskog vazdušnog prostora, što znači da tenkovi mogu biti uništeni iz vazduha. Psihološki, gubitak američkih tenkova od ruskog oružja bio bi negativna poruka o sposobnosti Amerike da održava bezbednost u Evropi. A to bi svakako uznemirilo baltičke države i Nemačku.
Bela kuća je saopštila da će možda biti potrebno mnogo meseci da američki tenkovi stignu na odredište. Ukrajina treba da bude spremna za period kada se vreme popravi i ruska ofanziva ubrza, rekao je portparol Saveta za nacionalnu bezbednost Bele kuće Džon Kirbi. On je naglasio da Vašington mora da podržava Ukrajinu koliko god je to neophodno i dodao da nema naznaka da ruski lider Vladimir Putin ima planove za napad na teritoriju NATO-a. Američki predsednik Bajden se prilikom poslednjeg obraćanja javnosti direktno obratio i ukrajinskom predsedniku Volodimiru Zelenskom na njegov rođendan. „Uz tebe smo koliko god bude trebalo“, rekao je američki predsednik, dodajući da je ruski predsednik Vladimir Putin očekivao da će se američka podrška Ukrajini s vremenom smanjiti, ali da se u tome prevario. „Mi smo ujedinjeni. Amerika je ujedinjena, baš kao i svet“, rekao je Bajden dodavši da je odluka o slanju tenkova „abrams“ Ukrajini „dodatni dokaz o nepokolebljivoj podršci Ukrajini“. SAD su najavile da šalju Ukrajini 31 „abrams“ uz dvosmislenu poruku Rusiji da oni nisu pretnja za nju. Ako nisu za Rusiju, za koga jesu?
Baltičko trvenje
Podizanje nivoa podrške i slanje tenkova uvećava jednu od ključnih opasnosti u ukrajinskom ratu – mogućnost da se on prelije na druge evropske zemlje, posebno na Poljsku. Ruska ambasada u Nemačkoj već je saopštila da je odluka Berlina da odobri isporuku tenkova „leopard 2“ Ukrajini „izuzetno opasna“ i da će sukob eskalirati „na novi nivo“. Ruska opcija može biti da se suprotstavi američkoj podršci Ukrajini napadom na jednu ili više baltičkih država. Rastu tenzije između Baltika i Rusije, što se jasno videlo po odluci Rusije da protera estonskog ambasadora i recipročnoj estonskoj meri.
Estonija je ključna zbog svoje lokacije na Finskom zalivu i osetljive granice sa Rusijom, blizu Sankt Peterburga. Estonija uspostavlja „susednu“ zonu što joj daje za pravo da pregleda ruske civilne i vojne brodove, ali malo je verovatno da može da izvrši bilo kakvu inspekciju pošto ima samo dva patrolna broda (EML-Roland i EML-Risto) i nijedan drugi ratni brod. Ako bi Estonija čak i pokušala da to učini, to bi stvorilo još jednu tačku trvenja koju bi Rusija mogla da iskoristi, ako tako izabere.
Postoji i strateški element. Ulaskom Finske u NATO, odnosno već de fakto članstvom, Finski zaliv postaje znatno više neprijateljski prema Rusiji, što stvara veći pritisak na nju da preduzme mere protiv rastuće pretnje njenoj bezbednosti. Ovo dovodi baltički region u oštriji fokus jer Rusi vide da NATO pokušava da ih opkoli i dodatno potkopa njihove ekonomske i vojne kapacitete.
Širenje ratnog požara
Čini se da Bajdenova administracija, barem na površini, nije zabrinuta zbog opasnosti od širenja rata ili mogućnosti da Ukrajina može biti poražena od Rusije. U stvari, SAD i njeni saveznici stalno tvrde da su blizu isterivanja Rusa iz Ukrajine – poslednja takva tvrdnja došla je od bivšeg britanskog premijera Borisa Džonsona. Da je ova tvrdnja tačna, onda svo dodatno oružje predviđeno za isporuku Ukrajini ne bi bilo tako hitno. Jedan od problema je što se ratne vesti generišu kao sredstvo propagande, koja se u zapadnim medijima beskrajno ponavlja. Čak i tako, tačne informacije periodično procure. Poslednji primer je nemački izveštaj koji se poziva na berlinsku spoljnu obaveštajnu službu BND, u kome se navodi da su ukrajinske žrtve u oblasti Bahmuta veoma velike, procenjene na stotine dnevno.
Američki analitičari pretpostavljaju da bi Vašington stoga uskoro mogao biti suočen sa opasnim izborima. Da li bi trebalo da uputi američke snage ili američku vazdušnu pomoć Ukrajini? U tom slučaju, koliko brzo bi se rat proširio Evropom?
Oni se istovremeno pitaju da li bi NATO, uvek daleko glasniji nego što se to može opravdati realnošću, podržao slanje svojih snaga u Ukrajinu? Ili bi NATO-u konačno zaklecala kolena? Alternativni – i verovatniji – scenario je da će Vašington insistirati na mirovnom rešenju, čemu se u do sada striktno protivio. Ali da li će Rusija biti voljna da sedne i razgovara o dogovoru? Naravno, ali samo ako je cena odgovarajuća. Međutim, sve ove igre mogu da imaju i dublju logiku.
Dvostruka igra
Analizirajući uzroke otpora koje Nemačka pruža slanju tenkova u Ukrajinu, izvesni američki protrampovski krugovi optužuju Nemačku da igra „duplu igru“ u kojoj je nemački kancelar Olaf Šolc optužen za laž, pasivnost i cepanje Zapada. Odgovarajući na pitanje zašto to čini, oni kažu da se iz svega krije „mračna istina o nemačko-ruskim odnosima“. Navodi se da je „Šolc okružen ljudima ili razgovara sa onima koji žele da resetuju nemačko-ruske odnose posle rata“. Nemačka industrija zahteva jeftin gas da bi ostala konkurentna i kako bi obezbedila ekonomski prosperitet, a rat Rusije protiv Ukrajine je „veliki poremećaj nemačke industrijske strategije“, piše EuroIntelligence. „Resetovanje je jedino uverljivo objašnjenje koje imamo zašto Šolc okleva.“
Ekonomski razlozi su važan faktor, ali postoje i geopolitički ciljevi koji idu dalje od njih. Pre nego što bi krenula u rat, Nemačka je uvek sklapala saveze, ponekad i sa Rusijom. „Dakle, ako Nemačka traži još jedan savez sa Rusijom, moramo se zapitati šta dobija od sporazuma s njom. Odustajanje od Ukrajine samo zbog jeftinog gasa nije vrsta dogovora koju bi Nemačka sklopila. Ima još toga. I tu se uključuje i Balkan“, pitaju se ovi analitičari.
Bivši nemački ministar odbrane Karl-Teodor cu Gutenberg svojevremeno je pružio uvid u to šta još ulazi u pregovore sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, rekavši u intervjuu za Foks biznis, vođenom 2017, da Nemačka pokušava da izbegne dogovor sa Rusijom u kojem Putin dobija „Siriju i Ukrajinu u jednom košu“. Rusija je dominantna strana sila u Siriji, a uticajna je i na Balkanu – dva regiona koja su veoma bitna za nemačke geopolitičke ciljeve. Ukrajina je manje značajna za Nemačku. Da li je moguće da su ove tri zemlje u istom geopolitičkom košu i da su Rusi i Nemci postigli dogovor da Rusija dobije Ukrajinu, a Siriju i Balkan prepusti Nemačkoj? „Ako razumete dugoročno razmišljanje Nemačke, složićete se da je odgovor: da“, pišu američki analitičari.
Bliski istok počinje na Balkanu
Kratkoročno, dobri odnosi sa Rusijom obezbediće Nemačkoj jeftin gas. I to je otprilike ono koliko daleko analitičari idu. Ali Nemačka dugoročno ne veruje Rusiji i traži energetsku nezavisnost od nje. Region Balkana je dobar tranzitni put za energetske resurse, posebno za prirodni gas. Ima nekoliko ključnih luka, kao što je luka Drač u Albaniji. Pristup Sredozemnom moru povezuje Evropu sa glavnim brodskim rutama za prirodne resurse, uključujući naftu i gas, a takođe vodi do ključnih strateških tačaka, kao što je Suecki kanal. Ako imate snažno vojno prisustvo na Mediteranu, možete kontrolisati veliki deo globalne trgovine. Balkanski region bi Nemačkoj doneo mnogo geopolitičkih prednosti.
Srbija je u centru Balkana sa razvijenim istorijskim i prijateljskim odnosima sa Egiptom koji je ključna država severa Afrike, ali i sa svim drugim arapskim državama i državama „trećeg sveta“. Rusko-nemački uticaj u Srbiji je nesporan. Rusija je istorijski, a Nemačka glavni privredni partner. Transfer iz jedne u drugu zonu, a u suštini ostajanje u istoj sferi uticaja, neće biti problem.
Rusija je vekovima na Balkanu i navikla je da ga kontroliše. U dva svetska rata Nemačka je pokušala da uspostavi kontrolu, ali nije uspela. Međutim, uspela je 1990-ih. Jugoslavija je podeljena i Nemačkoj su se otvorila vrata za dominaciju. Rusija, naravno, ne bi odustala od Balkana ako joj Nemačka stane na put da zauzme Ukrajinu.
Ali kakva je korist od Balkana ako ste suočeni sa neprijateljskim Bliskim istokom? Zato Nemačka nastoji da pridobije Siriju — još jedan region nad kojim Rusija ima kontrolu. Ako želite da vaše snabdevanje energijom bude obezbeđeno preko Bliskog istoka, moraćete da kontrolišete Siriju kako biste stabilizovali region. Sirija je na raskrsnici puteva Bliskog istoka i severne Afrike i, takođe, glavni tranzitni put za energetske resurse, posebno naftu i prirodni gas, što je važno za energetsku bezbednost Nemačke. Ali u njoj se nalaze i luke, kao što je luka Tartus, koja je jedina ruska pomorska baza na Mediteranu, i vazdušna baza Kmeimim, koju Rusija koristi za vojne operacije na Bliskom istoku.
Rusija ne želi da joj se ugrozi pristup Mediteranu i Bliskom istoku. Ali ako dobije pristup Ukrajini, možda će biti voljna da pregovara. Ovo je dogovor koji bi Nemačka mogla sklopiti sa Rusijom. Na kraju, on bi funkcionisao na štetu Amerike. Naravno, verovatno je da se ovakve spekulacije koriste kako bi se Nemačka „disciplinovala“ i da bi se onemogućilo da ona „isklizne“ iz kontrole NATO-a i SAD, što je moglo da bude ishod okončanja Hladnog rata, do koga je i došlo zahvaljujući rusko-nemačkim dogovorima. Niz sukoba koji je počeo od tada, pa i samo širenje NATO-a na istok, pored unutrašnje logike, ima i strategiju držanja Nemačke „pod kontrolom“ unutar NATO-a. Otuda ovoliki pritisak na Nemačku povodom ukrajinskog sukoba, sukoba koji Nemačku stavlja u veoma riskantan i, sa stanovišta Nemačke, nepotreban položaj. Amerika ne želi da je sa geopolitičkih važnih tačaka bilo ko istisne.
Dragan Bisenić
Izvor: RTS OKO
