Piše: Timoti Kuk
Iako nam Džordž Orvel kaže da je na ideju za Životinjsku farmu došao zahvaljujući neposrednom doživljaju, dok je gledao kako neki sitan dečak lako uz pomoć biča upravlja ogromnim zaprežnim konjem, različiti proučavaoci navodili su i književne izvore i preteče njegove basne. Među njima je više Kiplingovih priča, četvrta knjiga Guliverovih putovanja i, najmanje uverljivo, odlomak iz dosadne jadikovke na latinskom Vox Clamantis Džona Gavera, a na nju se poziva Šon O’Kejsi, koji je pokazivao netrpeljivost prema Životinjskoj farmi i prezir prema onima koji je smatraju originalnom.
Orvel je, naravno, bio više nego načitan da bi tvrdio da mu je ideja “originalna” u užem smislu te reči – kao da je on prvi iskoristio odnos ljudi i životinja za politički ili društveni komentar. On je, kao itonski đak, dobro znao da ta tradicija seže bar do Aristofanovih Ptica. A što je još važnije, iz njegovih spisa saznajemo koliko je cenio Svifta, posebno Guliverova putovanja, u kojima je odnos između čoveka i konja prikazan kao poražavajuće naopak; zaista je zanimljivo što je Orvel smatrao da su Hojnhnmi dostigli “najviši stadijum totalitarne organizacije”, stadijum u kom je konformizam toliko ustaljen da više nema potrebe ni za policijom. Drugim rečima, ta nacija je ostvarila konjsku verziju idealne Partije kakvoj teži O’Brajen u romanu 1984.
Čizma kakvu Orvel zamišlja da večno gazi lice čoveka nagoveštena je u nepotkovanom kopitu koje drži Jahue stalno potčinjenima. U tom kontekstu, pojednostavljeni jezik Hojnhnma, iako nije svesno kreiran, može prema tome što onemogućava rađanje određenih misli da se shvati kao pandan novogovoru.
Sličnosti između Životinjske farme i zemlje Hojnhnma su površne. Ova druga je, prema Orvelovim rečima, možda “najbolja [sic] utopija kakvu je Svift mogao da zamisli”, ali svakako se može posmatrati kao utopija, dok Životinjska farma, s druge strane, prikazuje verziju nečega što se zaista dogodilo u stvarnom svetu. U stvari, ono što se krije iza O’Kejsijevog odbacivanja Orvelovog književnog značaja i prezira prema kritičarima koji Orvela upoređuju sa Sviftom jeste njegova ogorčenost zbog onoga što je zapravo bilo “originalno” u Životinjskoj farmi – Orvelova sposobnost da analogiju sa farmom razvije u detaljan i razoran ekspoze o izdaji Oktobarske revolucije u Rusiji, revolucije koja je za O’Kejsija i druge članove Partije i dalje bila veličanstveno, neokaljano dostignuće.
Orvel i Haksli, vesnici novog doba: Najavili svet srećnih robova lišen plemenitosti i hrabrosti
Kao i svi mitovi o idealnim društvima, mit o socijalističkoj utopiji počeo je da gubi svoju privlačnost onda kada se ukazala prilika da ona bude stvarno uspostavljena. Međutim, 11 godina pre nastanka sovjetske Rusije moglo se sa mnogo više žara verovati u istinitost tog mita kao rešenja za ljudsku bedu. Kada je Džungla Aptona Sinklera objavljena 1906. godine, čitaoci, potreseni slikovitim i mučnim opisima patnji litvanskih emigranata u čikaškim klanicama, još su mogli da osete ushićenje pred revolucionarnim porukama socijalističkih govornika i teoretičara sa stranica na kraju knjige.
Orvelu je Džungla svakako bila poznata, a tvrdim da Životinjska farma više duguje tom Sinklerovom najpoznatijem romanu nego bilo kojoj ranijoj basni ili priči o životinjama. U neku ruku se ona može čitati i kao Orvelov odgovor na optimističnu poruku iz te knjige, iako je malo verovatno da mu je to bila svesna i dosledna namera. Iako je poštovao Aptona Sinklera zbog toga što se držao činjenica, naročito u Džungli, njegove romane kritikovao je kao tek nešto više od političkih traktata sa nepostojećom radnjom i neubedljivim likovima. Na jednom mestu ide čak dotle da Sinklera, zajedno sa još nekim piscima, odbacuje kao “dosadne brbljivce”.
Džungla zaista i jeste brbljiva, u smislu preterane retoričnosti i upornog ponavljanja istih poenti, ali bi većina čitalaca prvu polovina romana, nevolje Jurgisa Rudkusa i njegove porodice dok pokušavaju da prežive usred čikaških klanica i fabrika za preradu mesa, teško mogla nazvati dosadnom. Za tu prvu polovinu Sinkler je u autobiografiji naveo: “Pisao sam je s bolom i suzama, prelivajući na stranice svu patnju koju mi je naneo život. Gledano spolja, priča se bavila porodicom radnika u klanici, ali je iznutra to bila priča o mojoj sopstvenoj porodici”.
Toliko strasno poistovećivanje još nepoznatog pisca sa svojim glavnim likovima doprinelo je tome da se Džungla neprekidno štampa sve do danas, pružajući priči ubedljivost kakvu ne pronalazimo u većini Sinklerove kasnije napisane dokumentarne proze. Na Orvela je svakako ostavila snažan utisak, jer za iskustva litvanske porodice kaže da su “istinski dirljiva”.
Ova knjiga, naravno, nije basna, iako je poređenje čoveka i zveri u njoj prisutno već u samom naslovu. I Džungla je, poput Životinjske farme, napisana da bi srušila jedan mit, ali je u ovom slučaju reč o suprotnom, starijem mitu: onom o Americi kao obećanoj zemlji, kapitalističkom Sionu, mitu uklesanom na table na Kipu slobode. Upravo je taj mit doveo Jurgisa iz njegove rodne, napola feudalne Litvanije (zemlje, da ironija bude veća, pod dominacijom carske Rusije) u sistem u kom se ubrzo oseti bespomoćno i izgubljeno, slično svinjama koje stoje u redu da bi bile pretvorene u proizvode ogromne fabrike svinjskog mesa Duram.
U snažnom opisu mehaničke prerade svinskog mesa, Sinkler naglašava individualnost i ljudske osobine svinja, sve do trenutka kada, uprkos svom “otporu, kricima” svaku od njih grabi sudbina koja im “preseca grkljan i gleda kako izdišu u ropcu”. Jurgis Rudkus, snažni, naivni seljak, glavna ličnost Sinklerovog romana, okreće glavu pred prizorom klanja uz reči: “Dieve, što sam srećan što nisam svinja!” On samo što je stigao u Čikago, a upravo tog jutra je dobio svoj prvi posao u fabrici. Uskoro će se oženiti svojom dragom, Onom Lukošajte, i živeće u naoko novoj kući, kupljenoj na kredit, ali će već tad početi da shvata koliko je nebitan u novoj zemlji.
Kasnije, osiromašen i lišen žene i dece, Jurgis se nađe na političkom skupu i sluša poruku govornika koji poziva na socijalističku revoluciju. Govor koji čuje je dug, veoma emotivan i poredi sudbinu radnika koje “melju u svetskom mlinu ekonomske moći zarad profita” sa položajem nekoliko hiljada gazda koji žive u svojim “palatama” od “proizvoda rada uma i mišića” celog društva. Govor se završava snažnim pozivom okupljenim radnicima, dvaput upoređenima sa teglećom marvom, da se okrenu ka trenutku kada će veliki džin potlačenog Radnika raskinuti svoje lance. Ta završna vizija podiže publiku na noge u naletu oduševljenja. Nekoliko trenutaka kasnije, kada neko započne Marseljezu i ceo skup se zaneseno priključi, Jurgis je potresen kao nikada ranije u životu. Traži da sazna više o socijalizmu od govornika i biva upućen na jednog poljskog krojača, pod čijim rukovodstvom počinje da uči o sistemu za koji je, kako otkriva, sve vreme radio:
Za Jurgisa su klanice do tada predstavljale nešto nalik sudbini; Ostrinski mu je pokazao da su one zapravo deo Goveđeg trusta… Jurgis se prisetio kako je, kad je prvi put došao u Klaničku četvrt, stajao i posmatrao klanje svinja, misleći kako je to surovo i divljački, i kako je tada sebi čestitao što nije svinja; a sada mu je njegov novi poznanik pokazao da je upravo to i bio – jedna od svinja tog istog klaničarskog sistema.
Ovi pasusi su lako mogli Orvelu da pruže, svesno ili nesvesno, početnu ideju da odabere upravo svinje kao životinje koje predvode revoluciju, a zatim i ključne elemente retorike u govoru starog Majora, kojim su životinje na početku Životinjske farme nadahnute da se pobune protiv svojih ljudskih gazda. Zasta, Sinklerova svinja sa izraženom individualnošću, koja se opire i skiči dok se bori za dah, svakako prototip za prasiće koji će (kako im kaže Major) “iskičati svoje živote u oboru do kraja godine”, a pevanje Marseljeze po završetku govora socijaliste kao da nagoveštava pevanje himne oslobođenja životinja Životinje Engleske nakon Majorovog govora. Jurgisa, izrabljenog “klaničkog vepra”, ta prilika pokreće da preuzme kontrolu nad sopstvenom sudbinom, kao i životinje sa Menorove farme, pod vođstvom svinje.
Iako bi neko mogao da pomisli da su ideje iz ovih delova Sinklerove knjige bile već spremne i dostupne u brojnim političkim traktatima, Orvelovo poznavanje Džungle otvara mogućnost da su mu upravo ti odlomci, sa poređenjima ljudi i svinja i referencama na radnike kao na tegleću marvu, bili negde u glavi dok je radio na Životinjskoj farmi i da je njegova basna delom ironičan i razočaran odgovor na propagandistički zanos ove ranije knjige, te da pokazuje koliko nade o socijalističkom raju na zemlji mogu da budu surovo varljive; zapravo, Životinjska farma se u tom smislu može čitati i kao nastavak Džungle.
Ova pretpostavka postaje dodatno pojačana kada pogledamo prvi deo knjige, u kom se Jurgis i njegova porodica bore za opstanak u Klaničkoj četvrti, ne znajući ništa o silama koje upravljaju njihovim sudbinama. Jurgis je jedan od dvoje fizički najjačih članova porodice; druga je njegova rođaka, krupna i dobrodušna Marija, koja ima “široko slovensko lice sa upadljivim rumenim obrazima. Kad otvori usta, prizor je tragičan, ali ne možete a da ne pomislite na konja”. Sinkler ovu sliku koristi još jednom, da bi opisao kako je Marija na svom prvom poslu privukla predradnicu svojom “kombinacijom lica punog bezgranične dobrote i mišića vučnog konja”. Kasnije, kada ostane bez prvog posla u fabrici konzervi, Marija opet bude opisana kao “ljudski konj”.
Jurgis je takođe portretisan preko svoje snage, njegovih “moćnih ramena i divovskih šaka”, njegovih “širokih leđa” i “zategnutih mišića”. Njih dvoje su stubovi porodice i dok, na ovaj ili onaj način, ne naiđu na prepreke i naruše sistem, i njihovi šefovi i radnici ih cene. Na početku romana, Jurgis i njegova mladolika devojka, a potom žena Ona otkrivaju da će njihovo veselje, ili svadba, koštati mnogo više nego što su očekivali zbog prevara sa pićem i raznih marifetluka kojima se drugi pripadnici litvanske zajednice, iskvareni životom u Americi, služe da bi izbegli da plate svoj tradicionalni udeo u troškovima. Jurgis se okreće nevesti i teši je:
“Malena”, rekao je kroz šapat, “ne brini, nije nam to važno. Platićemo im nekako. Radiću više. Jurgis je to uvek govorio. Ona se već privikla na to da u toj rečenici prepozna rešenje na sve nedaće: “Radiću više”.
Kad Ona otkrije da će kuća koju ih je slatkorečivi agent nagovorio da kupe, osim što jedva vredi novca koji daju za nju, koštati još i više zbog kamata koje ne mogu da priušte, Jurgis odgovara slično: “Jurgis je to staloženo prihvatio. Do tada se već pomirio sa tim. Sudbina je i to nosila sa sobom; snaći će se već nekako. Dao je svoj uobičajeni odgovor: ‘Radiću više’”. Kada je na kraju poslat u zatvor jer je pretukao šefa vozača, kome je Ona u međuvremenu postala ljubavnica, njegov cimer iz ćelije, cinični obijač sefova Dvejn, opisuje ga kao “neku vrstu tegleće mazge”.
U divovskom Jurgisu i Mariji, snažnoj kao vučni konj, dok se stoički i prostodušno bore u tuđini u prvom delu knjige, svakako imamo ljudske prototipove za Orvelova dva zaprežna konja, Boksera i Klovera, koji, poput njih, predstavljaju prave radnike i žrtve sila koje ne razumeju. Zaista, sličnost sa Jurgisom i način na koji Orvel opisuje Boksera u odlomku koji sledi svakako je više od slučajnosti:
Bokser ih je svojim silnim mišićima uvek izvlačio iz nevolje. Bio je vredan radnik još u Džonsova vremena, ali sada je delovao više kao tri konja nego kao jedan; bilo je dana kada se činilo da ceo posao na farmi leži na njegovim moćnim plećima. Njegov odgovor na svaki problem, na svaku prepreku, bio je: “Radiću više” – što je usvojio i kao svoj lični moto.
Kao i kod Sinklerovog Jurgisa, i kod Boksera se taj moto ponavlja više puta u knjizi. Na gubici mu je i dok radi na obnovi vetrenjače, sve do svog konačnog sloma. Međutim, dok Jurgis mnogo pre kraja Džungle postaje svestan da su sav njegov rad, znoj i muka služili samo za jačanje sistema u kom se on smatra potpuno potrošnim, Bokser prekasno shvata pravu prirodu situacije u kojoj je – kada se nađe zarobljen u kolima koja ga voze ka klanici, ne metaforičkoj, već stvarnoj, a izdale su ga iste one svinje sa kojima je sarađivao u stvaranju životinjske verzije one revolucije kojoj se Sinklerov govornik, ponavljajući poređenje radnika s teglećom marvom, toliko nadao.
Jurgisov tvorac nije mogao, pišući 1906. godine, da zna da će marksizam, kada mu se ukaže šansa da trijumfuje, to neće biti u kapitalističkoj Americi, nego u relativno nerazvijenoj carističkoj Rusiji, a da će ishod tog trijumfa biti samo zamena jedne tiranije drugom. Njegova poruka se otud završava nadom za sve Jurgise ovog sveta. Orvel, pišući sa istorijskim otklonom, opisuje slične patnje na svojoj postrevolucionarnoj farmi, sa mnogo većom jezičkom ekonomijom i u znatno opuštenijem tonu, ali ne može da pruži nikakvu nadu jer je video koliko vlast nepovratno kvari svakoga ko je osvoji. Zapravo, tiranija svinja u Životinjskoj farmi, kako primećuje Bernard Krik, nagoveštava još suroviju i daleko mračnije prikazanu vlast partije u 1984.
Vredelo bi možda spomenuti još poneki način na koji se iskustva Boksera i drugih životinja pod vlašću svinja podudaraju sa iskustvima Jurgisa i njegove porodice u Džungli. U Životinjskoj farmi imamo vetrenjaču, kao središnji znak njihovih nadanja da će živeti oslobođeni teškog rada u zajednici životinja. Tu vetrenjaču je planirao Snoubol, a na njoj su nastavili da rade i nakon što je on proteran. U Džungli imamo glavni simbol demokratije zasnovane na vlasništvu u kojoj Jurgis i njegova porodica smatraju sebe nezavisnim učesnicima: “zasebnu kuću”, koju su Jurgis i Ona nagovoreni da kupe. I vetrenjača i kuća postaju uzrok beskonačnog, uništavajućeg rada; obe doprinose katastrofama u životima glavnih junaka.
Haksli protiv Orvela u knjizi Nila Postmana o medijima budućnosti: Zabava još traje
Reakcija Jurgisa, kada izlazi iz zatvora i saznaje da je kuća nepovratno izgubljena, gotovo je identična onoj koju životinje imaju kada otkriju da im je vetrenjača uništena. Odgovarajući odlomak u Džungli završava se ovako:
Sve što su platili bilo je izgubljeno – svaki cent. A kuće im više nije bilo – bili su opet tamo gde su počeli, izbačeni na hladnoću da gladuju i mrznu se.
Poređenja radi, iznesimo ovde misli životinja dok posmatraju ruševinu oko koje su pleli svoje nade, raznetu Džonsovim dinamitom:
Neko vreme stajali su u tužnoj tišini na mestu gde je vetrenjača nekada stajala. Da, nestala je; skoro da više nije bilo ni traga njihovom radu! … Kao da vetrenjače nikada nije ni bilo!
Iako će svako ko prouči ove odlomke u celini uočiti ogromnu razliku između Sinklerove raspojasane retoričnosti i Orvelove jezičke štedljivosti, svojstvene satiričnom basnopiscu, emocionalna i strukturalna podudarnost ovih situacija ostaje upadljiva.
Evo još nekih paralela između dve knjige. Bokserova neuspešna borba da nauči azbuku podseća na Jurgisove početne pokušaje da nauči da čita i govori engleski, kao i na svo njegovo upinjanje u smeru ka političkoj osvešćenosti. Nesreća koja vodi direktno do konačnog uništenja Jurgisovih nada da će se on i porodica usrećiti – kada shvati da je postao “polovan, oštećen proizvod, da su ga istrošili … i sada bacili” i kada bude primoran da radi na smetlištu fabrike đubriva – ima svoj pandan u Bokserovom kolapsu, na šta svinje odgovaraju tako što ga prodaju u klanicu.
Oba pisca nas stalno podsećaju na to koje je doba godine. Godišnja doba se smenjuju, a svako od njih nosi svoje probleme, ali nijedno nije teže od zime. Ako uporedimo sedmo poglavlje Džungle, koje počinje sa: “Došla je sad užasna zima”, u kom se radnici porede sa “zupčanicima u velikoj klaničkoj mašini” i gde se opisuju oštri vetrovi i snežni nanosi sa kojima se suočavaju, sa Orvelovim opisom “gorke zime” koja je usledila posle prvog urušavanja vetrenjače, primetićemo temeljnu sličnost uprkos celom jednom svetu, ili makar okeanu, razlike između Sinklerovog Čikaga i Orvelove ruralne Engleske.
Ako se i učini da Orvelu manjka ogorčenosti i da ne koristi slikovite i emotivne metafore kao Sinkler, to je zato što njegova namera, za razliku od Sinklera, nije da informiše ili zatalasa. On polazi od činjenica koje su već poznate, ali ih prikazuje u novom ruhu. Zna da ne mora i sam da bude ogorčen da bi izazvao ogorčenje. Veruje da će zgražavanje doći samo, nakon što posmatramo kako životinje pretrpe toliko toga gradeći vetrenjaču – koja se, umesto da ostvari Snoubolovu viziju lakšeg života za svakog radnika na farmi, koristi za mlevenje žita u korist svinja.
Vetrenjača, koja je na jednom nivou pandan Rudkusovoj kući, može se tumačiti i kao Orvelova verzija onoga što Sinkler u upravo citiranom odlomku naziva “velikom klaničnom mašinom” u celini. Dva Sinklerova odvojena simbola Orvel sjedinjuje u svom zgusnutom, rafiniranom izrazu – ljudsku džunglu pretvara u svinjsku diktaturu.
U svom zanimljivom poređenju Orvela sa Sinklerom, jedinom značajnom, rekao bih, u bilo kojoj knjizi o Orvelu objavljenoj do danas (Sinklerovo ime se zaista ne spominje u Krikovoj nedavno objavljenoj biografiji, Mejerovoj kritičkoj bibliografiji, niti u bilo kom meni poznatom radu koji istražuje Orvelove veze sa levicom) Dženi Kalder pohvalno spominje Džunglu, iako s pravom kritikuje stil, ton i tehniku u njoj. Međutim, dela koja bira za poređenje sa Sinklerovim romanima, a spominje nekoliko njih, jesu Orvelovi romani i nefikcijska dela nastala pre Životinjske farme.
Nakon što razmotri Orvelove stavove o Sinkleru, Kolderova dolazi do zaključka da “Orvelova osetljivost na razblaživanje književnosti propagandom verovatno objašnjava to zašto se sam uzdržavao od pokušaja da direktno prenese političku poruku u svojim romanima, osim u obliku alegorije i naučne fantastike”. U stvari, upravo toj Orvelovoj “alegoriji”, kako je ona naziva, treba da se okrenemo ako želimo da nađemo jasan dokaz dubokog uticaja koji je Džungla ostavila na njega.
Takođe je verovatno da je osećaj beznađa i bede iznet u prvom delu Džungle, sa slabom hranom, jeftinim alkoholom i nesnađenim stanarima sličnim bespomoćnoj teglećoj marvi, doprinelo ponečim Orvelovom svetu prola u 1984, sa njegovim oronulim ulicama, bednim namirnicama i Viktori džinom. Orvelova zapanjujuća sposobnost da stvori snažne slike pomoću neprijatnih, ali tačnih detalja, već izražena u njegovim ranijim knjigama i esejima (koju je jedan noviji kritičar opisao kao “odbojnu osobinu” njegovog dela) takođe možda mnogo duguje upravo tome što je proučio Džunglu.
Zanimljivo je da je Sinkler, nakon što je zadržao svoja socijalistička ubeđenja tokom prve četiri decenije 20. veka, svim srcem podržao Oktobarsku revoluciju i bio aktivno uključen u poznata dešavanja na levici poput slučaja Saka i Vancetija, pa i, izdaleka, Španskog građanskog rata, pred kraj života je bio možda i više zabrinut od umirućeg Orvela zbog pretnje ljudskoj sreći i slobodi koju predstavlja totalitarizam sa leve strane političkog spektra. Štaviše, otišao je tako daleko da je 1953. godine aktivnosti senatora Džozefa Makartija opisao kao manje zlo od komunizma. Njegovom razočarenje izbija u poznijem romanu Povratak Lenija Bada, za koji Džon A. Joder s pravom primećuje da pokazuje kako ga je Hladni rat uništio i kao liberala i kao efikasnog propagandistu.
Što se Sinklerove reakcije na Orvelova pozna dela tiče, za čitaoce na engleskom jeziku koji nemaju pristup Sinklerovim arhivima, malo ima dostupnih podataka. Ipak, značajno je to što je, pet godina pre smrti, kada je ponovno objavljeno njegovo monumentalno izdanje literarnih odlomaka i dokumentarne građe o čovekovoj borbi za ličnu slobodu, Krik za pravdom (The Cry for Justice), među novododatim tekstovima bilo i O’Brajenovo zloslutno obraćanje iz 1984 – ona zastrašujuća vizija čizme na ljudskom licu, na koju se pozivamo i na početku ovog teksta.
Vraćajući se, na kraju, opisu samog Orvela o tome kako je nastala Životinjska farma, svakako treba prihvatiti da je prizor dečaka i zaprežnog konja, bilo kao svež doživljaj, bilo kao sećanje, predstavljao inicijalni podsticaj za pisanje ove basne. Ipak, tragovi koje u njoj nalazimo, a koji svedoče o utisku koji je na njegovu imaginaciju ostavio Sinklerov snažni radikalni roman, čine se dovoljno jasnim da on zasluži priznanje.
Izvor: Glif
