Postmanova vizija budućnosti, odnosno sadašnjosti, iako napisana pre bezmalo četiri decenije i dalje je više nego aktuelna, s njegovim ukazivanjem da ljudi zatrpani informacijama ne mogu da razluče važno od nevažnog, relevantno od trivijalnog, sposobni da vide svet samo u fragmentima a nesposobni da pojme kontekst, značenje, smisao… Postman je smatrao da ozbiljna diskusija o medijima može da bude izlaz i verovao je da postoje ljudi kadri da takvu diskusiju vode.
Piše: PREDRAG DRAGOSAVAC/OKO/RTS
„Gde se denu javni diskurs, gde nestade?“, pitaju se danas manje-više svi, nezavisno od geografske širine i dužine. Fragmentizovanje, trivijalizovanje, obesmišljavanje i javnosti i diskursa postali su opšte mesto… Kako? Zašto? Dokle?
Američki teoretičar medija Nil Postman (1931-2003) odgovarao je na ta pitanja kad ih skoro niko nije postavljao, pre bezmalo četiri decenije.
Tehnologija, govorio je, predstavlja faustovsku nagodbu – ona daje i uzima; sa svakom novom tehnologijom moramo da se zapitamo šta će nam doneti i čega će nas lišiti: „Štamparska presa uništila je usmenu tradiciju; telegrafija je poništila prostor; televizija je ponizila reč; računar će možda degradirati život zajednice.“
Postman, koji je dobar deo radnog veka proveo kao profesor na Njujorškom univerzitetu, promišljao je kako (nova) tehnologija utiče na kulturu, obrazovanje, medije i kako se sve to odražava na naše sveukupno poimanje stvarnosti oko nas, na poimanje javnog interesa ili prošlosti…
Zabavljajmo se dok ne crknemo
Tim temama bavio se u različitim svojim knjigama, među kojima su: „Tehnopolija: Predaja kulture tehnologiji“ (Technopoly: The Surrender of Culture to Technology, 1992), „Nestanak detinjstva“ (The Disappearance of Childhood, 1982), „Kraj obrazovanja: Redefinisanje vrednosti školstva“ (The End of Education, 1995), „Kako gledati TV vesti“ (How to Watch TV News, 1992).
Ipak, ubedljivo najpoznatija i najuticajnija knjiga, evo i dvadeset godina posle smrti autora, ostaje „Zabavljajmo se do smrti“ (Amusing Ourselves to Death, 1985), Postmanovo promišljanje o „javnom diskursu u doba šou-biznisa“, koja nažalost nikada nije prevedena na srpski.
Sredinom osamdesetih, kada je Ronald Regan bio predsednik SAD a Hladni rat još u punom jeku, Postmanove teze o posledicama trivijalizacije mišljenja imanentne televiziji – a na tragu Debora i Makluana – uglavnom su percipirane kao pomalo intelektualno ekscentrične i preterane. Međutim, to što je tada zvučalo kao preterivanje danas se čita kao ostvareno proročanstvo i dijagnoza sadašnjosti.
Samo godinu dana posle famozne 1984, kada se Amerika uljuljkivala u (samo)zadovoljstvu jer se Orvelova vizija nije ostvarila, što je, verovalo se, značilo da su potporni stubovi liberalne demokratije postojani kano klisurine, Postman je ukazivao da se zaboravilo da pored orvelovske postoji i druga, nešto manje poznata ali ništa manje mračna vizija od koje podjednako podilaze žmarci: „Vrli novi svet“ Oldosa Hakslija.
„Orvel se plašio onih koji bi zabranili knjige. Haksli se plašio da neće biti razloga za zabranu knjiga, jer neće biti nikoga ko bi ih čitao“, napisao je Postman. „Orvel se bojao onih koji bi nas lišili informacija. Haksli se bojao onih koji bi nam ih dali toliko da bismo bili svedeni na pasivnost i egoizam. Orvel se bojao da će istina biti sakrivena od nas. Haksli se bojao da će se istina utopiti u moru nevažnosti. Orvel se bojao da ćemo postati zarobljena kultura. Haksli se bojao da ćemo postati trivijalna kultura.“
U Hakslijevoj viziji, isticao je Postman, nije potreban Veliki brat da bi ljudi bili lišeni svoje autonomije, zrelosti i istorije, jer će sami prigrliti i obožavati svoje ugnjetavanje; obožavaće tehnologije koje poništavaju njihovu sposobnost mišljenja, orijentacije i prosuđivanja. Pokazivao je i dokazivao da se upravo u njegovo vreme, osamdesetih godina, događala velika promena medijske paradigme koja za ishodište ima to da je veliki deo javnog diskursa postao opasan nonsens.
Slike kao informacije
U doba vladavine štamparske prese diskurs u Americi bio je, po Postmanovom sudu, generalno koherentan, ozbiljan i racionalan:
„Uključiti se u pisanu reč znači slediti tok misli, što zahteva znatnu moć klasifikovanja, donošenja zaključaka i prosuđivanja. To znači razotkriti laži, zabune i preterane generalizacije, otkriti zloupotrebe logike i zdravog razuma. To takođe znači vagati ideje, upoređivati i suprotstavljati tvrdnje, povezivati jednu generalizaciju s drugom…“
U doba televizije diskurs je, međutim, skliznuo u apsurd, smatrao je on. Nije ga zabrinjavala samo enormna izloženost pojedinca televizijskom „zračenju“ u SAD, nego i to što su gledaoci bili uslovljeni da informacije dobijaju sve brže, sa sve manje nijansiranosti, i naravno, primarno preko slike. Njegova fundamentalna tvrdnja bila je da je zabava postala prirodni format za reprezentaciju celokupnog iskustva.
U kretanju kulture od usmene predaje preko pisma do štampe i televizije, njene ideje istine kreću se s njom, pisao je, a istina je, kao i samo vreme, proizvod dijaloga koji čovek vodi sa sobom kroz tehnike komunikacije koje je izmislio:
„Budući da se inteligencija primarno definiše kao nečija sposobnost da shvati istinu o stvarima, sledi da ono što kultura podrazumeva pod inteligencijom proizlazi iz karaktera njenih važnih oblika komunikacije.“
Tehnologija je ideologija
Postman je upozoravao i da pojava svakog novog medija menja strukturu diskursa, potičući određene potrebe, zahtevajući određenu vrstu sadržaja i dajući prednost određenim definicijama inteligencije. Jednostavno rečeno – novi medij stvara nove oblike kazivanja istine:
„Televizija je glavni način samospoznaje u našoj kulturi. Stoga način na koji televizija inscenira svet postaje model za to kako svet treba ispravno poimati.“
Postman je ocenjivao da je orvelovski svet mnogo lakše prepoznati i suprotstaviti mu se, nego što je to reč sa hakslijevskim. Kada vrata počnu da se zatvaraju, protiv zatvora se reaguje gotovo intuitivno, dok se more zabave ne doživljava kao pretnja, te se protiv toga niko ne naoružava.
„Kome se, kada i kojim tonom žalimo kada se ozbiljan razgovor pretvori u kikotanje?“, jedno je od retoričkih pitanja koje je u svojoj knjizi postavljao.
Nil Postman je zastupao tezu da to što dolazi kao nenamerna posledica dramatične promene u našim načinima javne komunikacije jeste ideologija; tehnologija, naime, nameće način života i odnos ljudi prema idejama oko kojih nije bilo konsenzusa, rasprava i suprotstavljanja, već samo nametnutog usklađivanja:
„Javna svest još nije asimilovala činjenicu da je tehnologija – ideologija, uprkos činjenici da je ona pred našim očima proteklih decenija promenila svaki aspekt života.“
Sveopštu trivijalizaciju i obesmišljavanje javnog diskursa koji su došli sa televizijom Postman je doživljavao kao ozbiljnu pretnju:
„Kada stanovništvo postane rastreseno trivijalnostima, kada se kulturni život redefiniše kao neprestani krug zabave, kada ozbiljan javni razgovor postane oblik bebećeg razgovora, kada, ukratko, ljudi postanu publika a njihov javni posao vodviljski čin, tada se nacija nalazi u opasnosti; smrt kulture je očigledna mogućnost.“
Mogućnost medijske ekologije
Postman je ostavljao, ipak, neku nadu u pogledu mogućnosti odupiranja ostvarivanju Hakslijeve utopije. Verovao je da je kroz obrazovanje moguće učiniti ljude svesnim kakva vrsta medijuma je tehnologija postala i naučiti ih kako da je koriste; to bi moglo da im upali crvenu lampicu da krenu u nekom drugom pravcu.
Četiri decenije pošto je Postman izneo svoju dijagnozu i upozorenja, stvarnost je neuporedivo ekstremnija od one koja je njemu bila pred očima. Doba kada je u Americi postojao jednocifren broj televizijskih kanala, kakva god da je bila njihova priroda, iz današnje perspektive (mobilnih telefona, interneta i socijalnih medija) deluje kao vreme nevinosti.
Ali bez obzira na to, Postmanova vizija budućnosti, odnosno sadašnjosti, i dalje je više nego aktuelna, s njegovim ukazivanjem da su ljudi zatrpani informacijama, nesposobni da razluče važno od nevažnog, relevantno od trivijalnog, sposobni da vide svet samo u fragmentima, nesposobni da pojme kontekst, značenje, smisao…
Postman je smatrao da ozbiljna diskusija može da bude izlaz i verovao je da postoje ljudi kadri da takvu diskusiju vode. To je, ipak, bilo pre skoro 40 godina…
ODLOMAK IZ KNJIGE „ZABAVLJAJMO SE DO SMRTI“
Hakslijevsko upozorenje
piše: NIL POSTMAN
Svideo mi se predlog Džona Lindzija da političke reklame budu zabranjene na televiziji kao što sada zabranjujemo reklame za cigarete i alkoholna pića. Onima koji bi se usprotivili tvrdeći da je takva zabrana jasno kršenje Prvog amandmana, ponudio bih kompromis: zahtevati da svim političkim reklamama prethodi kratka izjava da je njihovo gledanje opasno po intelektualno zdravlje zajednice. Nisam baš optimista da će neko ozbiljno shvatiti moj predlog. Ni ja ne dajem mnogo na predloge za poboljšanje kvaliteta televizijskih programa. Televizija nam najkorisnije služi kada emituje jeftinu zabavu; najgore nam služi kada uključuje ozbiljne sadržaje – vesti, politiku, nauku, obrazovanje, ekonomiju, religiju – i pretvara ih u pakete zabave. Svima bi nam bilo bolje kada bi se televizija pogoršala, a ne poboljšala.
Postoje dva načina na koji duh kulture može da zakržlja. U prvom – orvelovskom – kultura postaje zatvor. U drugom – hakslijevskom – kultura postaje burleska.
Nikoga ne treba podsećati da je naš svet sada iskvaren mnogim zatvorskim kulturama čiju je strukturu Orvel tačno opisao u svojim parabolama. Ako bi neko pročitao i 1984. i Životinjsku farmu, a onda dodatno i Pomračenje u podne Artura Kestlera, imao bi prilično precizan nacrt mašinerije kontrole misli kakva trenutno funkcioniše u mnogim zemljama i primenjena je na milionima ljudi. Naravno, Orvel nije bio prvi koji nas je učio o duhovnim pustošima tiranija. Ono što je nezaobilazno u njegovom delu jeste njegovo insistiranje da nema velike razlike da li su naši upravitelji inspirisani desničarskim ili levičarskim ideologijama. Kapije zatvora su podjednako neprobojne, nadzor jednako rigorozan, idolopoklonstvo podjednako sveprisutno.
Ono što Haksli uči jeste da je u doba naprednih tehnologija veća verovatnoća da će duhovna pustoš doći od neprijatelja sa nasmejanim licem nego od onoga čije lice odiše sumnjom i mržnjom. U Hakslijevom proročanstvu, Veliki brat nas po svom izboru ne gleda. Mi gledamo njega, po našem. Nema potrebe za nadzornicima, kapijama ili ministarstvima istine. Kada stanovništvu pažnju odvraćaju trivijalnosti, kada se kulturni život redefiniše kao neprekidni krug zabave, kada ozbiljan javni razgovor postane oblik detinjeg brbljanja, kada, ukratko, ljudi postanu publika a njihov javni posao vodvilj, tada se nacija nalazi u opasnosti; smrt kulture je očigledna mogućnost.
U Americi, Orvelova proročanstva su od male važnosti, ali Hakslijeva su uveliko na putu ka ostvarenju. Jer Amerika je uključena u najambiciozniji eksperiment na svetu kako bi se prilagodila tehnološkim distrakcijama koje je omogućio električni utikač. Ovo je eksperiment koji je počeo polako i skromno sredinom devetnaestog veka, a sada je, u drugoj polovini dvadesetog, perverznu zrelost dostigao u američkoj sveobuhvatnoj ljubavnoj vezi sa televizijom. Kao nigde drugde u svetu, Amerikanci su brzo i daleko odmakli u dovođenju do kraja ere spore štampane reči dajući televiziji suverenitet nad svim svojim institucijama. Ušavši u doba televizije, Amerika je dala svetu najjasniji dostupni uvid u Hakslijevu budućnost.
Oni koji govore o ovoj stvari često moraju da podignu svoj glas do skoro histerične visine, prizivajući tako optužbe da su svašta, od mlakonja i javnih ometala pa do jeremijskih narikača. Ali to rade zato što je ono što žele da drugi vide naizgled benigno, onda kada nije čak ni sasvim nevidljivo. Orvelovski svet je mnogo lakše prepoznati i suprotstaviti mu se od hakslijevskog. Sve u našem vaspitanju pripremilo nas je da prepoznamo i odupremo se zatvoru kada kapije oko nas počnu da se zatvaraju. Malo je verovatno da ćemo, na primer, biti ravnodušni prema glasovima Saharova, Timermana i Velsa. Naoružaćemo se protiv takvog mora nevolja, potkrepljeni duhom Miltona, Bejkona, Voltera, Getea i Džefersona. Ali šta ako se uzvici patnje ne čuju? Ko je spreman da uzme oružje protiv mora zabave? Kome da se žalimo i kada, i kojim tonom, kada se ozbiljan diskurs rastvara u kikotanju? Šta je protivotrov kada se kultura isušuje smehom?
Bojim se da nam naši filozofi nisu dali nikakve smernice po ovom pitanju. Njihova upozorenja su obično bila usmerena protiv onih formulisanih ideologija koje svesno pozivaju na najgori deo ljudske prirode. Ali ono što se dešava u Americi nije dizajnirano prema nekoj artikulisanoj ideologiji. Nijedan Mein Kampf ili Komunistički manifest nije najavio dolazak ovoga. To dolazi kao nenamerna posledica dramatične promene u načinu naše javne komunikacije. Ali to ipak jeste ideologija, jer nameće način života, skup odnosa između ljudi i ideja oko kojih nije bilo konsenzusa, rasprave i suprotstavljanja. Samo usklađenosti. Javna svest još nije usvojila poentu da je tehnologija ideologija, uprkos činjenici da je pred našim očima tehnologija tokom proteklih osamdeset godina promenila svaki aspekt života u Americi. Na primer, 1905. godine nespremnost za kulturne promene koje je automobil doneo mogla je biti razumljiva. Ko je tada mogao da posumnja da će automobil diktirati kako vodimo svoj društveni i seksualni život? Da će preorijentisati naše ideje o tome šta da radimo sa svojim šumama i gradovima? Da će stvoriti nove načine izražavanja našeg ličnog identiteta i društvenog položaja?
Ali sada, kada je igra daleko odmakla, neznanje o posledicama je neoprostivo. Ne biti svestan da je tehnologija opremljena programom za društvene promene, smatrati da je tehnologija ideološki neutralna, pretpostavljati da je tehnologija uvek prijatelj kulturi, u ovo pozno doba je jasna i očigledna glupost. Štaviše, do sada smo videli dovoljno toga da znamo da su tehnološke promene u našim načinima komunikacije još više opterećene ideologijom nego promene vezane za prevozna sredstva. Uvedite pismo u kulturu i promenićete mu kognitivne navike, društvene odnose, predstave o zajednici, istoriji i religiji. Uvedite štamparsku presu i uradićete isto. Uvedite prenos slika brzinom svetlosti i napravićete kulturnu revoluciju. Bez glasanja. Bez polemike. Bez gerilskog otpora. Evo ideologije u čistom obliku, iako ne i sasvim artikulisane. To je ideologija bez reči, i samim tim odsustvom moćnija. Sve što je potrebno da bi se ona ukorenila jeste populacija koja predano veruje u neizbežnost napretka. U tom smislu, svi Amerikanci su marksisti, jer ako postoji nešto u šta verujemo, to je da nas istorija vodi ka nekom unapred određenom raju i da je tehnologija sila koja iza tog pokreta stoji.
Dakle, postoje skoro nepremostive poteškoće za svakoga ko je napisao ovakvu knjigu i želi da je zaključi nekim lekovima za nevolju u kojoj smo se zatekli. Pre svega, ne veruju svi da je ikakav lek potreban, a i verovatno ga ni nema. Ali kao pravi plavi Amerikanac koji je stekao nepokolebljivo uverenje da tamo gde postoji problem mora postojati i rešenje, zaključiću sledećim predlozima.
Moramo, za početak, da se ne zavaravamo besmislenim idejama kao što je ludistički poziv kakav je, na primer, onaj Džerija Mandera sa njegova Četiri argumenta za ukidanje televizije. Amerikanci se neće odreći nijednog dela svog tehnološkog aparata, a sugerisati da to urade nema nikakvog značenja. Takođe, gotovo je podjednako nerealno očekivati da će ikada biti napravljene netrivijalne modifikacije u dostupnosti medija. Mnoge civilizovane nacije zakonom su ograničavale broj sati koje televizija može da prenosi da bi na taj način ublažavili ulogu televizijskog medija u javnom životu. Ali verujem da to u Americi nije moguće. Jednom kada otvorimo „Happy Medium“ za celokupnu javnost, verovatno nećemo prihvatiti čak ni njegovo delimično ograničenje. Ipak, neki Amerikanci su razmišljali u tom pravcu. Dok ovo pišem, u Njujork tajmsu (27. septembar 1984) pojavila se priča o planovima Bibliotečkog saveta Farmingtona u Konektikatu da sponzoriše „TV isključenje“ („TV Turnoff“). Izgleda da je takav napor učinjen i prethodne godine, sa idejom da ljudi na mesec dana prestanu da gledaju televiziju. Tajms navodi da su mediji primetili veći broj isključenja televizije prošlog januara. U članku se navode reči gospođe Elen Babkok, čija je porodica učestvovala u programu: „Biće zanimljivo videti da li će uticaj biti isti ove kao i prošle godine, kada smo imali sjajno medijsko izveštavanje o našem projektu.“ Drugim rečima, gospođa Babkok se nada da će gledajući televiziju ljudi naučiti da bi trebalo da prestanu da gledaju televiziju. Teško je zamisliti da gospođa Babkok ne vidi ironiju u svojoj poziciji. Ironija je sa kojom sam se i sam mnogo puta suočio kada mi je rečeno da se moram pojaviti na televiziji kako bih promovisao knjigu koja upozorava ljude na televiziju. Takve su kontradikcije kulture zasnovane na televiziji.
Od kolikog je uopšte značaja jednomesečno negledanje televizije? Krajnje bednog; to je ništa više od samokažnjavanja. Kakvo li je to olakšanje moralo biti, kada su ljudi u Farmingtonu završili sa svojom kaznom i vratili se svojoj pravoj zanimanciji. Ipak, mora im se čestitati na trudu, kao što se moraju pohvaliti napori onih koji su videli izvestan napredak u ograničavanju određenih vrsta sadržaja na televiziji – na primer, prekomernog nasilja, reklama u dečijim emisijama, itd. Posebno mi se svideo predlog Džona Lindzija da političke reklame budu zabranjene na televiziji kao što sada zabranjujemo reklame za cigarete i alkoholna pića. Rado bih svedočio pred Saveznom komisijom za telekomunikacije o višestrukim prednostima ove odlične ideje. Onima koji bi se usprotivili mom svedočenju tvrdeći da je takva zabrana jasno kršenje Prvog amandmana, ponudio bih kompromis: zahtevati da svim političkim reklamama prethodi kratka izjava da je zdrav razum utvrdio da je gledanje političkih reklama opasno po intelektualno zdravlje zajednice.
Nisam baš optimista da će neko ozbiljno shvatiti moj predlog. Ni ja ne dajem mnogo na predloge za poboljšanje kvaliteta televizijskih programa. Televizija, kao što sam ranije nagovestio, najkorisnije nam služi kada emituje jeftinu zabavu; najgore nam služi kada uključuje ozbiljne sadržaje – vesti, politiku, nauku, obrazovanje, ekonomiju, religiju – i pretvara ih u pakete zabave. Svima bi nam bilo bolje kada bi se televizija pogoršala, a ne poboljšala. Serije „A-tim“ i „Kafić uzdravlje“ nisu pretnja našem javnom zdravlju. „60 minuta“, „Eye-Witness News“ i „Ulica Sezam“ jesu.
Problem, u svakom slučaju, nije u onome šta ljudi gledaju. Problem je u tome što uopšte gledamo. Rešenje se mora naći u tome kako gledamo. Verujem da se s pravom može reći da tek treba da naučimo šta je zapravo televizija. A razlog je u tome što nije bilo valjane diskusije, a kamoli širokog razumevanja javnosti, o tome šta su informacije i kako one daju pravac kulturi. Ima nečeg gotovo dirljivog u tome, jer nema ljudi koji češće i sa više entuzijazma koriste izraze kao što su „informaciono doba“, „informaciona eksplozija“ i „informaciono društvo“. Izgleda da smo napredovali do tačke kada smo shvatili da promena forme, obima, brzine i konteksta informacija nešto znači, ali dalje odatle nismo stigli.
Šta je informacija? Ili preciznije, šta su informacije? Koji su njeni oblici? Na kojim koncepcijama inteligencije, mudrosti i učenja te forme insistiraju? Koje koncepcije zanemaruju ili ismevaju? Koji su njeni glavni psihički efekti? Kakva je veza između informacije i razuma? Koja vrsta informacija najbolje olakšava razumevanje? Postoji li moralna pristrasnost u svakom obliku informacija? Šta znači kada se kaže da ima previše informacija? Kako bi to neko znao? Kakvo redefinisanje važnih kulturnih značenja zahtevaju novi izvori, brzina, konteksti i oblici informacija? Da li televizija, na primer, daje novo značenje „pobožnosti“, „patriotizmu“, „privatnosti“? Da li televizija daje novo značenje „presuđivanju“ ili „razumevanju“? Kako različiti oblici informacija ubeđuju? Da li se novinarska „javnost” razlikuje od televizijske „javnosti”? Kako različiti oblici informacija diktiraju vrstu sadržaja koji se njima izražava?
Ova pitanja, i još desetine sličnih, su sredstvo uz pomoć kog bi Amerikanci mogli da počnu da odgovaraju svojim televizorima, da upotrebimo frazu Nikolasa Džonsona. Jer nijedan medij nije preterano opasan ako njegovi korisnici razumeju koje opasnosti od njega vrebaju. Nije važno da oni koji postavljaju pitanja na kraju dođu do mojih odgovora ili onih koji nudi Maršal Mekluan (usput, to su sasvim drugačiji odgovori). Ovo je slučaj u kome je samo postavljanje pitanja dovoljno. Pitati znači razbiti čini. Uz to bih mogao da dodam da su pitanja o psihičkim, političkim i društvenim efektima informacija podjednako primenljiva na kompjuter kao i na televiziju. Iako verujem da je računar veoma precenjena tehnologija, ovde ga pominjem jer su mu Amerikanci, očigledno, pridali svoju uobičajenu bezumnu nepažnju; što znači da će ga koristiti kako im se kaže, bez cviljenja. Dakle, centralna teza kompjuterske tehnologije – da glavna poteškoća koju imamo u rešavanju problema potiče od nedovoljnih podataka – neće biti ispitana. Sve do trenutka, godinama od sada, kada će se primetiti da su masovno prikupljanje i pronalaženje podataka brzinom svetlosti bili od velike koristi za velik broj organizacija, ali su rešile vrlo malo toga značajnog za većinu ljudi i stvorile, u najmanju ruku, onoliko problema koliko su i rešile.
U svakom slučaju, ono što pokušavam da poentiram jeste da samo uz duboku i nepogrešivu svest o strukturi i efektima informacija, kroz demistifikaciju medija pojaviće se nada da ćemo steći neku meru kontrole nad televizijom, kompjuterom ili bilo kojim drugim medijem. Kako postići takvu medijsku svest? Postoje samo dva odgovora koja mi padaju na pamet, od kojih je jedan besmislen i može se odmah odbaciti; drugi je očajan, ali je ujedno i jedino što nam preostaje.
Besmislen odgovor je kreirati televizijske programe čija namera ne bi bila da nateraju ljude da prestanu da gledaju televiziju, već da demonstriraju kako televiziju treba gledati, da pokaže kako televizija rekreira i degradira našu koncepciju vesti, političkih debata, religijskog mišljenja itd. Pretpostavljam da bi takve demonstracije nužno poprimile oblik parodija, poput „Uživo subotom“ i „Monti Pajtona“, sa idejom da kod najšire publike izazove smeh zbog kontrole televizije nad javnim diskursom. Naravno, televizija bi se poslednja smejala. Da bi se formirala publika koja je dovoljno velika da napravi razliku, program bi morao biti veoma zabavan, u televizijskom stilu. Tako bi i sam čin kritike, na kraju, televizija kooptirala. Parodisti bi postali poznate ličnosti, glumili bi u filmovima i na kraju bi snimali televizijske reklame.
Očajnički odgovor se odnosi na oslanjanje na jedini masovni medij komunikacije koji je, u teoriji, sposoban da reši problem: naše škole. Ovo je konvencionalno američko rešenje za sve opasne društvene probleme i, naravno, zasnovano je na naivnoj i mističnoj veri u efikasnost obrazovanja. Proces retko funkcioniše. Što se tiče ovog pitanja, postoji još manje razloga nego obično da se očekuje efikasnost. Naše škole još nisu stigle da ispitaju ni ulogu štampane reči u oblikovanju naše kulture. Zaista, nećete naći dva od stotinu maturanata koji bi vam mogli reći – u granicama greške od pet stotina godina – kada je alfabet izmišljen. Pretpostavljam da većina i ne zna da je alfabet izmišljen. Otkrio sam da kada im se postavi to pitanje, izgledaju zbunjeni, kao da ste ih pitali: kada je izmišljeno drveće ili oblaci? Temeljni princip mita je, kako je istakao Rolan Bart, da on transformiše istoriju u prirodu, a tražiti od naših škola da se angažuju na zadatku demitologizacije medija znači tražiti nešto što škole nikada nisu radile.
Ipak, postoji razlog za pretpostavku da situacija nije beznadežna. Nastavnici nisu nesvesni uticaja televizije na njihove učenike. Podstaknuti dolaskom kompjutera, oni sada mnogo raspravljaju o tome – što će reći, postali su donekle „medijski svesni“. Tačno je da je veliki deo njihove svesti usredsređen na pitanje: kako možemo da koristimo televiziju (ili kompjutere, ili programe za obradu teksta) da kontrolišemo obrazovanje? Još nisu došli do pitanja: kako možemo da koristimo obrazovanje za kontrolu televizije (ili kompjutera, ili procesora teksta)? Ali naša potraga za rešenjima trebalo bi da prevaziđe naše sadašnje shvatanje ili ono o čemu maštamo? Osim toga, opšte je poznat i prihvaćen zadatak škola da pomognu mladima da nauče kako da tumače simbole svoje kulture. To što ovaj zadatak sada treba da od njih zahteva da nauče kako da se distanciraju od formi informisanja nije toliko bizaran poduhvat da se ne možemo nadati njegovom uključivanju u nastavni plan i program; čak s nadom da će on biti stavljen u centar obrazovanja.
Ono što ovde predlažem kao rešenje je upravo ono što je predlagao i Oldos Haksli. I ne mogu da smislim ništa bolje od njega. Zajedno sa H. DŽ. Velsom, verovao je da se nalazimo u trci između obrazovanja i katastrofe, i neprestano je pisao o neophodnosti razumevanja politike i epistemologije medija. Na kraju je pokušavao da nam kaže da ono što je mučilo ljude u Vrlom novom svetu nije to što su se oni smejali umesto da razmišljaju, već da nisu znali čemu se smeju niti zašto su prestali da misle.
