Desetog marta u Parizu održana je premijera Euripidove tragedije „Trojanci“, koja je napisana 415. godine pre naše ere, a koju je sada adaptirao Žan-Pol Sartr i režijski postavio Kokojanas. Francuska novinarka Žizela Halimi, na molbu redakcije NIN-a, zatražila je tim povodom intervju od Žan-Pola Sartra.
Šta je osnovno u adaptaciji Euripidovih „Trojanaca“ koju ste izvršili?
SARTR: Da bi se sačuvale zamisli jednog pisca iz petog veka pre naše ere, koji je pisao za publiku sasvim drukčiju od naše po svojoj kulturi i po svojim brigama, trebalo je iz osnove preraditi komad da bi ostao isti i u drugim okolnostima. Čak i shvatanja koja je atinska publika tada imala o pozorištu radikalno se razlikuju od naših shvatanja. Euripidov komad je oratorijum, ili tužbalice – za nas jednolične -glavnih ličnosti, praćene ritualnim ceremonijama. To je, na primer, slučaj dugačkog sahranjivanja Astijanaja. Da bi naša publika mogla da oseti snažne istine, koje je izrekao Euripid, bilo je potrebno dramatizovati komad i izmeniti izvesne ličnosti.
Možete li nam dati nekoliko primera?
SARTR: Hekuba, na primer. U Euripidovom delu Hekuba je samo neodlučna starica, pomalo rezignirana u odnosu na ovu užasnu nesreću. U mojoj adaptaciji ona ostaje kraljica Troje, nadahnuta mržnjom prema Grcima, koja pokušava da iskoristi sve slabosti, sve protivrečnosti svojih protivnika da bi osvetila pobeđene Trojance. U izvesnom trenutku kod Euripida ona to dokazuje udarajući rukom o zemlju da bi dozvala svoje mrtve… To je ritualni pokret… Ja sam ga sačuvao, ali u mojoj adaptaciji on dobija sasvim drugo značenje: udarajući rukama u zemlju, Hekuba ne prihvata poraz, ona ispoljava stvarni revolt protiv sopstvene zemlje, protiv svoje domovine koja nije umela da trijumfuje. Isto tako, izgleda mi sasvim logično da se nagovesti izvesno neprijateljstvo između Hekube i Andromahe – svekrve i snaje – koje je dovelo do toga da, čak ni u opštoj nesreći, ove dve žene nisu potpuno sjedinjene.
Da li vam je pisanje ove adaptacije postavilo mnoge probleme?
SARTR: Jeste. Više od problema jezika pojavio se problem kulture. Trebalo je očistiti delo od svih aluzija na legende i od svih prisnosti koje su bile jasne i razumljive Atinjanima iz 415. godine pre naše ere, ali koje su izgubile svoj značaj za Francuze iz 1965. godine. Za Atinjane, radnja je mogla biti pokatkad samo skica, a njihovo obraćanje na poznate legende uklanjalo je potrebu drukčijeg razvoja radnje. Tako, da li su Grci znali da se Hekuba, najzad pretvorena u psa, popela na brod koji treba da je odnese i sa koga će se baciti u vodu. Zbog toga sam u svojoj adaptaciji morao da dodam finalni monolog Posejdonov, koji će pružiti gledaocima izvesna uveravanja da će se obistiniti sva Kasandrina predviđanja. Isto tako, dodao sam u sceni pomirenja između Menelaja i Jelene jedan prizor koji pruža jasnije objašnjenje: Atinjani, koji znaju da je Menelaj ponovo zaveden, odvode Jelenu njegovim brodom, ali francuska publika, koja možda veruje u bes Menelajev i koja smatra da je on nesalomiv, oseća potrebu da vidi taj preokret. Stoga sam ubacio da hor izražava njegovu indignaciju.
Očigledno je da ste žigosali osvajačke ratove i učinili aluziju na rat u Alžiru…
SARTR: Euripid je u svom komadu želeo da osudi rat uopšte i osvajačke ratove posebno. Još kod Kasandre nalazimo, izražen antičkim jezikom, savremeni izraz „prljavi rat“. Za vreme rata u Alžiru, „Trojanci“ bi doživeli stvarni uspeh kod publike naklonjene pregovorima sa FLN. Dakle, osim svog tačnog političkog značaja u kontekstu svoga doba, Euripidovo delo me je interesovalo i u pogledu toga koliko ono dozvoljava da se podigne stvarna optužba protiv kolonijalnih ratova… Mladi Amerikanci koji danas ginu u čestarima Vijetnama žrtve su jedne mistifikacije, slične onoj kada su mladi Grci gubili živote – ne znajući zapravo zbog čega – pod bedemima Troje…
U ovoj optužbi rata, da li ste upotrebili ista sredstva kao Euripid?
SARTR: Nisam, svakako da nisam. Jedna kritika – u ovom slučaju kritika rata – zahteva u raznim epohama različita sredstva. Zbog toga sam izmenio ova sredstva, radikalizovao ih da bih ih učinio pristupačnim. Protivrečnost grčke tragedije postala je za nas jedna negacija koja sve ništi. Bogovi će crkavati sa ljudima, takva je pouka ove tragedije.
Kakav je Euripid bio čovek u kontekstu svoga doba?
SART: Euripid se igra kritičara bogova svoga doba. To jest, on se ograničava na sam spor, u koji može da uvuče publiku punu sumnji u pogledu mitova, ali još nesposobnu da ih uništi. Zbog toga komad ostaje ceremonija, ritual, ali kroz otrcanost dugih tirada atinska publika je mogla da otkrije svu ništavnost ovih prizivanja. U izvesnom smislu, Jonesko i Beket ponovo su se latili načina koji je upotrebljavao Euripid: uništiti formalizam onog unutrašnjeg, duhovnog, izbacujući ga na površinu.
Izvor: NIN
