U današnje vreme, politički izveštaji i govori svode se na odbranu neodbranjivog. Doduše, stvari kao što su nastavak britanske vladavine u Indiji, ruske čistke i deportacije, bacanje atomske bombe na Japan, mogu se braniti, ali samo uz pomoć izvrtanja činjenica i bez sudaranja sa interesima političkih stranaka
Nema mnogo onih koji se bave engleskim jezikom, ali svi se slažu u jednom – njegovo stanje je veoma loše, gotovo nepopravljivo. Kažu da živimo u dekadentnoj civilizaciji i da se sveopšte propadanje neminovno odražava i naš jezik. Svaka bitka protiv zloupotrebe jezika tumači se kao neka vrsta sentimentalnog prizivanja prošlosti, povratka na dvokolice i sveće u eri aviona i električnih sijalica. Ispod toga se krije podsvesno uverenje da je jezik prirodno blago a ne moćno oružje nekih ljudi, koje oni koriste da bi vladali.
Za sunovrat jezika ne možemo kriviti nekog pojedinačnog pisca, ma koliko netalentovan bio, za takvo stanje odgovorna je isključivo politika i ekonomija jedne zemlje. Ali posledice mogu postati uzroci – uvek se prepliću, utiču jedni na druge i tako u nedogled. Neki ljudu počnu da piju zato što su neuspešni, a onda propadnu još više kad postanu alkoholičari. Isto se dešava i sa engleskim jezikom. Postao je rogobatan i neprecizan zato što su nam misli smušene, a kad nam je jezik nesređen i misli će nam biti takve. To je reverzibilan proces. Savremeni engleski jezik, posebno pisani, pun je poštapalica koje su u širokoj upotrebi. Uz malo truda one se mogu izbeći i onda ćemo tačno znati što smo hteli da kažemo, a jasnoća uma prvi je neophodan korak ka političkoj regeneraciji. Borba za očuvanje čistote engleskog jezika tiče se svih nas, a ne samo profesionalnih pisaca.
U savremenom engleskom jeziku preovlađuju dve osobine: stereotipnost i neodređenost. Pisac ili zna šta hoće da kaže, ali ne ume da se izrazi, ili slučajno kaže nešto drugo, a ima i onih koje je baš briga da li će ih neko razumeti ili ne. Ta mešavina rasejanosti i čiste nesposobnosti je glavno obeležje moderne engleske proze, a posebno političkih traktata. Čim se pokrene rasprava o nekoj temi, konkretno se stapa sa apstraktnim i samo se ponavljaju isti stereotipni izrazi: govor se ne sastoji od reči koje imaju svoje značenje, već od fraza sklepanih zajedno kao pregrade u kokošinjcu. Navešću različite smicalice pomoću kojih ljudi izbegavaju da kažu šta zaista misle:
Mrtve metafore. Nove, sveže metafore obogaćuju našu predstavu o nekoj pojavi. Ponavljanjem metafore se „umrtvljuju“ i ne osećaju se više kao reči s prenesenim značenjem (npr. čelična volja). Između ove dve vrste je gomila otrcanih metafora – okamenjenih izraza koje ljudi koriste da bi sebe poštedeli razmišljanja. Na primer: okrenuti novi list, ustati u odbranu, poštovati pravila, gaziti preko leševa, stajati rame uz rame, ići nekome uz dlaku, nesebično davati, navoditi vodu na svoju vodenicu, loviti u mutnom, pukotina u odnosima, dnevni red, Ahilova peta, labudova pesma, žarište. Značenje ovih izraza mnogima je nepoznato (šta znači „pukotina“?), a neki mešaju nepojive metafore – siguran znak da ne razmišljaju o onome što govore.
„Prave kombinacije reči. Olakšavaju nam izbor odgovarajućih glagola i imenica, a višak reči stvara privid simetrije. Tipični izrazi su: staviti van snage, stajati u opreci s nečim, pokazati se neprihvatljivim, stupiti u kontakt, biti podložan, dati povod nečemu, davati osnova za nešto, imati uticaja, igrati ključnu ulogu, doći do izražaja, stupiti na snagu, pokazivati tendenciju, poslužiti svrsi, itd. itd. Cilj je odstranjivanje prostih glagola. Umesto jedne reči, kao što je prekinuti, zaustaviti, pokvariti, popraviti, ubiti, upotrebljava se fraza sastavljena od imenice ili prideva i nekog opšteg glagola kao što je pokazati, služiti, napraviti, igrati, dati. Prosti veznici i predlozi zamenjeni su frazama kao što su: u pogledu na, u vezi sa, činjenica je da, zahvaljujući, s obzirom na, u interesu, pod pretpostavkom da. „Vrhunac“ su visokoparne isprazne floskule na kraju rečenice – ne biti na odgovarajućem nivou, neophodno uzeti u obzir, predviđeni tok događaja u bliskoj budućnosti, obratiti posebnu pažnju, zadovoljavajući ishod i tako dalje i tome slično.
Pretenciozan stil. Reči kao fenomen, element, individua, objektivan, kategoričan, efikasan, virutelan, bazičan, primaran, promovisati, konstituisati, eksponirati, eksploatisati, utilizovati, eliminisati, likvidirati, koriste se da zamaskiraju jednostavne izjave i daju privid naučne nepristrasnosti jednostranim stavovima. Pridevi kao što su epohalan, epski, istorijski, nezaboravan, trijumfalan, starovekovni, neizbežan, neumitan, realan, uzdižu prljave igre međunarodne politike, dok veličanje rata obično poprima arhaične tonove uz karakteristične reči: carstvo, tron, trijumfalna kočija, gvozdena pesnica, trozubac, mač, oklop, štiti, zastava, čizma, truba. Strane reči i izrazi kao što su cul de sac, ancien regime, deus ex machina, mutatis mudandis, status quo, Gleichaschaltung, Weltanschauung, stvaraju iluziju produhovljenosti i otmenosti. Osim korisnih skraćenica i.e., e.g., i etc, na stotine stranih reči i izraza potpuno su suvišni u današnjem engleskom jeziku. Loši pisci, posebno naučnici, politički i sociološki analitičari, duboku su uvereni da latinske i grčke reči poseduju veličanstvenost koju anglosaksonske reči nemaju. Sve to doprinositi još većoj zbrci i pometnji u našem jeziku.
Besmislene reči. Neki radovi, posebno oni koji se bave umetničkom i književnom kritikom, puni su besmislenih naklapanja. Značenje reči romantičan, plastičan, sistem vrednosti, human, mrtav, sentimentalan, prirodan, vitalnost, ne znaju ni kritičari ni njihovi čitaoci, niti se to od njih očekuje. Reč fašizam nema nikakvo značenje osim što označava „nešto nepoželjno“. Reči kao što su demokratija, socijalizam, sloboda, patriotski, realističan, pravda, imaju nekoliko protivrečnih značenja. U slučaju reči demokratija, ne samo da ne postoji opšta definicija, već i otpor sa svih strana da se ona ustanovi. Svi osećaju da je pohvalno kada se neka zemlje nazove demokratskom – kao posledica toga, zastupnici svih režima tvrde da žive u demokratiji, u strahu da će morati da se odreknu te reči ako se ona veže za neko određeno značenje. Ovakvim rečima se svesno zamagljuje istina – osoba koja ih koristi ima svoju definiciju, ali navodi slušaoca na potpuno suprotno značenje. Izjave kao što su Maršal Peten je pravi patriota, Sovjetski Savez ima najveću slobodu medija, Katolička crkva ne primenjuje silu, gotovo se uvek koriste s namerom da obmanu. Druge višesmislene reči koje imaju manje-više prizvuk neiskrenosti su: klasa, totalitaran, nauka, progresivan, reakcionaran, buržoazija, jednakost.
Moderna proza teži neodređenosti. Reči se ne biraju zbog njihovog značenja i slikovitosti, nego se gotovi sklopovi samo lepe jedni na druge, da bi se dobila čista besmislica. Svako to može. Kad jednom steknete naviku, lakše vam je da bez razmišljanja kažete – Po mom mišljenju postoji opravdana pretpostavka nego jednostavno Ja mislim. Ne morate da tražite pravu reč niti da se mučite oko ritma svoje rečenice, zato što su ustaljene fraze manje-više milozvučne. Kada nešto smišljate u žurbi – diktirate stenografu na primer, ili sastavljate javni govor – prirodno je da upadnete u zamku pretencioznog, latinizovanog stila. Klišei kao što su: činjenice koje ne smemo smetnuti s uma ili odluka je naišla na sveopšte odobravanje pomažu u izvrdavanju odgovora. Upotreba ustaljenih metafora, poređenja i idioma ne zahteva nikakvo mentalno naprezanje, ali zato čitaocima neće biti jasno šta je pisac hteo da kaže, kao ni piscu samom. Ljude koji se tako izražavaju obično vodi površno instinktivno osećanje – neke stvari ih odbijaju, a neke im se dopadaju – ali ne ulaze ni u kakve detalje. Savestan pisac će kod svake rečenice postaviti sebi bar četiri pitanje: Šta hoću da kažem? Koje ću reči upotrebiti? Kako da jasnije iskažem svoju misao? Da li je ova slika dovoljno upečatljiva? Verovatno će se još pitati: Da li sam to mogao sažetije da kažem? Ima li nekih neskladnih rečenica? Ali niko vas ne tera da prolazite kroz svu tu muku. Najlakše je prepustiti se gotovim frazama. One će sastaviti rečenice – i misliće umesto vas – a ako treba i zamagliti smisao, tako da ni vi sami ne znate šta ste hteli da kažete. Iskvarenost jezika očigledno ima veze sa politikom.
Danas se veruje da je svaki oblik političkog govora nemoralan. Kada to nije slučaj, pisac je obično neki buntovnik koji ima svoj stav, a ne „član stranke„. Pripadnost jednoj grupi, kakva god ona bila, zahteva beživotan, bezličan stil. Naravno da se način izražavanja plitičara u pamfletima, člancima, manifestima i izveštajima razlikuje od stranke do stranke, ali to su samo nijanse, i nikada ih nećete čuti da govore svojim rečima, živopisno, otvoreno i bez ustezanja. Čudno je koliko partijski poslušnik za govornicom koji mehanički ponavlja otrcane fraze – nečuvena zverstva, gvozdena peta, ozloglašena vladavina, svi slobodni ljudi, stajati rame uz rame – više podseća na marionetu nego na ljudsko biće. Još je čudnije kad svetlo reflektora obasja njegove naočare i pretvori ih u bele krugove iza kojih kao da nema očiju. Taj prizor nije samo plod mašte. Govornik koji koristi takvu frazeologiju je sve učinio da se pretvori u mašinu. Iz njegovog grla izlaze odgovarajući glasovi, ali mozak mu je potpuno isključen, jer priča kao automat. Navikao da stalno ponavlja iste reči, uopšte ne razmišlja o čemu govori, kao da čita oče naš. Stanje sužene svesti je u političkom konformizmu dobrodošlo, ako ne i obavezno.
U današnje vreme, politički izveštaji i govori svode se na odbranu neodbranjivog. Doduše, stvari kao što su nastavak britanske vladavine u Indiji, ruske čistke i deportacije, bacanje atomske bombe na Japan, mogu se braniti, ali samo uz pomoć izvrtanja činjenica i bez sudaranja sa interesima političkih stranaka. Politički jezik se zato sastoji uglavnom od eufemizama, manipulacija i maglovitih pretpostavki. Nezaštićena sela se bombarduju iz vazduha, njihovi žitelji isteruju sa svojih ognjišta, stoka se ubija, a kuće nestaju u plamenu: to se zove pacifikacija. Otimanje imanja milionima seljaka kojima je ostavljeno samo ono što mogu poneti, naziva se premeštanjem stanovništva ili ispravaljanjem granica. Ljudi se godinama drže bespravno u pritvoru, neki dobijaju metak u potiljak ili umiru od skorbuta u arktičkim bespućima: to se zove eliminacija nepodobnih. Takva frazeologije je neophodna kako bi se umanjile strahote i nepravde.
Veliki neprijatelj čistote jezika je neiskrenost. Kada postoji jaz između nečijih ciljeva i zvaničnih izjava, on instinktivno pribegava dugačkim rečima i istrošenim frazama, kao što hobotnica ispušta svoje mastilo. U današnje vreme nemoguće je opstati „van politike“. Sve se vrti oko politika a politika sama po sebi je gomila gluposti, laži, obmana, mržnje i šizofrenije. Ako je stanje u društvu loše, jezik mora da ispašta. Iako ne mogu da dokažem, pretpostavljam da su nemački, ruski i italijanski jezik u poslednjih desetak godina osakaćeni zbog diktature.
Ako misli kvare jezi, jezik takođe može kvariti misli. Jezička nekultura prenosi se s kolena na koleno, čak i među ljudima koji mogu i znaju bolje. „Ubijanje“ jezika ispraznim izveštačenim načinom govora već je postalo uobičajeno. Fraze kao što su neopravdana pretpostavka, ne biti na odgovarajućem nivou, ne služiti ničemu, činjenice koje ne smemo smetnuti s uma, uvek su nadohvat ruke, kao kutija aspirina. Ako pažljivo pročitate ovaj esej, videćete da sam i sam napravio greške protiv kojih se toliko borim. Čovek se često koleba pri izboru reči, i potrebna su mu pravila na koja može da se osloni kada ga instinkt izda. Mislim da bi mu sledeća pravila pomogla:
*** Nikada ne upotrebljavaj metaforu, poređenje ili neku drugu stilsku figuru koju često viđaš u štampi.
*** Nikada ne upotrebljavaj dugačke reči tamo gde mogu stajati kraće.
*** Ako postoji mogućnost skraćivanja neke reči, uvek je skrati.
*** Ne koristi pasiv ako možeš aktiv.
*** Ne upotrebljavaj strane izraze, naučne termine ili žargon ako se setiš odgovarajuće engleske reči iz svakodnevnog govora.
*** Bolje da prekršiš bilo koje od ovih pravila nego da odvališ neku notornu glupost.
Ova pravila zvuče jednostavno, kao što i jesu, ali ona traže da se potpuno odbaci način izražavanja koji je trenutno u modi.
Nisam se bavio književnom upotrebom jezika, već jezikom kao sredstvom izražavanja, a ne sakrivanja i izvrtanja smisla. Neki ljudi, kao Stjuart Čejs na primer, tvrde da su sve apstraktne reči besmislene, koristeći to kao izgovor za svoj politički kvijetizam. Pošto ne znate šta znači fašizam, kako onda možete da se borite protiv njega? Ne treba nasedati na takve gluposti, ali nema sumnje da je sadašnji politički haos povezan sa propadanjem jezika. Ako budemo ćutali o tome, ništa se neće promeniti. Pojednostavite svoj način izražavanja i bićete oslobođeni od najgoreg oblika zatucanosti. Nije važno kakav vam je izgovor – ako ono što govorite nema nikakvog smisla, svi će biti svesni toga, čak i vi sami. Politički jezik – a to se odnosi skoro na sve političke partije, od konzervativaca do anarhista – osmišljen je tako da laži zvuče istinito a ubistva postaju vredna poštovanja, kako bi se i najobičnijem povetarcu dao privid postojanosti. To se ne može promeniti preko noći, ali bilo bi dobro da svako od nas promeni svoj način izražavanja i s vremena na vreme skupi hrabrost da pošalje neke otrcane, besmislene fraze – kao što je čizma, Ahilova peta, žarište, mesto ukrštanja, probni kamen, pravi pakao i druge vrste jezičkog otpada – u kantu za smeće gde im je i mesto.
Izvor: srodstvopoizboru
