Пише: Синиша Вуковић
Мозак Хрвата жели да се братски асимилирају у истости Хрвати и Срби, али им, нама Хрватима, срце то не да. С колико само и хтијења и тлапње редовитом кондицијом присвајања настојимо „нострифицирати“ личког Србина православца, Николу Теслу, чији смо образ исковали на властитом новчићу еура. Некако стидљиво – ал’ ипак! – композитора Јосифа Руњанина, макар је већ кршћански крштен, канимо из православне воде благословне привести до пред батиштериј католички, иако неслучајним лукавством радо прешућујемо његове ноте над хрватском химном, Михановићевом „Хорватском домовином“ илити „Лијепом нашом“.
Ено, и Новак Ђоковић најмање је Србин – мати његова Хрватица је из Винковаца, а ћале Црногорац из Јасенова Поља недалеко од Никшића – премда је он тениску повијест свијета стубоком претумбао као декларирани, идентифицирани, препарирани или како већ год хоћете – Србин. Горана Иванишевића дуго је имао за својега тренера, али – барем засад! – није дошло до покушаја Ђолетове натурализације с ове банде Дунава.
Али, зато смо на примјеру живота и дјела Петра Прерадовића све учинили не бисмо ли га десрбизирали и расправославизирали, инјектиравши га истодобно и у повијест хрватских војника и у регистар домаће нам књижевности. Није нас притом спријечила његова снажна припадност југославенству и протежираност југо(пан)славизма замјетна подједнако директно у његовом пјесништву (с дедикацијама Јосипу Јурају Штросмајеру, Југославенчини, рекли би „правовјерни“), као и у студијским језичним расправама.
Па кад је већ и прековише разлога који окупљају око исте ватре наша два племена, хрватско и српско, заједничкост мира те врсте и више је него природна и логична. Тако да у миру можемо прославити 130. обљетницу постављања споменика Прерадовићу у Загребу, кад је рад Ивана Рендића 23. свибња 1895. био свечано откривен на данашњем Цвјетном тргу, односно Тргу Петра Прерадовића, уз бок Саборном храму Преображења Господњег и тик до владичанског двора Митрополије загребачко-љубљанске Српске православне цркве.
Измоделирао је онако дивно Иван Рендић (иако рођен у Имотском, он је по оцу и мајци мој Брачанин, који је и покопан у Супетру!) Прерадовићеву статуу, али и ону Андрије Качића Миошића на почетку Месничке улице у Загребу, такорећи на Илици. Да, Рендић је претходно био израдио и гробницу за Прерадовића, у коју је пјесник положен 1879. године након што су из Беча његови посмртни остаци пренесени међу аркаде загребачкога Мирогоја. О томе је, поткрај својега живота забиљежио нотицу и Аугуст Шеноа.
Кад је 19. ожујка 1818. Прерадовић био рођен у Грабовници покрај Бјеловара, био је крштен у православној цркви. Школујући се на Војничкој академији у Бечком Новом Месту, под утјецајем чешког наставника Томаша Буриана разгорио се у њему славенски дух, па је своје прве пјесме стао писати на њемачком језику. Прелази на католичанство како би напредовао у војној хијерархији, те стога пуно путује, од Милана и Кремоне до Задра и Панчева… Иван Кукуљевић Сакцински придонијет ће да Прерадовић поновно почне учити свој „илирски“ језик који је у међувремену готово посве заборавио.
Грмио је Прерадовић у својим глориозним стиховима гласом кантора чије ријечи нису само податне да их се и ритмички складно пјева, већ их се може будничарски викати на трговима, форумима и агорама. Па већ у првој пјесми „Зора пуца“, коју је написао за Анту Кузманића и његов утјецајни лист Зора Далматинска (1844.) из Задра – у њезином заразном лајтмотиву „Зора пуца, бит ће дана“ – чујемо одјек прогласа за језичну битку коју је задарски језични кружок водио контра идеји Људевита Гаја у Загребу.
А нарочито ће то бит очито у версима испјеваним заносним романтичарским нагнућем:
О језику, роде, да ти појем,
О језику милом твом и мојем!
О преслатком гласу оном
У коме те миле мајке
Усниваху слатке бајке,
Кога шаптом и ромоном
Души ти се свијест пробуди,
Те ти спозна и увидје
Да ти боље није нигдје
До на твоје мајке грудих!
(…)
Љуби си га, роде, изнад свега,
У њем живи, умирај за њега!
Прије мало времена, не тако давно, кад је тијеком 2023. године у нашем друштву киснуло хтијење за проглашавањем Закона о хрватском језику, као један од јачих квасаца при тој културолошкој ферментацији није била лингвистичка датост и аргументи које језична струка има у свом портфељу као и свака ина бранша, него је у јавним расправама превладала националистичка идеологија језичне ендемичности. Хрватске језичне ендемичности, која је имала сатрти и затрти сваку сличност говорења што је толико природно иманентна Хрватима и Србима. Циљ бројних диспута и распри био је „лоцирати, идентифицирати, ухитити, трансферирати“ сваку иоле заједничку ставку у језику којим говоре и пишу и једни и други.
Говоре и пишу у више варијаната: и екавској и ијекавској у усменом, и на латиници и на ћирилици у писменом облику. Једнима, Србима, ћирилица је традиционално писмо, а другима, Хрватима, она је повијесно писмо, усто и најстарије, само што канонаде и пушкарања на ту тему трају дуље, његују се и даље, и стварају се претпоставке да плам тог огња никада ни не утрне. И, као један од звучнијих артефаката у саборској и политичкој арени, од стране владајуће деснице узимало се име Петра Прерадовића и декламирало стиховље у којем он романтичарски поје о хрватском језику.
Узели су га, Петра Прерадовића, у своја уста самозвани саборски лингвисти и протагонисти салонске снобовштине, опијени петпарачким (не)знањем и слаткорјечивим стиховима, ни не знајући у коликој је мјери он био персонификација културе и ередитади далеко изнад домашаја јефтине пригодничарске десничарске трговине на снижењу. У својој блаженој глупости наши националисти не могу опазити сасвим слободарске и панславистичке обзоре Прерадовићеве мисли – на трагу тог типа универзалности једнога Јурја Крижанића – чија је духовност прелазила и ондашње границе, а некмоли данашње.
Не знају ти саборници и интелектуалци нахвао, по Марину Држићу, да је Прерадовић био назбиљ језичар, да је спознао што је то „језична дјелатност“, како нас данас учи лингвист Фердинанд де Саусуре. Би ли узимали име Прерадовићево на усне, ти наши антибарбаруси, да су знали и за ову његову реченицу: „Језик јужнославски говори се с малом разликом у чистоћи, како га и садашње књиге пишу, од Адријанског до Црног мора на простору 6000 м2 од скоро 13 милиона становника“. И то је наш рапсод објавио у задарском листу, онога истога годишта кад и пјесму „Зора пуца“. Случајно или не, управо те 1844. године дубровачки пјесник Матија Бан први је пут употријебио новосковану ријеч – Југославија…
А и имењак Прерадовићев, Петар I Петровић Његош, фино записа: „Липо, љепо, лепо, лијепо… листићи су једног цвијета.“ Па је јоште придодао: „Спојени као душа и тијело, један народ и дух, једни без других не можемо ни живјети ни умријети, и зато их – босанске, херцеговачке и српске синове, браћу соколове Далматинце и храбре Хрвате – у срцу не разликујемо од Црногораца.“ И, управо ове прве ријечи с метафором цвијета, и јест истинска ефлоресценција идеје Закона о хрватском језику по којему су равноправни сви идиоми ча-кај-што унутар којих је, јасно, и „липо, љепо, лепо, лијепо“…
Има Прерадовић и екуменску пјесму „Хрват или Србин“, поднасловљену с „Неком пријатељу“, чији закључни дистих гласи: „А у цијелом свијету нека спомен буде,/ Да су до два брата били двије луде“.
У своје доба Прерадовић слављен је и чашћен као један од најодличнијих пјесника своје генерације. Било је то још увијек вријеме кад су традицијски оквири метра и риме, јунаштва и романтичности вијорили високо у очима својих читатељских адресата. Човјек који је свој матерински заборавио у својем алтернативном завичају еда би га опет научио, и дома и у туђини, својим је појем давао обола и самом себи, односно оном запећку особне интиме у којем је, савладавши опет језик мајчинога млијека, пјесник био наново рођен. И, као да је свако јутро и сваку вечер, умјесто неког псалма у часослову, Прерадовић декламирао себи у бркове и браду:
Боже мили, куд сам зашо!
Ноћ не стигла у туђињу,
Не знам пута, не знам стазе,
Свуд гô камен ноге газе,
Трудне ноге по пустињу!
Извор: Портал Новости
