Пише: Жарко Радаковић
„Сетићеш се, можда, једног нашег разговора од пре неколико година кад сам ти признао да сам Губитак слике прочитао само до половине. Да си то преводио, изгледало ми је готово немогуће, а да си сада превод завршио и објавио, делује ми као право чудо… Не само да је то опширан роман него је и писан граматички најсложеније; мисли које се ту износе генијалне су, али повремено нису лако схватљиве… Теби је све то добро познато, можда и боље од свих могућих Хандкеових читалаца.”
Кад ми то каже један од Хандкеових преводилаца и добар познавалац не само Хандкеовог опуса него и мене и мога посла, мој коаутор, Американац Скот Абот, онда не могу преко тога да пређем тек тако. Уистину је роман Губитак слике можда и мој најважнији „преводилачки” подухват. Под знацима навода исписујем ту реч и зато што је чин превођења био изузетно сложен – дакле, више од превођења: тежак сан, повремено и мора. Било је крајње време да се посао оконча. Јер трајао је, трајао и трајао: баш како је трајало читање оригинала, па превођење, па поновно читање превода (уз вредну помоћ лекторке и уреднице у Лагуни Јање Стјепановић), и тако даље. Тек, ствар је сада ту.
Разговори са Петером Хандкеом: Последњи дани човечанства, опет
„Па, каква је то књига”, упитала ме је једна пријатељица. „Чуј, само на први поглед није то књига за сваког. Јесу реченице овде нашироко разгранате, повремено веома дуге, унедоглед растегнуте, и назупчане, и кривудаве, са сијасет рукаваца, одморишта за размишљање, са толико успутних детаља који скрећу пажњу и одвраћају мисли од главног тока читања, али увек воде ка јасно постављеном циљу. Нема ту украса ради украса. Ништа овде није само за себе, ни лабаво. И те како су све те деонице повремено пуне набоја и баш напете, па онда одишу миром, па обилују најразличитијим осећањима, па су најдубље смислене. Јесте то густ преплет свега и свачега, али су прелази између фрагмената баш меки, нежни, топли. И ништа ту не ландара, не бива сувишно. Само се на први корак саплићеш, прелазиш из једног у друго; само на први покрет можеш на том уистину неравном терену и да упаднеш у рупу; само на први поглед су ту ствари једна од друге раздвојене. И те како је све овде повезано и спојиво: и оно тобоже неспојиво бива сажето у најлепше и најелегантније ткање; све ту иде једно с другим: и Бог и ђаво, и анђели и крволоци, и моћници и бескућници, и елита и отпадници, и нејач и насилници, и село и град; свеза је овде могућа као нигде досад, ни касније. Дакле, није то утопија, већ најопипљивија топија, атлас живота у којем свим собом конкретно бивствујемо, али и сањамо. То је заправо књига о свему и ни о чему. И управо зато је она и на други, и трећи поглед писана за сваког. Потребно је само да се навикнемо на светлост овде приказаних слика, да се усредсредимо на мелодију и ритам музике коју читајући све време слушамо. А ако нам се нешто учини необичним, нестандардним, не одустајемо, него настављамо, остајемо упорни: онако како смо умели да гледамо филмове (и Хандкеу) омиљеног редитеља Ј. М. Штрауба (Емпедоклеова смрт, на пример), или да се уживљавамо у празнине на сликама (и Хандкеу) омиљеног сликара Сезана, пре свега у приповести о лутањима (и Хандкеу) омиљеног јунака Дон Кихота од Манче Мигела Сервантеса, писца ког је Петер Хандке помно ишчитавао пишући ову књигу, приповедајући паралелно своме великом узору.”
Мирис Србије усред Шпаније
Дакле, књига Губитак слике је моћно штиво: повест о пустоловинама једне банкарке, моћнице, али сада одметнице и отпорашице свему сувишном у данашњој цивилизацији. Јунакиња је женски пандан Сервантесовом луталици и бунтовнику Дон Кихоту. Овде је она заљубљеница у слике свега позадинског, у оно што је у сенци бурних дешавања (на пример, некаквог рата), у позадини крупних збивања данашњице (по метрополама, на пример) виђених само још као поприште надметања, битке за власт, ратова свакога против сваког, губитништва и бежања на маргину, јер само тамо је још могуће слутити и сањати о вечном миру, који и те како остаје могућ.
Књигу сам преводио током низа година, прекидајући па настављајући, већ како су ми то омогућавале животне околности. Повремено сам се и сам осећао као јунакиња романа. Сигуран сам да ће се тако осећати и читаоци ове изузетне књиге. А замишљам и да се Хандкеово писање одвијало у наставцима, како су се низали пишчеви одласци на терен доживљавања реалија у којима се одвија радња ове сумануте повести: у планинама Сијера де Гредос, централном масиву Иберијског полуострва, области коју је Петер Хандке годинама посећивао, паралелно са одласцима на западни Балкан, посебице у Србију и Босну. Утолико се доживљаји географије ових зона Европе врло преплићу у ткању пишчеве нарације. Наједанпут, читајући, осетимо усред Шпаније мирисе Србије.
Дакако је излазак на терен реалија описаних у Хандкеовим књигама више него од помоћи преводиоцу. Нисмо ли зато Скот Абот и ја својевремено путовали на терен Хандкеовог писања књиге Понављање, трудећи се да изблиза доживимо оно што је доживео и писац? Нисам ли ја, путујући са писцем, и сам унапред искушавао то што ће касније ући у састав Хандкеових повести које ћу после, препознајући доживљено, и сам преводити (читати, поново писати)?
За такве потребе преводиоца знао је добро и наш аутор, и сам врсни преводилац многих књига из свог читалачког репертоара. Дакле, да бисмо, преводећи књигу Губитак слике, изблиза доживели њену реалну позадину, писац је позвао неке своје преводиоце на заједничко пешачење планином Сијера де Гредос. Наиме, Петер Хандке је у годинама после објављивања књиге великодушно наградио нас шесторо преводилаца: доделио нам је стипендије и позвао нас на заједничко лутање тим тајанственим тереном његовог писања, планином Сијера де Гредос. Шпанац Еустакио Бархау, Италијан Клаудио Гроф, Грк Спирос Москову, Француз Оливије ле Лај, Бразилка Симоне Хомем де Мело и Србин Жарко Радаковић били су ти срећници. (Прва помисао: „Шта би данас Кафкин преводилац дао да може да се са својим писцем пет минута прошета улицама Прага! А ми, ево, данима заједно са нашим писцем!”) Лутали смо, дакле, заједно са Петером Хандкеом путањама пустоловке из његовог романа. Залазили смо на сва суманута места те периферије света, завиривали смо у сваки реални буџак који је онда писац преиначио у епизоду своје повести, удисали смо мирисе планине, суочавали се са бојама и облицима реалних слика потоње приче, следили смо кораке писца на његовом тлу доживљавања и потоњег приповедања.
Опажало се, осећало, доживљавало се све то у књизи испричано, сада, ево, у реалној стварности. Све оно у књизи онеобичено, претходно прочитано, враћало нас је себи сада на терену, у реалности. Дакле, могли смо да слутимо и замишљамо како је настајала ова велика књига. А све време били смо вођени писцем лично. Његово кретање, заустављање, показивање руком „тамо” или „тамо”, па корачање даље, биле су сада оне теорији читања добро знане „(у тексту) упутнице читаоцу”: „протенције” (реченице пред читаоцем), па „ретенције” (осврти на већ прочитане реченице), како их то стручно називају „теоретичари рецепције”, дакако ослањајући се на Хусерлову феноменологију, и тако даље.
Грандиозни почетак
И којег ли ужитка и величанственог дешавања када смо ми преводиоци ту, у реалном окружењу књиге, у природи, једни другима и писцу читали одломке својих превода, дакако на својим језицима! Којег ли величанственог догађаја када је, ту на обали речице Тормес, високо у брдима, у нигдини, писац – Петер Хандке лично – нама, својим преводиоцима, најприродније, никако театрално, седећи на голој земљи, попут Светог Августина, узвратио читањем свог, оригиналног текста. Величанствена сцена, величанствена публика: нико сем нас, ветар, неколико крава на паши, узнемирен, али радозналог погледа, бик, неколико оваца, инсекти (углавном појединачни, али и у ројевима), неколико птица (Косова? Црвендаћа? Сеница?), неке су и цвркутале, паралелно с писцем. Био је то истински, грандиозни почетак рада на превођењу књиге Губитак слике.
Посао је, ево, коначно завршен.
Књига је, дакле, пред нама.
Извор: Политика Магазин
