Пише: Ештер Ален
Мало је вероватно да ће било ко од штрајкача из Америчког удружења писаца носи транспаренте на којима пише: „За продуцента, писац може бити само СЛУГА, КЛОВН или НЕПРИЈАТЕЉ.“ Али та парола, преузета из „Декларације о принципима“ Роке Далтона — у којој се говори о „буржоазији“ и „песнику“ уместо о продуцентима и писцима — вероватно звучи истинито многима који тренутно штрајкују. Они који су у акцијама на улицама како би се борили за своја средства за живот и хуманост против корпоративних господара, којима никад није довољно богатства и који су спремни да користе машине које ригају текст само да би заменили људе и додатно се обогатили, имају заједнички циљ са антикапиталистичким револуционаром који је написао: „Поезијо / Опрости ми што сам ти помогао да схватиш / да ниси састављена само од речи.“
„Декларација о принципима“ претходи Далтоновом последњем пројекту Poemas clandestinos (Тајне песме), написаном након његовог повратка у Салвадор у децембру 1973. године, након десетогодишњег изгнанства у Мексику, Чехословачкој, Гватемали и Куби. Вратио се да се придружи Народној револуционарној војсци (ЕРП), групи наоружаних милитаната који су касније постали део Фронта националног ослобођења Фарабунда Мартија (ФМЛН) у салвадорском грађанском рату. Припремајући се за повратак, Далтон је променио изглед — можда, како сугерише писац Хорасио Кастељанос Моја, уз помоћ истог кубанског пластичног хирурга који је радио на Че Гевари пре него што је отишао у Боливију — и узео ново име, Хулио Делфос Марин.
Било би још суицидније вратити се под својим правим именом у родну земљу где је одслужио неколико затворских казни због побуне и где је само поседовање књиге Роке Далтона било ризично. Писац Роберто Ловато, рођен у Калифорнији, сећа се посете Салвадору из детињства када је гледао свог рођака како копа рупу поред зида у свом дворишту из које ће извадити пластичну кесу у којој су биле неке Далтонове песме. Комшија с друге стране зида био је полицајац, члан једног од паравојних одреда смрти који су погубили десетине хиљада Салвадораца током грађанског рата између 1979. и 1992. године.
Живот под лажним идентитетом вероватно је дао Далтону идеји за псеудониме. За Poemas clandestinos, усвојио је стратегију сличну Песоиној, пишући као пет различитих песника, од којих је један био жена. Кратка биографија на почетку сваког одељка открива песникову годину рођења. Далтон је рођен 1935. године, а све персоне које је користио биле су много млађе. Можда је то био његов начин да се окрене будућности, наслућујући шта ће доћи у тренутку када је његова сопствена будућност била угрожена. Или је то можда био покушај да разуме перспективу осталих чланова ЕРП-а, од којих су многи били у раним двадесетим годинама и понекад су оптуживали Далтона да је средовечни мали буржоаски „ревизиониста“ који није потпуно посвећен оружаној борби.
Верује се да је Далтон завршио Poemas clandestinos у априлу 1975, иако критичар Хаиме Барба сугерише да је можда радио на њима током читавог пролећа те године. Ако је тако, онда је остала недовршена. Дана 10. маја, неколико дана пре свог 40. рођендана, Далтона су погубили његови саборци из ЕРП-а, који су рекли да сумњају да је био у дослуху са ЦИА-ом. Мало ко им је веровао, али ова тврдња је језиво предвиђена у роману Pobrecito poeta que era yo (Био сам сироти мали песник), аутобиографском роману који је Далтон завршио непосредно пре повратка у своју домовину. Завршно поглавље описује стварно испитивање које је Далтон прошао у затвору у Салвадору 1964. године. Агент који је безуспешно покушао да га регрутује упозорио га је да не машта како ће једног дана умрети као херој; ЦИА ће учинити да сви верују како је био издајник.
Две године након Далтонове смрти, ручно увезан рукопис прекуцан на куцаћој машини Poemas clandestinos циркулисао је илегално по Салвадору. Његов скицирани портрет и име заузимали су већи део листа папира који је служио као насловница. Чак и у самиздату, право име аутора морало је бити изнето на светлост дана. Неке од песама објављене су следеће године као књижица у Перуу, а цела збирка је на крају објављена у Мексику (1980), Костарики (1982), и касније у Салвадору (1999). До тада је Далтон васкрснуо као највећи песник нације.
Двојезично издање појавило се 1984. године, са преводима на енглески песника бит генерације Џека Хиршмана и с уводом песникиње и активисткиње Маргарет Рендал, која се спријатељила са Далтоном током година кад су обоје живели у Мексику. Збирку је поново објавио две године касније Curbstone Press, који је касније издао и низ других Далтонових дела. Хиршманов превод поново је објављен ове године (овај текст је изворно објављен 2023. године, прим. прев.) под насловом Stories and Poems of а Class Struggle (Приче и песме о класној борби) Seven Stories, Ocean Press и “Центар за проучавање Че Геваре у Хавани”. Завршни део књиге најављује да је ово прво у низу будућих издања Далтонових дела, укључујући по први пут на енглески преведен роман Pobrecito поета que ера yо.
Дугачка издавачка историја Poemas clandestinos, која подразумева преводе на немачки, француски и италијански, потврђује да су песме издржале тест времена. Ипак, њихова тежња да буду пророчанске повремено издаје Далтона, посебно код родних питања. Песма под насловом „У будућности,“ коју потписује псеудонимом Луис Луна, књижевни критичар и бивши студент архитектуре и социологије који добија последњу реч, обећава да ће у социјалистичком свету који ће доћи, људи осећати исту срамоту због тога што су некада поседовали приватну својину као и због “тенденције ка сексуалним девијацијама.“ Године 1968, Фиделова Куба, где је Далтон добио своју револуционарну обуку, наводно је престала са праксом кажњавања сексуалних девијација након што је послала десетине хиљада младих хомосексуалаца у радне логоре. Али бруталност према њима се наставила, како је Реиналдо Аренас забележио у својим мемоарима Пре него што падне ноћ (1992).
Прва реч у Poemas clandestinos припада Далтоновом једином женском хетерониму Вилми Флорес. Она оптужује капитализам да је мушке раднике двоструко покрао; плаћени мање него што вреди њихов рад, они имају мање новца који би дали својим женама за кућне трошкове, чије „улоге у домаћинству / стварају време мушкарцу / за друштвено неопходан рад.“ Најчуднија феминистичка песма „Ка бољој љубави“, са епиграфом Кејт Милет, каже да жена мора престати да буде само жена-у-себи да би постала жена-за-себе —затим понавља да је место жене у „позадинским редовима улога у домаћинству“. У свом уводу, Маргарет Рендал са жаљењем примећује да је „сексизам био проблем код Рокеа…“ иако је, тврди она, свака од његових стотина сексуалних веза била „важна за њега… и очигледно за жене које су биле део њих такође.“
У својој недавној књизи о Далтону, Кастељанос Моја примећује да Poemas clandestinos не садрже личне анегдоте које карактеришу остала Далтонова дела. Ипак, многе од песама су несумњиво последица архетипске персоне којом је Далтон био потпуно опчињен: харизматичног мушког револуционарног интелектуалца који узима оружје у руке како би свом народу донео правду. Овај архетип сеже до ослободилаца с краја XVIII и почетка XIX века, чија је мускулатурна, војничка храбрости поставила темеље националистичких наратива за већину земаља у Америци, а овде се та рођачка линија препознаје у алузији на „старе радове ослободилаца и мученика / који су сада наше обавезе…“ Можда су псеудоними били и Далтонов неуспешан покушај да се пројектује ван ове историјски освештане персоне, која се управо спремала да га лиши живота.
Усред погрешака које је изазвао национализам алфа мушкараца, неке од песама зраче снагом која је с временом расла. Далеко најпознатија је „Као ти,“ репродукована у безброј антологија, мејлова са песмом дана, блогова, и, без сумње, тетоважа. Потписује је најмлађи псеудоним, студент права — као што је Далтон некада био — по имену Тимотео Луе. На планети која се прегрејава застрашујућом брзином, стихови
… моје вене не завршавају се у мени
већ у једногласној крви
оних који се боре за живот…
превазилазе идеологију у свом апелу на колективну акцију у одбрани човечности и самог живота.
Далтон је знао да се значење мења током времена и да би ствари биле далеко горе да није тако, ма колико то чинило да се осећамо несигурно и пролазно. Песма коју је потписао хетеронимом католичког активисте Хорхеа Круза нуди низ сатиричних епитафа за недавно преминулог и дубоко презреног салвадорског бискупа Франциска Хозеа Кастра и Рамиреза, кога су његови сународници називали „лицемер“ (игра речи са преводом израза “whited sepulcher”, која ће касније бити објашњена, прим. прев.) Први предложени епитаф за овог бискупа гласи: „О мало коме се може рећи да наставља да постоји и након смрти тачно онакав какав је био у животу.“
Далтон је, за живота, био неодољиви шармер који је свима измамљивао осмехе. Новинарка Алма Гиљермопријето га је упознала у Хавани 1970. године и описује га у својој књизи Dancing with Cuba (Плес са Кубом), својим мемоарима (које сам ја превела), као бескрајно великодушног и „најмудријег и најсмешнијег“ од свих интелектуалаца у Casa de las Americas think tank-у. Хулио Кортасар се сложио, написавши после Далтонове смрти да „међу свим даровима које ми је Куба пружила, познанство и пријатељство са Роке Далтоном увек ће бити међу најдрагоценијим.“ Гиљермопријето је била задивљена и збуњена чињеницом да се безочни песник који јој је постао пријатељ — на чему су јој завидели њени кубански пријатељи који су га сматрали „кремом револуционарног интернационализма“ — посветио толику количину своје огромне менталне енергије питањима попут „Да ли је могуће бити интелектуалац ван Револуције? Да ли је могуће бити нереволуционарни интелектуалац“ — питањима која су, како је закључила, била сама по себи разарајућа.
Након Далтонове смрти, Гиљермопријето се преселила у Салвадор, почела да ради као новинарка и често мислила на свог старог пријатеља Рокеа. Бивши чланови ЕРП-а су јој рекли да је погубљен јер је заводио девојку другог герилског вође. Чилеански писац Роберто Болањо био је истих година као људи који су убили Далтона; срео га је и дружио се са свим револуционарима ЕРП-а на свом путу кроз Салвадор 1973. године, и имао је другачију теорију. Болањо је рекао у једном интервјуу да су неколико команданата ЕРП-а и сами били писци, и да су из књижевне зависти убили свог талентованијег, искуснијег и боље повезаног старијег колегу док је спавао.
Пријатељство између Гиљермопријето и Далтона делимично је настало због тога што им је обома по један родитељ био гринго. Далтон је волео да тврди да је његов отац Винал Далтон млађи био потомак озлоглашене банде Далтон, браће одметника који су харали по Калифорнији, Канзасу и Оклахоми почетком 90-их година XIX века. Песник је једном провео неколико дана у хотелу “Хавана Хилтон” са драматуршкињом из Сан Франциска Нином Серано како би написао вестерн у Брехтовом стилу о гринго разбојницима који иду на југ, базиран на својој наводној породичној историји. Представа је имала велики успех када је емитована уживо на кубанској телевизији 1968. године; чак је и Фидел Кастро постао њен обожавалац. Нажалост, једини видео рекордер у студију те ноћи није радио, и представа је заувек изгубљена за будућа поколења.
Права прошлост Далтоновог оца, коју је истраживао Роџер Атвуд, не поклапа се тако једноставно холивудским митовима о Дивљем западу. Винал Далтон је рођен и одрастао у Аризони у породици која је говорила шпански, а била британског и мексичког порекла, озлојеђена због губитка великих поседа у Калифорнији након анексије од стране САД. Он је прво отишао у Мексико, а затим све даље на југ, док се није настанио у Салвадору и стекао значајну имовину оженивши се богатом женом са којом је имао неколико деце. Касније, кад је био хоспитализован због рана задобијених током спора о комаду земље (тврди Атвуд) или у свађи око жене (тврди Кастељанос Моја), направио је дете једној од својих медицинских сестара Марији Гарсији.
Иако је подржавао свог ванбрачног сина повременим ковертама са новцем и платио дечаково школовање у Exterando San Jose — „великој католичкој школи салвадорске буржоазије,“ како се у једној од ових песама описује — Винал није званично признао овог сина, тада познатог као Роке Гарсија, као свог сина све док дечак није напунио 17 година. Неколико година касније, када је Далтон почео да се истиче као новинар и песник, сви су знали да има богатог оца из Северне Америке. Након путовања у Совјетски Савез 1957. године, његово активистичко деловање се појачало. Председник Салвадора је Роке Далтона, када је први пут био ухапшен јер је протествовао против њега, назвао на конференцији за штампу „размаженим дериштем.“
Према Че Геварином јеванђељу — кога је Гиљермопријето назвала „суровим анђелом“ — оно што је разликовало мушкарце од размажених деришта није била способност да људе насмеју до суза или да их окупе да раде на нечему, већ спремност да умру. Poemas clandestinos кипе од напетости између јаке самопожртвованости и ироније, компликација и двосмислености које долазе са претварањем тога у књижевност, као што се, на пример, горила („gorilla“ или војник на салвадорском сленгу) чује у герила. Повремено, нека песма тежи алтернативној визији колективног преживљавања:
Против меланколије, поверење;
против очаја, глас народа,
који вибрира у прозорима ове тајне куће.
Време и начин Далтонове смрти додатно компликују ствари. Ода Че Гевари под насловом „Начини умирања“ упоређује смрт аргентинског револуционара 1967. године са смрћу десетина хиљада људи које је Аугусто Пиноче убио у Чилеу и закључује „Замисли, читаоче, шта би нам рекли / када би нам могли говорити о свом искуству / ти који су умрли у име сваког концепта.“ Шта би Далтон рекао, када би могао говорити сада, о било којем концепту у чије име је умро?
Шест година након Далтонове смрти, Гиљермопријето је била међу првима који су стигли у град Ел Мозоте, где је батаљон салвадорске војске обучаван од стране Сједињених Америчких Држава у Школи Америке у Џорџији управо масакрирао 811 цивила. Присуство уништавајућег царства никада није далеко у Poemas clandestinos. Прозна песма „Сигурност“ чини се, посебно, као одговор, avant la lettre, на песму Керолин Форше из 1978. године, „Пуковник,“ у којој салвадорски мучитељ просипа по столу за ручавање врећу људских ушију, које изгледају „као половине сушених брескви“. У стилу flach fiction-а, Далтонова песма прича о затворенику чија три мучитеља прекидају свој посао да би га питали да ли може да препозна који од њих има стаклено око. Након пажљивог загледања, човек којег муче упире прстом у једног и каже да је то његово десно око. У неверици — „око је америчко, то јест, савршено“ — они хоће да им каже како је знао. „То је једино око које ме је гледало без мржње,“ објашњава. Барем се чини да је та мржња хумана, за разлику од шљаштеће технолошке савршености ока направљеног у Сједињеним Државама.
Још једна песма моли све „прогресивне социологе“ да престану са проучавањем ла enajenacion —отуђења — и да се фокусирају на „најсјебанију ствар“, а то је la nacion ajena. Ово би се лако могло превести као „нација туђина“, користећи реч коју је влада САД-а деценијама употребљавала да означи људе без докумената који беже од насиља у Салвадору и другим местима. Хиршман, из неког разлога—можда због антипатије према Далтоновој игри речи—одлучује да смањи ефекат ове реченице преводећи је као „друга нација“.
Ако је циљ превођења што прецизније пренети намере аутора, онда је Хиршман некада изгледао као незамењив преводилац за Далтона. Као комунист, песник од извесног угледа и Далтонов савременик, само две године старији, Хиршман уноси своју сопствену легенду, укључујући често понављану причу да је пре него што је отпуштен са факултета УЦЛА због активизма против Вијетнамског рата, један од његових студената био Џим Морисон. Према библиографији састављеној након Хиршманове смрти 2021. године, написао је 105 својих књига и превео 83 дела са 12 језика. Његови преводи неких од најпознатијих песама и даље добијају поштоваоце.
Хиршман је такође био познат по томе што је остао стаљиниста до самог краја. Године 2001. објављени су његови преводи са грузијског језика раних песама младог човека који је касније починио Холодомор, под љубазним насловом Јоеy. Далтон је, са своје стране, био лењиниста који је, иако увек опрезан у својим изјавама о Стаљину, укључио стих „Лењин је био прва важна Стаљинова жртва“ у своју песму-колаж Un libro rojo para Lenin (Црвена књига за Лењина) — још једна од књига која ће се појавити у новој едицији. Аутор и преводилац можда ипак нису до краја усклађени.
Нису добро усклађени ни лингвистички. Хиршман је врло мало преводио са шпанског језика, и неки од његових радова показују да му није био лак. Његова верзија Далтонове песме о бискупу, на пример, је упропастила Далтонову шалу тиме што је sepulcro blanqueado превео као „whitewashed tomb“ (избељена гробница). На енглеском, као и на шпанском, whited sepulcher — из верзије превода јеванђеља по Матеју у Библији краља Џејмса 23:27—значи „лицемер“.
У другој песми, Далтон слави саму поезију као врсту оружја „међу прелепим правим оружјима која блистају на сунцу / у мојој руци или о мом рамену” (мој превод). Хиршман као да бежи од идеје поезије као блиставог оружја, преводећи стихове као „међу прелепим правим рукама које горе под сунцем / између мојих руку и на мом рамену“, што сугерише да говорник можда има или посматра болне опекотине од сунца.
У другим тренуцима, Хиршман уводи насиље тамо где Далтонове речи то избегавају. Његова верзија наслова “Como la сиемпревива” је “Лике the Everlasting“ (Као Вечни), што даје неадекватни старозаветни призвук речи за мали цвет semprevivum. Ова ода нежности једна је од ретких песама која приказује природни пејзаж биљака и стена, олује и суше. Преводећи “Entre las piedras y el fuego” као „Among the rocks and the gunfire“ (“Међу стенама и пуцњима”), Хиршман зазива герилско бојиште, а не тренутни предах око логорске ватре.
Хиршман је преводио ове песме у време када је, након двонедељне посете Салвадору, Џоан Дидион написала „У том месту терор је датост” у књизи Салвадор (1983), књизи коју су Англоси у САД-у тада највероватније читали о тој земљи. Далтонова породична историја показује да континуитет између Сједињених Држава, територија које су насилно анектирале од Мексика, самог Мексика и Централне Америке, сеже веома дубоко. Али он је углавном остао непризнат од стране англосаксонских посматрача. Ловато истиче да је Дидион требало само да погледа око себе да би видела велику и растућу салвадорску заједницу у Калифорнији или да осети мирис вековима старе кулинарске традиције у храни која допире из станова попут оног у Сан Франциску где је живела његова породица. Уместо тога, њен рад приказује Голден стејт као „потпуно лишен Салвадораца и свих других Латиноамериканаца.“
Издавачи књиге под новим насловом Stories and Poems of а Class Struggle (Приче и песме о класној борби) схватају потребу да се Далтоново дело повеже са садашњим тренутком када се радници у многим индустријама широм САД-а удружују како би се борили против дуговечних сила које су умањиле њихов удео у свему. Такође су свесни да се развио нови културни чвор преко националних и језичких граница. Писци попут Ловата и песника и мемоаристе Хавијера Заморе, који пишу на енглеском језику, и други који пишу на шпанском, попут Кастељаноса Моје, новинара Оскара Мартинеза и Клаудије Ернандес, чији је снажан роман Clash and Burn објављен 2021. године у преводу Џулије Санчес, повезали су се са великом публиком у и изван САД-а. Као одговор, за ово издање је наручен нов предговор, који су написали Кристофер Сото, queer песник и аболициониста који се бори за ослобођење затвореника из Лос Анђелеса, и салвадорска феминистичка економисткиња Татјана Марокин.
Они цитирају стих „револуцији свуда требају људи / не само спремни да умру / већ и спремни да убију за њу“ и признају да Далтонова „насилна пракса“ ствара “осећај опасности” када се говори о њој у вези са растућим ауторитаризмом садашњице. Али они избегавају да се баве другим проблемима, примећујући, у покушају да песме Вилме Флорес учине прихватљивијим, да је „изостанак плате за рад у домаћинству стварност за жене у Салвадору” — као да то није случај и за жене другде и као да се у песмама тврди да би жене требало да буду плаћене за рад у домаћинству, што се не тврди. Разумљиво је да је примарна брига њиховог новог предговора успостављање легендарног статуса Далтона међу латиноамеричким писцима и активистима, прошлим и садашњим.
Сото и Марокин дају највећи доприност за његову даљу релевантност цитирајући, у целини, песму псеудонима Хуан Запата — најратоборнијег од пет псеудонима, као што име сугерише — саркастично насловљену „Савет који више нигде у свету није потребан осим овде у Салвадору.“ Већ деценијама, пишу они, рецитује се међу активистима у Латинској Америци као упозорење, сигнал и осуда:
Никад не заборави
да и они који су најмање фашисти
међу фашистима
такође су
фашисти.
То је још једно лице „једногласне крви“ проглашене у песми „Као ти.“ Начин Далтонове смрти и иронија у многим његовим песмама говоре о неадекватности револуционарних извесности, о грешкама сабораца по оружју. Али Сото и Марокин су у праву када кажу да овај глас говори о нашој садашњости.
Тим више разлог за жаљење због пропуштене прилике у новом преводу Poemas clandestinos. Многи савремени песници-преводиоци, чврсто укорењени у шпанском језику, могли су контекстуализовати овај материјал мимо хладноратовских бинарних опозиција и унутар културних континуитета и империјалних дисјункција Америке. Они су могли отворено да се позабаве тиме како је ток историје уздигао неке песме док су друге умањене, и могли су да постигну да оне у потпуности говоре о нашем тренутку. Шта би неко попут њих могао учинити са овом књигом?
Извор: PoetryFoundation
Превод: Данило Лучић/Глиф
