Итало Калвино је објавио Невидљиве градове у Италији 1972. Ближио му се 50. рођендан. Почео је као млади неореалистички писац: политичан, савремен, учествовао је у турбулентним последицама Другог светског рата и наслеђу дуге везе Италије са фашизмом. Људи понекад забораве да је Мусолини био премијер Италије од 1922. – годину дана пре Калвиноовог рођења – до 1943. Cosh банде, а касније и концентрациони логори, били су у складу са оним што се дешавало у нацистичкој Немачкој, али Мусолини је био тај оригинални, самопрокламовани „силник“, и рушилац демократије, чији је лични бренд и најбољи извоз био фашизам.
Калвинови родитељи мрзели су владајућу фашистичку партију. Његова мајка је била пацифиста, али је охрабривала своје синове да се придруже италијанском покрету отпора. Скоро две године, Калвино се скривао и борио у приморским Алпима – планинском ланцу који представља границу између Италије и Француске. Стога не чуди што је Калвинов први роман ратна прича о одрастању тинејџера који се бори против непријатеља док се бори и са тешким питањима о породици версус земљи, оданости и издаји.
Пут у гнезда паукова (Il Sentiero dei Nidi di Rango) дочекан је са одушевљењем 1947. године, пружајући једном младом човеку каријеру савременог писца који може да пише о конфликтном и контрадикторном светском поретку. Оно што је изненађујуће јесте то што је Калвино одлучио да се одрекне такве судбине. Он није желео да буде такав писац. „Постао сам свестан да између животних чињеница које је требало да буду моја сирова грађа и брзог лаганог приступа са којим сам желео да пишем, постоји јаз за који ми је требало све више и више напора да га премостим.” (Шест белешки за следећи миленијум)
Калвино је наставио да пише публицистику и новинске текстове о актуелним темама, и активно је радио у Комунистичкој партији, али након успешне збирке кратких прича реалистичког стила, догодило му се да је одустао од три романа узастопно. Коначно, почео је да пише басну о грофу из XVII века пресеченом на пола топовским ђулетом – обе стране његовог тела наставиле су живе независно, али са дијаметрално супротним личностима. Ова прича је постала Преполовљени виконт (Il Visconte Dimezzato,1952). Размишљајући о овој причи, Калвино је замишљао себе – и излечио је сопствену расцепљену психу, баш као што је виконт на крају поново спојен и живео је срећно до краја живота.
Једна од многих дивних ствари у вези Калвина је то што он никада није помодно циничан. Срећни завршеци – где су прикладни – усвојени су. Овај срећан нови почетак омогућио је Калвину да пише ону врсту фантастичне фабуле које су створиле чврсто тло за средњокласне романе. Уместо да се претвара да говори о стварном животу, Калвино је са свом снагом улетео у живот имагинације. Открио је да не мора директно да пише о свету у коме живи да би га рефлектовао. Попут Персеја који се бори против Горгоне, Калвино више није гледао право у чудовиште, већ у одраз чудовишта у свом штиту.
Двадесет година касније, Калвино је толико усавршио свој метод да је мала књига под називом Невидљиви градови превазишла сва очекивања. Свака микро прича стоји сама за себе као чудан и узнемирујућ минијатурни свет. Читајући их скупа, ове приче постају и атлас и сусрет. Испричане Кублај Кану од стране авантуристе Марка Пола у облику енциклопедије царства, ове приче сугеришу стварност која се шири све док се више не може појмити. Уместо тога, мора се схватити путем знакова и чуда која су њена атомизована истина. Зграде, луке, куће, занати, наизглед стварне ствари, сами по себи су шифре. Реалност се налази у раскрсницама, везама, у идеји система бесконачних односа – идеји коју је Калвино заволео читајући Овидија и Лукреција.
Овидијеве Метаморфозе се мање баве илузијом физичке стварности него пренесеним значењима и „метаморфозама“ форме. То се дешава зато што заједничка „супстанца“ сједињује сва жива бића – са неизбежном последицом да једна ствар лако може да постане друга (жена може да се промени у дрво, краљ у вука). Када је Лукреције писао De Rerum Natura (О природи ствари) у И веку пре нове ере, хтео је да покаже, као добар епикурејац, да увек постоји објашњење за то како ствари стоје – али да објашњење може бити чудније од онога што очекујемо. У ствари, он је ближи квантној механици него Њутновском универзуму који је учинио да идеја живописног и живахног „ништавила“ делује глупо.
„ Машта је нека врста електронске машине која узима у обзир све могуће комбинације и бира оне које одговарају одређеној сврси.”
Невидљиви градови су изграђени као Булова алгебра. Математичка табела приказује све могуће комбинације уноса, а за сваку комбинацију постоји резултат који ће направити струјно коло. То је логичка операција. Категорије које налазимо у Невидљивим градовима – Скривени градови, Градови и жеља, Градови и сећање, Танки градови, Градови и мртви и тако даље – нису насумичне. Једном одабрани, ови „уноси“ ће открити своје „излазне вредности“. Замислите табелу истине која има колону за сваку променљиву у изразу и ред за сваку могућу комбинацију вредности истине (или градове у нашем случају). Затим додајте колону која показује исход сваког скупа вредности. То је дијалог између Марка Пола и Кублај Кана.
Мапирање могућих вредности истине је усијана дебата која се води у простору између двојице мушкараца кад год се сретну. У почетку, Полов простор нам се нуди као места на којима је био и која је видео. Постепено, цар почиње да описује градове, а Поло му мора рећи да ли су стварни – пажљиво се крећући око тога шта значи реч „стварни“.
Живећи у Паризу током касних 60-их па надаље, Калвино је постао члан “Оулипа” (Ouvroir de Litterature Potentielle), групе математичара и писаца заинтересованих за „радионице потенцијалне књижевности“. Тај потенцијал би се остварио употребом језичких или математичких ограничења – или изазова – какве нуди Булова логика. Један од чланова, Жорж Перек, мистик који воли мачке, написао је читав роман на француском, La Disparition (1969), без употребе слова „е“. Такође је осмислио оно што је назвао „машином за прављење прича“. Ово је било пре принципа садржаја генерисаног вештачком интелигенцијом – направите кратак опис, поставите правила и пустите „машину“ да пронађе причу. Калвино је уживао у комбинаторним могућностима које су ова ограничења дозвољавала.
У Невидљивим градовима, Калвино је поставио једноставно правило: двојица протагониста. Табела категорија. Одлична је идеја ако је можете написати. Ако не, добро, убаците то у програм за писање романа и видите сами шта ће изаћи. С друге стране, сигуран сам да Калвина интригирало да ради са АИ партнером. Суштина човека као писца била је да буде отворен за сваку могућност која би ослободила књижевност од непризнатих, несвесних или културолошки одобрених ограничења која су је спутавала.
„Машта је нека врста електронске машине која узима у обзир све могуће комбинације и бира оне које одговарају одређеној сврси.” (Шест белешки за следећи миленијум)
,,Само ако писци себи поставе задатке који нико други не усуђује да замисли, књижевници ће имати функцију“
Користио сам делове ове методе када сам писао свој први роман, Поморанџе нису једино воће (1985). Одлучио сам да моја поглавља буду насловљена према првих седам књига Библије и да ћу користити неке од тема у тим књигама да обликујем садржај својих поглавља. Такође сам одлучио да се премаскирам у прозног јунака. И користио сам елементе бајке да прекинем нарацију у кључним тачкама напетости. То су била моја “правила”. Није ми било право када су Поморанџе нису једино воће погрешно протумачене као реалистичне и аутобиографске. Никада нисам желео да будем реалистички писац, а и нисам.
Као и Калвино, одлично сам прошао са својим првим романом, а очекивало се још томе сличног. Осећао сам се усамљено и збуњено, али када сте писац, ваши најбољи пријатељи су често покојни, па сам се вратио Калвиновим делима да научим више, да се охрабрим и да напишем Страст (1987). Калвино је умро 1985, оне године када су Поморанџе нису једино воће објављене. Знам да бих се без њега, као причљивог и мудрог ментора, мучио да разумем свој рани пут.
Постоје разне ствари које Калвино не ради. Он не пише о женама. У књизи Ако једне зимске ноћи неки путник (1979) постоји читатељка по имену Људмила, али она је више архетип него особа. У Невидљивим градовима нема жена као ликова. Сходно томе, женска емоција какву смо навикли да очекујемо код Калвина не постоји. Не занима га романтична љубав. Њега не занима оно што би Фројд назвао обичном несрећом – или чак обичном срећом. Његови ликови живе у појачаним стањима интелектуалне радозналости. Не пази на часовима.
Ништа од овога није важно. Његова сврха – његово достигнуће – јесте да велича машту. Да призове слике толико моћне да „стварни“ свет може да нестане. И док се то дешава, пажња нам се скреће са наших свакодневних брига не бисмо ли размотрили шта је довољно стварно да је важно – и колико нашег ограниченог времена на Земљи трошимо на нервирање око ствари које заправо нису важне.
Калвино је веровао да књижевност мора да буде амбициозна и да за циљ има оно што је мимо већ постојећег. Роман као прича о савременом животу је свуда, и Калвино није морао то да ради. Веровао је да књижевност има велику сврху – да, у ствари, без велике сврхе, књижевност нема правог разлога да постоји. „Само ако писци себи поставе задатке које нико други не усуђује да замисли, књижевност ће имати функцију“ (Шест белешки за следећи миленијум).
Каква је то функција, можемо се запитати? „Увезивање различитих грана знања, различитих кодова, у многобројне и вишеструке визије света.” Оно сјајно код Невидљивих градова – њихова инвентивност, лакоћа, визионарска моћ, филозофско испитивање, могућност да буде кумулативан уместо линеаран, дескриптивне дивоте и интелектуална прецизност – не би требало да нас одвуче од његове моралне сврхе, сврхе која се све јасније указује како дијалошке размене између Пола и Кана постају све мрачније. Која је веома далеко од „утешне бајке“.
Рекао је: – Све је узалудно ако последњи пристанака мора да буде у пакленом граду, а тамо на дну, у све тешњој спирали, усисава нас струја. А Поло: – Пакао живих није нешто што ће тек настати; ако већ постоји, онда је то нешто што је ту, пакао у којем свакодневно живимо, који стварамо живећи заједно. Постоје два начина да се не пати. Први многима успева: прихватити пакао и постатио део њега до те мере да га не примећујеш. Други је ризичан и захтева непрекидну пажњу и учење: усред пакла тражити и препознавати оно што није пакао, и чини да траје, да ти му простора.
Џанет Винтерсон
Превео: Данило Лучић
Извор: Глиф