Пише: Слободан Вуковић
Ономад је у Подгорици уз пригодну свечаност, отворена Клиника за психијатрију која носи име доктора Душана Косовића, оснивача психијатријско-неуролошке службе у Црној Гори; дуго година је таворила у неусловним просторијама. Пацијенти су слободно шеткали по парку на Крушевцу; један се вактиле припео на дрво, одакле су га на сто јада спустили…
Приједлог некадашње директорице Клиничког центра Црне Горе Зорице Ковачевић, да будућа клиника за психијатрију добије име доктора Косовића, Одбор директора је прихватио а сагласност дало и Министарство здравља.
Знаменитог Душана Косовића, упознао сам у њујоршком Гринич Вилиџу, с јесени, осамдесете, на вечери код мог школског друга, Цетињанина Паја Кусовца, дипломираног правника, њујоршког таксисте; возио је и Џона Ленона. Тада сам извјештавао са изборне предсједничке трке Роналд Реган – Џими Картер и интервјуисао Курта Валдхајма, генералног секретара Уједињених нација, поводом тридесетпетогодишњице УН.
Пријатно вече у дому Паја Кусовца; било је још неколико црногорских исељеника. И приче о завичају, о Црној Гори.
Доктора Косовића сретао сам и пет година касније, 1985. када ме НИН послао у Њујорк да направим интервју с Пересом де Куељаром, Генералним секретаром Уједињених нација, поводом четрдесетогодишњице УН.
Зајагрило љето, њујоршко; у кањонима Менхетна хладовина. Пролазе свакојаке физиономије из цијелог свијета. И свако носи своју тајну доласка; свакоме је још увијек остало нешто од онога што је собом донио у свом завичајном брашњенику и то лагано крчми…
А између Друге и Треће авеније, у сјеновитој Педесетој улици на Менхетну, ординација Душана Косовића, психијатра високог ранга, који, очигледно, умије да помогне људима…
Становао је у отмјеном апартману, с погледом на палату Уједињених нација, “кутију шибица”, како су је назвали.
– Косовић није обичан човјек. Он се налази у књизи “Ко је ко у Америци”, он је мајка исељеничка. Косовић је сила! – рекао ми је својевремено пријатељ, Гусињанин, Бајрам Вукељ, који је са супругом Нурком живио и радио у Њујорку од 1971. године…
По завршетку студија доктор Косовић запослио се у болници на титоградском Крушевцу. Стасит, наочит, с брадицом; Титограђанке су збориле да наличи Његошу.
– Кад сам са студија дошао у Црну Гору никаквих услова за рад није било. На једвите јаде добио сам једно мало одјељење од двадесет до тридесет кревета, смјештено у бившој коњушници кнеза Мирка Петровића, на Крушевцу, у тадашњем Титограду. Ја сам, као тада једини неуролог и психијатар у Црној Гори, морао да радим од шест ујутру до десет увече. Прегледао сам просјечно сто људи дневно. У ствари, мене нико није тјерао да толико радим, али нијесам могао да гледам те јадне, несрећне људе како чекају сатима и данима, па сам морао да помогнем болесницима – причао ми је Душан Косовић.
А онда је дао отказ!
У Америци је постао један од водећих америчких психијатара; члан Америчке академије за медицину и права, затим Њујоршке академије наука и умјетности, Академије за психијатрију, професор психијатрије на Њујоршком универзитету…
Академик др Душан Косовић рођен је 1926. године у Горњим Трепчима код Никшића. Основну школу завршио је у родном мјесту, а гимназију у Никшићу. Медицински факултет завршио је у Београду, гдје је и специјализирао неуропсихијатрију. Три године касније одазива се позиву Медицинског центра при Њујоршком универзитету, гдје је провео двије године на специјализацији. По повратку у домовину, основао је психијатријско-неуролошку службу у Црној Гори, која до тада није постојала.
Био је директор психијатрије у њујоршкој Линколн болници. Док је обављао функцију директора Психијатрије у Методистичкој болници у Њујорку, радио је и као професор на Медицинском факултету “Алберт Ајнштајн” и на универзитету Лонг Аиланд у Њујорку.
Био је члан Црногорске академије наука и умјетности…
Тутњи Њујорк; град који никад не спава, пјевао је Френк Синатра. Све је у Њујорку репортажа, само треба знати посматрати.
– Кад сам радио тамо, у Титограду, мој љекарски преглед коштао је сто динара. За тај новац могло се купити једно јаје. Овдје, у Америци, за један мој преглед, могу купити хиљаду јаја – вели Душан Косовић.
– Њујорк је доста добар да се нађе посао, али може да буде и тежак, јер је ту човјек страшно усамљен док га упозна. Покушавам да пронађем како и на које проблеме наилазе наши исељеници. Видио сам, рецимо, људе који се разочарају у Америку, не могу да се снађу и враћају се натраг. Кад дођу у Домовину, виде да и тамо не могу и онда стално лете. Они су психолошки “изнад океана”, распети између два неба.
Румено небо њујоршко.
Сретамо се, традиционално, у ресторану “Ла Маганете”, на ћошку Треће авеније и Педесете улице, Живко Николић, доктор Косовић и моја маленкост. Живко је у Њујорку већ годину и по. Незадовољан, отишао је из домовине, јер су у Заједници културе Србије одбијали пројекат који је нудио (“Уклети брод”). За њега није било мјеста у тој продукцији, осјетио се, како ми је рекао, у домовини сувишним, па дојездио у Америку, да, вели, потражи више среће овдје, у овом простору.
Чекаоница Косовићеве ординације на Менхетну вазда пуна пацијената, како је Душан волио да каже, свих нација и вјера. Уз ординацију на приземљу собичак гдје су црногорски путници намјерници могли да преконаче. Ту се смјестио славни црногорски филмски редитељ Живко Николић. А Косовићу стално на уму “нашијенци”.
Срдан Косовић: Није пријатељ Црне Горе
– Наши људи често у свијет одлазе неприпремљени, плове у илузијама да ће се, чим дођу у Америку, обогатити. У међувремену не уче језик. Понекад мјесецима и годинама уче а не науче енглески, а без енглеског не можете ништа да радите овдје па не знам какав стручњак да сте. Онда долази до тешких разочарања, до раскорака између очекивања и сурове стварности – каже Душан Косовић.
– Људи који долазе без усељеничких виза, без одговарајућих папира, имају велике тешкоће. Покушавам кад наше људе овдје снађе нека мука, кад немају љекова, да им помогнем. Ја им, кад немају пара, никад не тражим за прегледе, а од сиротиње, чак и ако ми нуди паре, ја не узимам, јер знам да сам пролазио кроз исте муке…
И опет Њујорк; опет Уједињене нације; јубиларно, Миленијумско засиједање, двијехиљадите. Опет “Ла Маганете”. Причам с Косовићем о његовој књизи “Стрес”, која је доживјела неколико издања; преведена у Италији.
– А што је књига прихваћена код најширег читалаштва, можда је разлоге требало тражити у томе што се у њој указивало на могућности превенције. Сматрао сам да свијест о болести може да постане значајан предуслов за њено успјешно спречавање. По овој мојој књизи Живко Николић, који сада живи у Њујорку, написао је сценарио. Покушаћемо да ову актуелну тему човјекове свакодневнице филмујемо – прича ми Душан.
Одлазили су Црногорци у свијет “због сиромаштине”, али и разних неправди у старом крају. Црногорском одлазнику Црна Гора није силазила с ума. Понијели су у свијет у свом завичајном брашњенику и етичку традицију црногорску. Доктор Косовић посебно.
– Одрастао сам у црногорској породици, а то значи да сам већ тамо био суочен са етичком традицијом нашег предања и исконским врлинама човјечности. Мислим да ме је то, у моралном погледу, по природи ствари, у основи одредило до дана дањег. Понекад ми се чини да је то морал који носим у својим генима. И мени је, доиста, жао што је ишчезао морал наших ђедова – дијагностицира Душан Косовић.
Умро је у осамдесетдеветој години, 25. јуна 2015. у Херцег Новом и ту сахрањен.
На годишњицу смрти академика Душана Косовића, 2016. године, његова супруга, Јапанка, Рукоко Косовић, жељела је да се објави књига, омаж његовој личности и дјелу. И да о Душану Косовићу говоре његови пријатељи и колеге који су га вољели и које је он волио.
Приређивач књиге, како би рекао Балша Брковић, ”ненадмашно шармантни” Ратко Божовић, затражио је да му пошаљем своје сјећање на Душана. Послао сам текст под насловом “Сусрети у Њујорку”. Ратко је био веома задовољан и уврстио га у књигу насловљену “Душан Косовић велики господин”, међу двадесетдевет текстова Душанових пријатеља. (Издавач “Чигоја штампа” Београд).
– Наслов књиге суштински су одредили аутори који су се нашли у овој књизи. Највише, готово без изузетка, Душана Косовића ближе су одређивали као – велики господин. И било је најприродније да наслов књиге слиједи њихово увјерење – казивао је Ратко Божовић.
Имајући у виду чињеницу да је Душан Косовић био човјек јавне ријечи, приређивач је настојао да покаже и реакције у јавности кад се појавила збирка његових интервјуа сабраних у књизи “Дође ми да полудим”.
Можда је писац Бранимир Шћепановић, најупечатљивије окарактерисао Косовића и његово дјело, када је казао да је он био велики човјек који је свој дуги животни вијек провео достојанствено, храбро и часно. Остаће због свега тога запамћен као један од оних ријетких људи који су представљали понос људског рода…
Косовић је сила!
Извор: Вијести
