Пише: Синан Гуџевић
Душкова Жута је била уз Душков лијес за вријеме сахране. Уз пријатељицу куће Рајку, сестру Наташу, сина Луку и животну дружицу Душкову Ану, која је била уз Душка у свим данима и сатима његова живота и без које не би могао поживјети колико је поживио. И уз хиљаде навијача, који су пјевали: “Добро памтим све” и “Да волим Партизан, поносно кажем свима”.
Немилосна извршитељица изјеше по имену Вријеме, однијела и Душка Вујошевића. Три седмице раније однијела је Божа Копривицу, који ме је прије четрдесет година упознао са Вујошевићем. Душко ће почивати у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу, а урна са Божовим пепелом још није испоручена његовим кћерима. Кад буде, њихова почивалишта ће бити међусобно удаљена скоро као и куће гдје су живјели. Партизан те губитке не може надокнадити. Мисао иде на Данила Киша и пјесму коју је написао на смрт Мире Траиловић:
Какав добро обављен посао, Смрти,
какав успех,
срушити такву тврђаву!
Пождерати толико меса,
скрцкати толико костију
за тако кратко време.
Потрошити толику енергију,
брзо, као кад се испуши цигарета.
Какав је то био посао, Смрти,
каква демонстрација силе.
(Као да ти не бисмо
веровали на реч.)
Од Душка Вујошевића сам сазнао за смрт Божову, а након комеморације за Божа стигла је вијест о Дулетовој смрти.
Душко Вујошевић је више пута изјавио и написмено и усмено да је по националности партизановац. Видјели смо и још гледамо како припадници нације и народа партизановаца жале Душка Вујошевића. Припадници су запосјели Плави мост да би на њему одали почаст и захвалност човјеку који им је приредио више радости него сви кошаркашки тренери прије њега и више него сви послије њега. И структуре кошаркашког и других клубова прикључиле су се народној жалости. Народна жалост је добра ријеч, јер он је за много људи био народна радост, па је и жалост за њиме народна. Овдје мисао иде на један епитаф давног старогрчког пјесника Симонида:
Свако је жалан и болан кад умре му неко од ближњих.
Али Никòдика смрт с ближњима жали и град.
Ових дана је тај Симонидов Никодик Душко Вујошевић.
Рођен је у Титограду, 3. марта 1959. Родитељи, мајка Вукица, дјевојачко Павићевић, отац Никола Вујошевић. Обоје Црногорци, отац из племена Куча, а мајка из Бјелопавлића. С непуних пет година Душкови се селе у Београд. Отац економиста, радио у београдском Руднапу, мајка службеница у Борби.
Дуле је у Београду кренуо у школу, у основну на Душановцу, у гимназију у Његошевој улици. Почео је студирати на правном факултету, а паралелно се уписао на вишу тренерску школу, то је учинио тајно, да не љути оца, који је желио да му син има сигурно занимање. Тренерску школу је завршио, а правни факултет напустио. Постао је један од најмлађих тренера у Југославији.
Кад је постао први тренер Партизана имао је 27 година. Прво првенство Југославије освојио је с Партизаном године 1987. Двије године касније у Калифорнији упознаје Ану Арделиану, будућу своју супругу. Она је тамо била у посјети ујаку, а Душко у посјети играчу Дивцу, који је тада прешао у Лос Анђелес Лејкерсе. Из Партизана Душко одлази у Италију. Бресциа, Песаро, Пистоиа, па у Шпанију у Гранаду, у Француску, у Лимоге, радио је и у Русији, и у Румунији. Једну сезону тренира и Звезду, а онда се враћа у Партизан и чини оно што га чини највећим тренером Партизана.
Шећерна болест га је мучила много година, читавих десет је био на дијализи. Коронографије, фистуле, креатинини, пробушене вене и све те такве ријечи које окруже обољелога и посве му промијене живот. И промијениле су Вујошевићеву страст за кошарком. Понекад би се нашалио и казао како често путује у Дијализијум. Дијализа је ограничавала његове могућности за путовање и ова углавном сводило на боравке у Београду и Херцег Новом гдје је у правилу боравио љети.
Да је игдје другдје хтио да отпутује, то је значило да тамо гдје стигне мора имати мјесто на станици за дијализу, а то је значило најприје наћи станицу за дијализу. Те невоље су га ограничавале, а њих предобро познаје његов син Лука и животна његова дружица Ана, истинска хероина у преданости и стрпљивости при невољама и тегобама Душковим.
Али је он и даље не само пратио утакмице, него је и радио, био је селектор кошаркашки Босне и Херцеговине. Радио је, а често су му се на рукама могле видјети оне газе након дијализе. Био је јако сретан кад ми је јавио да му је господин Бокан понудио мјесто стручног консултанта у подгоричком клубу СЦ Дерби.
У Партизану, клубу којем је буквално и неповратно припадао, као тренер је постигао што нико никада неће надмашити. Многе тренере је Партизан као спортско друштво изграђивао и учинио да се прославе. То изграђивање је било узајамно, углавном је клуб помагао тренеру да постане бољи и да се прочује у свијету, или како се обично каже , да се прослави. То је уобичајен принцип напретка. Али има тренера, њих је јако мало, који су дали Партизану више него што је он дао њима.
У фудбалском клубу су такви били Илеш Шпитз и Стјепан Бобек, у ватерполу Влахо Орлић. У кошарци је то Душко Вујошевић. С њиме се може равнати само један, Дубровчанин Влахо Орлић. Они су дали више клубу него клуб њима. Али ватерполо клуб Партизан, једно од највећих имена европског ватерпола доведен је на руб опстанка.
Хоћу да овдје сачувам од заборава двије-три успомене на Душка Вујошевића, нису познате шире, а посве су дулетовске.
Крајем маја 1995. тијело преминулог Крешимира Ћосића је било изложено у загребачком музеју Мимара. Отишао сам и прошао крај ковчега. Душко је тада био у Пистоји. Чули смо се телефоном, чини ми се да се спремао да дође у Загреб, и кад сам му рекао да је Ћосићев ковчег тако велик да ми се учинило како је заузео пола онога простора гдје је био изложен, рекао ми је да је Крешо заузимао много више простора кад је стајао него сада кад је легао. Питај играче који су против њега играли, тијесно им је било цијело кошаркашко игралиште, он је био владар игралишта, казао ми је.
Једном сам дошао у стан Анин и Душков и испричао им како сам у Умагу разговарао са Арсеном Дедићем, коме је тек била пресађена јетра, и како је Арсен, пијући вина, нама неколицини испричао згоду са сликарем Војом Станићем. Арсен и Војо су били пријатељи много година. Дакле, прича Арсен како је на сједници Скупштине СР Црне Горе једнога дана међу данима неко предложио да се Црна Гора побратими са ДДР-ом: социјалистичке земље, је ли. И прочитано је образложење предлога, неко га је саставио, па прије него што се предлог стави на гласање, онај што је водио сједницу упитао је има ли кога да има какву примједбу или допуну на предлог.
Јавио се Војо Станић, који је тада био посланик у Скупштини Црне Горе, и рекао: “Другарице и другови, ја нијесам за то да се ми братимимо са ДДР-ом! А што да се ми братимимо са ДДР-ом? А шта ми имамо с њима? Са том државом немамо граничних спорова, Нијемце смо ишћерали одавде још четрдесет и пете, након што су чуда од зла код нас почињели. Међу њима је свакако било и Нијемаца из Источне Њемачке, која се данас зове ДДР, је ли. Ја нијесам за то да се с њима братимимо. Ако већ треба или мора да се с неким братимимо, на страну што су сви људи на свијету браћа и сестре, е онда ја предлажем да се побратимимо с Турском: с Турцима смо живјели у истом царству, стотине година, скоро пола нас је примило њихову вјеру, остало је букадар њихових ријечи у нашем говору, имамо више разлога и боље услове за братимљење.” Након Војових ријечи, нико се није јавио за реплику. И није се ни гласало за братимљење са ДДР-ом.
Кад сам завршио, Душко, пун смијеха, узме телефон и зовне Воја Станића у Херцег Нови. И каже му шта сам испричао да је причао Арсен, и да ће му сада дати мене да и њему то испричам. И каже му да ће ставити телефон на спикер. Ја Воја Станића нисам познавао лично, никад га нисам срео, па се нађем мало неснађен, но немајући друге, кренем да Воју причам оно што сам испричао Душку.
Кад сам завршио, Војо вели: “Ето, од Арсена се ништа не може сакрит! Било је тако некако. Но су ме посланици послушали само напола: нијесмо се побратимили с Источнијем Нијемцима, али ни са Турцима. Мислим да је за ово друго пресудила лијеност оних писара, ђе да они сад пишу нов предлог, и уз њега још и образложење!”
Душко је био јако везан за Воја Станића и његове слике. Куповао их је, не да би њима трговао, него да би их гледао, није их се могао наситити. Љети је у Херцег Новом често био у његову друштву. У годинама кад је био на дијализи, Војове слике су му биле важно прибјежиште.
О томе је говорио и јавно: “Кошарка јесте била основна ствар у мом животу, али сада ме је тешка болест одвојила од терена, а дијализе су ме одвојиле од живота. Живети с дијализом није лако поготово мени, који сам изгубио своју основну страст и уживање: рад на терену са играчима. Сада ми Војове слике још више значе.” Поклонио ми је велику монографију о Воју Станићу, луксузно одштампану са савршеним репродукцијама. И такву једну о Петру Омчикусу. Међу његовим књигама о сликарству има и ријетких драгуља, као рецимо “Libro di pittura” Леонарда да Винчија.
Дуле је био нарочита врста човјека театра. Знао је, након тренинга, и уочи важних утакмица, одвести читав Партизанов кошаркашки тим у позориште, са неким глумцима и режисерима је био пријатељ. Сматрао је да се игром могу одагнати тегобе у животу. Игром у играма, а глумом у театру. По томе је био близак александријском пјеснику Палади, који је саставио програматски епиграм о позоришној игри, то јест о глуми. Живот је позорница, казао је. Научи се стога да на тој позорници играш, да игром одагониш животне тегобе. Ако то нећеш, има да те тегобе подносиш без игре, као болове у голом живовању.
Дуле је био опсједнут књигама. Знао би ме зовнути у свако доба, често из неке књижаре и питати бих ли купио ту и ту књигу. Најчешће нисам имао појма о наслову који ми је казао, па би ми казао неки други, све док не разазнам бих ли или не бих. Једном ми је казао да је управо нашао на књижарској полици нов, нечитан примјерак књиге “Сахраните ми срце код Рањеног колена”, књиге која му је била једна од најдражих, и хтио је да је купи за мене. Кад сам му рекао да књигу имам, шеретски је додао: “Али ова је нетакнута.”
Волио је те нетакнуте књиге, да их он први листа. Подцртане књиге није марио, ако би такав примјерак и нашао, не би га купио, чекао би да нађе такав да му буде по вољи. Жалио је што је нестало издања сабраних дјела писаца, што нестају библиотеке и биоскопи.
Прије него што ће средином марта отићи у болницу, јавио сам му се из Дубровника и казао му да сам упознао аутора величанствене књиге “Битка на Сутјесци”, Шимуна Цимермана. Казао сам му да ћу му донијети књигу чим се видимо. Он је о књизи не само већ знао, него ју је био и набавио. Надао сам се да ће Цимермана упознати у Улцињу сљедећега октобра, на скупу спортиста некадашње Југославије. Кад сам му рекао да је Цимерман бивши ватерполиста, казао је: “Ето, има и таквих ватерполиста.” Порука је била јасна: и садашњи градоначелник Београда је некадашњи ватерполиста.
На осмртници за Душка Вујошевића, међу ожалошћенима, супругом Аном, сином Луком и сестром Наташом, налази се још једно име: другарица Жута. То је становница Душкове куће, лабрадорка која ће ускоро напунити 12 година. Дуле и Ана су имали псе лабрадоре, најчешће женке. Једини мужјак међу њима био је Ширкан кога је Дуле поклонио мајци и сестри након смрти свога оца. Све лабрадорски народ, дакле, Ширкан, Аска, Жута па Лара, па још једна Жута, ова што је на списку ожалошћених.
О Душковим и Аниним лабрадоркама би се могао снимити добар филм. Кад је Душку пао крвни тлак у тосканском мјесту Маресца, Аска се није хтјела помакнути с мјеста све док се није повратио. Четворо првоименованих није више живо. Све четворо је покопано под великом крошњом ораха у мјесту Локве између Алибунара и Пландишта. Али су и она бића што почивају под орахом у Локвама дала свој прилог за Партизанове игре и првенства.
Једном сам му казао како сам превео неколико надгробних натписа за псе, нешто грчких нешто латинских. Највише му се свидио овај из 2/3. стољећа наше ере, нађен у Митилени:
Кучки Партéнопи својој, у игрању дружици љупкој,
Власник, у захвале знак, овај је дигао хум.
Накнаду, ето, за љубав и пашчад задобити може,
Чим је овакови створ овај заслужио гроб.
Гледни га добро па настој и друга да стекнеш ваљáна:
Живом да вјеран ти јест, мртвом да буде ти близ.
Душкова Жута је била уз Душков лијес за вријеме сахране. Уз пријатељицу куће Рајку, сестру Наташу, сина Луку и животну дружицу Душкову Ану, која је била уз њега у данима и сатима кад је доносио највеће радости Партизану (неко је то прозвао часовима љубави) и без које не би могао поживјети колико је поживио. И уз хиљаде навијача, који су пјевали: “Добро памтим све” и “Да волим Партизан, поносно кажем свима”.
Извор: Портал Новости
