Први дио можете прочитати овдје
Истина многима боде очи, а највише власницима медија, филмским магнатима и бирократама. У данима који долазе, интелектуалци ће изгледа бити сами себи највећи непријатељи, јер су се потпуно предали и изгубили онај борбени дух који су некада имали. Није ни чудо, јер тоталитарне идеологије не само што подразумавају апсолутну послушност, него се и стално мењају. Тек што сте по цену живота прихватили једну идеологију, замени је нека друга, и онда све испочетка. Лако је политичару да стално мења своје ставове, код писца је то потпуно другачије. Ако је у неком тренутку принуђен да промени своја уверења, преостаје му само да стави маску или заћути. Шта год изабрао, неће добро проћи. Не само што ће постати напоран и досадан, нећо ће потпуно изгубити инспирацију. Политички ангажовано писање данас се састоји од извештачених фраза, нагомиланих попут делова дечје слагалице. То је неминовна последица аутоцензуре. Да би писао једноставним, разумљивим језиком, писац мора да буде неустрашив, а човек који је неустрашив не сме бити политички фанатик. У средњем веку, у доба највеће верске затуцаности, књижевност је престала да постоји, а најмудрије главе тог времена изражавале су своје мисли на мртвом језику који се хиљаду година није мењао.
Тоталитаризам, по свему судећи, неће бити доба вере него доба шизофреније. Тоталитарна држава је нездрава и неприродна творевина, зато што се њен политички врх одржава на власти путем силе и преваре… Историја показује да је губитак слободе у диктаторском режиму погубан за све књижевне родове и врсте. О неким темама се заиста не може надахнуто писати, а тиранија је једна од њих. Нико никада није успео да напише хвалоспев инквизицији…
Вероватно нисмо далеко од тренутка када ће машине писати књиге. Филм и радио су већ постали део индустрије, као и маркетинг, пропаганда и таблоиди. Дизнијеви цртани филмови праве се углавном фабрички, а мањи део посла обављају тимови уметника који морају да се повинују прописима компаније. Емисије на радију припремају неспособни чиновници којима су унапред издиктиране теме и питања: о свему одлучују продуценти и цензори. Исто се дешава с милионима књига и памфлета које држава користи за политичку пропаганду…
У међувремену, тоталитаризам ипак није свуда завладао. Могло би се рећи да је Енглеска још увек либерална земља. Да бисте сачували право на слободу говора морате се изборити са економским и политичким притисцима, али не и са тајном полицијом. Можете причати или штампати шта хоћете, догле год то чините далеко од очију јавности. Али, као што сам рекао на почетку, највећа опасност прети баш од оних којима је слобода требало највише да значи. Обични људи не размишљају о таквим стварима. Никада не би прогонили јеретика, нити би га бранили. Они нису толико изопачени, али нису ни довољно паметни да би усвојили тоталитарни поглед на свет. Управо они који су најсвеснији, а то су сами интелектуалци, чине све да ограниче слободу говора. А уколико она нестане, и књижевност ће бити осуђена на пропаст. Имагинација, попут неких дивљих животиња, не може опстати у заробљеништву.
Џорџ Орвел: У утроби кита, есеји, приче, чланци Стр. 127-129, Лом, Београд 2016. изабрала и превела с енглеског Мирјана Радмиловић
Извор: Макроекономија
