субота, 17 мај 2025
Журнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Више
  • ЖУРНАЛИЗАМ
  • СТАВ

  • 📰
  • Архива претходних објава
Font ResizerAa
ЖурналЖурнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Препорука уредника
  • Контакт
Претрага
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Изаберите писмо
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Follow US
© Журнал. Сва права задржана. 2024.
ДруштвоКултураМозаикНасловна 1Политика

Персонализована историја и деперсонализована историографија

Журнал Published 22. децембар, 2022.
Share
Академик Зоран Лакић
SHARE
Поводом упокојења др Зорана Лакића, истакнутог историчара и члана ЦАНУ, доносимо, један његов карактеристичан прилог, залагање за веће и пажљивије бављењем доприноса истакнутих појединаца историји, посебно завичајној.
Академик Зоран Лакић

Некада је неко рекао – историја је биографија великих људи. Мислио је на историјске личности. То је значило поново отварање за расправу – старог питања о улози личности кроз историју. Теза која је увијек имала своје присташе и жестоке опоненте.

Тај њен полемички дио ћу за тренутак занемарити, јер желим, да скренем пажњу на једну другу појаву у савременој историографији. Говорићу на тему – персонализаццја историје и евидентно деперсонализована историграфија.

Наша историја је, претежно, историја слободара и ратовања. Нисмо је бирали. Не прихватамо зато тезу да смо ратнички народ, иако добро знамо да смо имали бројне јунаке, који су одиграли значајну улогу у ослободилачкој борби. У историографији су, међутим, некако потиснути; много тога је приписано господарима Црне Горе. Они су приграбили за себе чак и оно зашто су заслужне личности које припадају завичајној историји.

Ни Пљевља нису изузетак — у позитивном смислу.

Осмотримо пажљиво само протекли 20. вијек. Пљевља су у њему нарасла до града средње величине, али са богатим садржајима урбане средине. При томе не мислим само на број становника и његову структуру, нити на претходну богату административну функцију града, већ на свеукупни раст – привредни, градитељски, просвјетно-културни, духовни, спортски – једном ријечју урбани развитак. Том успону Пљеваља допринијели су људи- ствараоци и градитељи, чијих се имена већ у наредној генерацији просто не сјећамо. Потиснути су у заборав. А без њих нема ни историје овога краја, оне завичајне историје, којој се генерације са љубављу враћају – баш као што се враћају завичају.

Вратимо се за тренутак у ту недавну прошлост и запитајмо се шта све од ње данас познајемо. Подсјетићу вас.

Према подацима др Славенка Терзића (Гласник Завичајног музеја – Пљевља, бр. 2/2001), Пљевља су на почетку 19. вијека – имала до 6.000 становника, а сто година касније – 7.940 становника (стр. 153). У истом тексту навео је истакнуте муслиманске и православне прваке: Селмановиће, Бајровиће, Ћинаре, Хаџиатлагиће, Дрнде, Трхуље, односно – Бајиће, Ђенисијевиће, Јанићијевиће, Живковиће, Грујичиће, Рабрене, Тодориће, Радовиће, Ђурашковиће (исто, 155). У области духовности поменути су пљеваљски муфтија Мехмед Вехби ефендија Шемсикадић, Салих Сабри ефендија, Мехмед Шакир, Куртћехијић, затим Михаило Бајић, Марко Поповић, Танасије и Ристо Пејатовић, Стеван Самарџић, Урош и Гојко Ружичић, и наравно Петар Росић – каснији патријарх Српске православане цркве – Варнава. Неки од њих и многи други поменути су у недавно објављеној споменици Пљеваљске гимназије 1901-2001 (Пљевља, 2001, стр. 525), као и у књизи Радована Вујадиновића Оловка и пушка, објављеној, такође, у Пљевљима 2001. године.

Познати су и објекти културно-историјске прошлости који говоре о историји града и краја. Они дају онај колорит што га свако историјско мјесто има. Неки од њих су стари вјековима. Да поменем манастир Св. Тројицу из 16. вијека, у коме је вођен и чувени Врхобрезнички љетопис недавно промовисан овдје, затим Хусеин-Пашину џамију из 16. вијека за коју је речено да представља ремек-дјело исламске архитектуре.

Раст Пљеваља настављен је и у међуратној Југославији, иако су претходни ратови оставили праву пустош, град је по броју становника био преполовљен. Према статистичким подацима за 1931. годину број становника у Срезу био је 33.196, а у самом градском насељу 6.100. Период Краљевине Југославије представља заокружену цјелину. Зато се ваља подсјетити институционалне инфраструктуре Пљеваља, које је и даље било богато кадрвима. Уочљиво је, такође, да су почеле са радом и неке институције којих до тада није било. То је утицало и на одлив стручних кадрова, углавном, у развијене средине.

Слиједећи хронолошки принцип овога прегледа, само ћу поменути вријеме рата 1941-1945. године јер се тада више рушило него стварало.

Пљевља су и тада имала личности које су битно утицале на историјске процесе ширих размјера. Једно вријеме су Пљевља била центар партизанске аутономије Санџака, којем догађају сам посветио једну од мојих књига.

У поратном периоду који је и најдужи – у прошлом вијеку – Пљевља су нарасла на град од око 20.000 становника, углавном са одговарајућом градском инфраструктуром. Препознатљиво је по већ помињаним културно-историјским споменицима, али и новим као што је велелепни Споменик Пљеваљској бици 1941. године, затим Међурепубличкој заједници за културно-историјску дјелатност, која је обједињавала рад преко 20 општина тадашње Југославије. Наведени и други објекти, по много чему, увећавају значај Пљеваља. Исто би се могло рећи и за неке привредне објекте – рудник угља, термоелектрана, затим обогаћена мрежа здравствених институција, културно-просвјетних и елитних спортских институција.

У сваком случају – свака генерација је давала допринос тако да је град добијао нови лик, али је сачувао и свој колорит. Кадрови су били носиоци тога развоја. Они су данас основни капитал — поготово малих средина. За њих се сви отимају. Наш однос је и даље проблематичан. Анегдота о сину „оног милиционара из Љешкопља“, који је постао важна полуга система у Хјустону.

Запитајмо се ко су неимари развоја Пљеваља – који је могао бити бржи или спорији – зависи од много чега и посебно од стручних кадрова. Уз ријетке изузетке – остали су неоправдано заборављени. Мало је њихових имена остало да живи кроз називе улица, објеката, институција. То је права штета – не због њих мртвих, већ ради живих, који са њима или без њих нијесу или јесу – оно што су.

Пљевљаци изван Пљеваља такође нису туђинци. Има их доста у Црној Гори и ван ње. У Београду их је више него у самим Пљевљима. Свуда су они стварали као Пљевљаци и доживљавани као ваши суграђани. Увијек су били окренути Пљевљима. И данас -такође.

Неки ће, можда, рећи – појединци нису важни. Поникли су из народа и народу све припада, па и они и њихов индивидуални стваралачки рад. Али ни са том тезом није баш све у реду. Изгледа да се још не зна да ли смо Срби, Црногорци, Муслимани или неко други. Сигурно је, међутим, да су сви Пљевљаци – ма које вјере били. О томе сам говорио на једном од претходних сусрета.

Мислим да има пуно разлога да једно од наших сљедећих окупљања буде посвећено овим питањима. Да покренемо акцију прикупљања грађе о њима; она је услов да се, потом, обраде њихови портрети. Тако ћемо одужити дуг према историји – враћајући јој личности које су препознатљиве у завичају, али и шире од њега.

Персонализована историја ће тако упозорити на грешке деперсонализоване историографије. Јер, да парафразирам познату мисао – ради њихове славе није ништа потребно, али ради наше славе – потребни су баш они и њихово дјело – онакво какво је у суштини било.

Пљевља, 18-19. XI 2002.

„Гласник Завичајног музеја“, Пљевља, књ. V (2006), стр. 257– 260.

Share This Article
Facebook Twitter Telegram Copy Link
Previous Article Дијалошка трибина “Православно банкарство” (ВИДЕО)
Next Article Петер Хандке на Косову и о Косову: Кукавице из Велике Хоче

Избор писма

ћирилица | latinica

Ваш поуздан извор за тачне и благовремене информације!

На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.
FacebookLike
TwitterFollow
YoutubeSubscribe
- Донације -
Ad image

Популарни чланци

Војин Грубач: Пријетње као кобна грешка

Пише: Војин Грубач Послије политичког умировљења, бивши црногорски диктатор Мило Ђукановић показује знаковиту нервозу и…

By Журнал

Сингер и језик свакодневног живота

Све до 1950-их, док проза Исака Башевиса Сингера није почела да стиче признања захваљујући преводима…

By Журнал

Неки се закони роде под срећном звездом, неки не

 Баш као што се Срби све више и све масовније користе ћирилицом у јавности, тако…

By Журнал

Све је лакше кад имаш тачну информацију.
Ви то већ знате. Хвала на повјерењу.

Можда Вам се свиди

Насловна 1ПолитикаСТАВ

Грубач: Пуцање филма

By Журнал
Култура

Дјечија смотра фолклора у манастиру Светих Архангела код Призрена

By Журнал
Култура

Даворин Јенко, аутор српске, словеначке и несуђене црногорске химне

By Журнал
КултураНасловна 5

Жарко Видовић, никада актуелнији самотни историозоф

By Журнал
Журнал
Facebook Twitter Youtube Rss Medium

О нама


На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.

Категорије
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
Корисни линкови
  • Контакт
  • Импресум

© Журнал. Сва права задржана. 2024.

© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Добродошли назад!

Пријавите се на свој налог