Пише: Миодраг Лекић
У сумирању пређеног пута покрета надреалиста који је започео прије 100 година објавом Бретоновог Надреалистичког манифеста, треба констатовати двије стазе, претежно паралелне, понекад и одвојене.
Једна је еминентно умјетничка с правцем индивидуалне слободе и истраживања непознатих сила душе, копања и превртања по сновима. Ради се о вјеровању у вишу реалност неспутане игре мисли, асоцијација, коначно у свемоћ сна – без чега је тешко или немогуће имати својства, односно неопходну супстанцијалност.
Димитрије Поповић је, недавно у АРТ-у, лијепим освртом презентовао разне аспекте умјетности надреализма у домену ликовности, књижевности, театра, музике, балета, моде, артистичких перформанса.
Други, паралелни пут надреализма је суочавање с реалношћу стања у друштву што у крајњем води идејама политичке револуције. И у овом избору надреалисти су остали вјерни идејама сна, јер пут револуције, као и сви велики пројекти, почиње сновима.
Управо је политичка димензија надреалистичког покрета предмет овог осврта.
Стање духа у Француској између два рата
Без обзира на карактер универзалности умјетничких идеја надреалистички покрет је добрим дијелом триколорни перформанс, дакле врло француских боја. Он је неслучајно рођен у Француској, земљи револуција и конзервативизма, како нас то учи историја. Саму ријеч надреализам (surrealisme) је сковао Аполинер којем ће се надреалисти трајно дивити.
Ради се о простору великих интелектуалних дебата које постају саставни дио ” le roman national“ дакле, националне приче у којој је препознат и француски grandeur временом и као усвојени елеменат колективне националне свијести.
Говоримо о Француској између два свјетска рата, посебно 30-их година у којима се одвијају живе дебате различитих умјетничких и политичких покрета на актуелне теме културног, историјског, политичког, економског карактера. Тада је требало и ментално метаболизовати претходне велике историјске догађаје, од војног дебакла код Седана 1870. када је Пруска поразила Француску Наполеона III, све до француског реванша побједом у Првом свјетском рату.
Тадашњу климу, прилично опуштену – у којој је и мировна конференција у Версају као и улога Француске на њој некритички добила готово митска својства – неко је назвао продужени belle epoque, чак les annees folles (луде године).
Париз је опет на културном плану преузео Берлину примат европског центра, поставши нека врста европског салона умјетничке авангарде која се испољавала представама, ликовним галеријама, филмом, романима са новим лингвистичким експресијама.
Хроничари су забиљежили да су у Паризу тог доба били, не само присутни, него у моди, “обојена” умјетност црнаца, руски балет, свијет бајковитих прича истока, лингвистичке акробације англо – саксонске литературе. Чак је одомаћена и умјетност Кмера, претежно захваљујући младом писцу Андре Малроу који је поред изврсних репортажа, затим и романа, стигао да авантуристички проведе у Ханоју и дане затвора.
И мање рафинирана, могуће и већинска Француска, се на свој начин забављала, обожавајући шешир Мориса Шеваљеа, груди Жозефине Бекер, песнице Жоржа Карпентјеа, боксерског шампиона Европе, глумца, пилота у рату.
У тој атмосфери као да нису довољно примјећени догађаји у сусједним државама Италији и Њемачкој, најприје успони ауторитарно ксенофобичних покрета и лидера, врло брзо претворени у расистичке доктрине и режиме с именима фашизам и нацизам.
Ипак, многи проблеми – између осталих и економски, јер је велика економска криза у САД имала негативне посљедице на индустрију западних земаља 30-их год. – су утицали на нове теме и јавне дебате о отвореним политичко социјалним питањима. Наиме, све изоштреније теме ће поларизовати интелектуалну сцену. Тако ће се француски интелектуалци полемички, све више и идеолошки, подијелити као у вријеме Драјфусове афере, у два табора.
Једна интелектуална струја, предоминантно – галска, национална, традиционално католичка, антисемитска, ауторитарна. И друга, у најширем смислу – лаичка, либерална, пацифистичка, љевичарска, интернационална. Ова друга од почетка подијељених идеја, посебно оних либерално католичких и социјалистичких, уз наступајуће комунистичке.
Код првих су књижевници као Дрио ла Рошел и Луј Фердинанд Селин, филмски умјетник Саша Гитри…
У другом табору либералних инспирација су многи писци, пјесници, филозофи Андре Жид, Пол Валери, Франсоа Мориак, Ромен Ролан… У новим околностима француски интелектуалци се све мање баве раније централном темом свођења рачуна с прошлошћу прелазећи на све изоштреније теме нове, све неизвјесније епохе.
Миодраг Лекић: Интелектуалци ћуте, а требало би да учествују у друштвеном животу
Оба табара се конфронтирају, понекад и жестоким полемикама, ипак не напуштајући завидне интелектуалне висине претходно потврђене њиховим високим умјетничким остварењима.
Међународни догађаји, попут односа према Октобарској револуцији, Шпанском грађанском рату, колонијализму, постају нове теме полемика и раскола на интелектуалној сцени.
Занимљиво да се у тада у француски амбијент интелектуалних расправа појављује једна мање позната, независна личност из војних структура, Шарл де Гол са запаженим анализама војних прилика и стратегија у књигама Le Fil de l’epee (“Оштрица мача”) 1932. и Vers l’Armee de metier (“Војска будућности”) 1934.
Може се уочити у посљедњој деценији прије избијања Дугог свјетског рата појава неке врсте интелектуалног ходочашћа. Париски књижевни салони, галерије, издавачке куће, театри остају мјеста веома живе културне продукције, али француски писци, умјетници, филозофи као да траже другдје нова искуства и интелектуалне изазове.
Познати књижевник Андре Жид ће послије анализе колонијализма у својој књизи Voyage au Congo (“Пут у Конго”) отпутовати 1936. у Совјетски Савез. Жид, у јавности познат и као писац љевичарске инспирације и близак комунистима, написао је књигу Повратак из Совјетског Савеза у којој је пренио своја негативна искуства и разочарења првом земљом социјализма. Услиједио је бруталан напад француских комуниста и она реченица у листу, органу партије, да је очекивано разочарење Жида у Совјетски Савез “јер тамо нема хомосексуалаца”.
Андре Малро након што је описао фасцинантне детаље, тајне кинеске револуције и источног свијета, посебно 1933. год. у дивном роману, La condition humaine (“Људска судбина”) наставља своје књижевно – политичке авантуре у Шпанији гдје започиње грађански рат. Малро је тамо као ратни пилот једне републиканске ескадриле, док ће своја искуства у шпанском грађанском рату исказати у свом, такође славном роману L’espoir, (“Нада”) 1937. год.
Интелектуалци љевице чешће путују у Шпанију, они десни много више у Њемачку и Италију.
Али има и изузетака, па Селин путује у Москву, гдје су нешто раније Луј Арагон и Елза Триоле превели његов, по свим критикама, велики роман Путовање на крај ноћи.
Крупан догађај на политичком плану, са рефлексијама на интелектуални живот Француске, је било оснивање, затим и изборна побједе љевичарског Народног фронта који је предводио социјалиста Леон Блум, филозоф који је, као млад, био и позоришни критичар.
Надреалисти и Комунистичка партија
У наведеном амбијенту, у сваком случају врло бурном политичко интелектуалном животу учешће надреалиста као да није могло изостати.
Тада и започиње политичка авантура надреалиста, додатно скрећући пажњу јавности на тај авангардни покрет.
Није било тешко претпоставити коју ће страну, у реалним околностима, изабрали водећи надреалисти Бретон, Арагон, Елијар, као и цјели покрет. Опет је у питању традиционални изазов француских интелектуалаца који је најбоље синтетизован оном класичном реченицом – “да се не ради о избору наше епохе, него нашим изборима у њој”.
Тај избор, у све заоштренијим идејно политичким приликама у Француској и у Европи, није могао бити само посљедица сна, његове свемоћи или игре интуиције и асоцијација.
Уосталом, иако оригинална појава, покрет надреалиста је имао своје коријене и на неки начин био интелектуално – бунтовнички наставак кубизма, футуризма, дадаизма, анархизма. Прије оснивања надреалистичког покрета Бретон и Арагон су припадали идејама дадаизма који се појавио у току рата 1916. год.
Исто тако и политички избор надреалиста био је израз претходних историјских кретања. Ради се о заједничким коријенима француске љевице.
Већина историчара истичу пет историјских догађаја од кардиналне важности за политичке изборе на почетку 20. вијека: културолошки покрет филозофа – просветитеља XVIII вијека, Велика француска револуција 1789, Револуција 1848, Париска комуна 1871, Драјфусова афера крајем вијека.
И надреалисти су, међу многима, носили овај француски историјски пртљаг, претворен у снагу и инспирацију борбе за праведно друштво и достојанство појединца.
Свемоћ мисли и могућности језика као поетског средства, неспутане игре асоцијација, сва та открића слободе и креативности човјека јесу били елементи револуције које су надреалисти носили. Ипак уочавајући да се ради о индивидуалној револуцији или субјективној страни револуције. Признајући постојање социјалног проблема као суштинског, надреалисти се опредјељују за потпуну револуцију коју могу да изведу само политичке снаге. Сматрали су да спајањем идеја Маркса, Фројда, Рембоа се може остварити циљ револуције, или како су говорили – преобразити свијет и измјенити живот. Постављеним задатком су хтјели и јавно показати да се не плаше акције, да могу да буду борци, па и политички, подређени заједничком циљу.
Миодраг Лекић: Од празновања важнија свијест о „пустињаку цетињском“
Све је водило приступању партији политичке и социјалне револуције, а то је била у постојећим условима Француска комунистичка партија.
Своју обимну књигу Историја француске комуниситичке партије аутор Жак Фове почиње овако: “КПФ је рођена у Туру, 30. децембра 1920. г. у 3 сата ујутро. Њена мајка је имала 15 година, њен отац који је долазио с Истока из земље провиђења, је био још млађи”.
То је била ноћ расцијепа у Социјалистичкој партији када се већина одазвала позиву Лењина, док је Леон Блум вођа социјалиста, тог јутра оставши у мањини, испратио другове који су се одвојили и постали комунисти слиједећим ријечима: “Док ви трчите у авантуру неко треба да остане и чува стару кућу”.
Од тада КПФ је нова реалност француске политичке сцене, у неким моментима представљала је значајну страницу француске историје. Сматра се да је освијетлила образ Француске храброшћу њених чланова у Другом свјетском рату. Зато се одмах послије рата нашла са два своја министра у првој влади Де Гола.
С друге стране радило се о партији бескрајно лојалној, заправо потчињеној Бољшевичкој партији у Москви. И дуго је била својом политиком, организацијом, идеолошким профилом изразито стаљинистичка партија.
Паралелно, постојао је и феномен, о томе су написане многе књиге, да је француска комунистичка партија, иако догматска имала велику привлачност за интелектуалце, макар многи касније и излазили из ње.
Још прије уласка надреалиста у КПФ, већ су се налазили у тој партији многи интелектуалци, међу њима и два велика француска књижевника, истина са различитим улогама у комунистичком покрету – Анри Барбис и Ромен Ролан, добитник Нобелове награде за књижевност 1915. год.
Да поменемо и нека имена послије Другог свјетског рата, Низан, Арагон, Морен, Лефевр, Гароди, Алтисер… са веома блиским Сартром и Камијем, сапутницима те партије.
Надреалисти ће се негдје 1927. приближити комунистичкој партији постајући чланови КПФ, чиме креће и узбудљива политичка авантура с пуно заноса, догађања, полемика, коначно и неминовно – унутрашњих криза и раскола у надреалистичком покрету.
Основна контрадикција уласка надреалиста у Комунистичку партију се огледала у покушају споја неспојивог. Наиме, како помирити два базична пинципа; апсолутну вриједност индивидуалне слободе код надреалиста, њихову одбојност према појмовима – центар, систем, конвенција, да не говорим о цензури и с друге стране гвоздену дисциплину као conditio sine qua non функционисања комунистичке партије.
Друго осјетљиво питање је био однос према Совјетском Савезу. У КПФ је владала, не само тотална лојалност Москви и III интернационални, већ је прва земља социјализма била велика идеолошка инспирација и путоказ француским комунистима. Надреалисти ће се временом подијелити и по овом питању. Велики пјесник Арагон ће остати вјеран до краја Русији, написавши и “Историју Совјетског Савеза” у три тома.
Утисак је, на основу догађаја који ће услиједити, да представници та два тако различита покрета, један политички други умјетнички, нису на самом почетку најбоље расправили идеје које су требало да их евентуално повежу.
Ипак, у заједничкој “партији револуције” постојали су периоди удружене и страсне борбе са пуно идејних узлета и храбрости, посебно уочи рата и током француског Покрета отпора.
Елијар је ушао у Комунистичку партију 1926. г, Араган јануара 1927. г. а исте године ће први човјек француског надреализма Бретон постати члан КПФ.
Бретон се у насталим околностима убрзо нашао у проблему аутономије надреалистичког покрета. Синтагма “стављање у службу револуције” (са свим службама тог појма) је била директна супротност фундаменталној идеји надреалиста, идеји слободе. Аутор “Букета без цвијећа” ће покушавати да измири политичке струје у покрету. Све се дешава када паралелно покрет надреалиста на умјетничком плану остварује велику популарност, огромно ширење идеја и утицаја на људе у свијету – у Енглеској, Шпанији, Белгији, Њемачкој, Чехословачкој, Југославији, на другим континентима, у САД, Мексику, Бразилу, Јапану…
Временом почињу већи расколи, неки надреалисти напуштању комунистичку партију која са своје стране искључује надреалисте из партије. Тако су Бретон и Елијар искључени 1933.г. Са одређеним закашњењем једни и други откривају да се не може дијалектички материјализам спајати са надреалистичким појмовима љубав, сан, лудило, машта, халуцинације и другим непознатим силама у људској души. У КПФ су схватили и да није могуће пребацити надреалисте на терен пропагандне књижевности.
Миодраг Лекић: Самит БРИКС-а у Казању: раст савеза различитих
Луј Арагон је напустио надреалистички покрет остајући цијелог живота вјеран комунистичкој партији.
Морис Надо, писац познате књиге Историја надреализма то овако описује:
“Арагонов одлазак представљао је огроман губитак за читав покрет. У њему надреализам није изгубио само једног од својих најбољих оснивача, него и пјесника несвакидашње даровитости, чији је углед већ био огроман…”
Арагон је ипак, упркос вјерности партији, имао повремене, унутрашње, ипак дозиране полемике, рецимо када се у партијском листу Хуманите појавио критички текст о Мајаковском након његовог самоубиства, уз коментар уредника да је невјероватно “да се неко убије у земљи социјализма”. Тим поводом Арагон пише: “Ја сам захвалнији Мајаковском што је свој огроман таленат, који му признаје и Троцки, ставио у службу револуције, него што је, искључиво за сопствену корист, освојио дивљење у блиставим сликама из Облака у Панталонама.”
Чарке, расколи и одласци из надреалистичког покрета су имали и другу страну, долазак нових чланова, па је рецимо ранији улазак Далија, Буњуела, Превера и те како доприносио снази, шарму и даљој популарности покрета.
Ако су политички излети надреалиста, посебно епизода са Комунистичком партијом, остали најблаже речено контроверзни, надреалистички умјетнички покрет је дефинитивно заузео високо мјесто у свјетској књижевности и умјетности.
Без сумње надреализам је својом појавом помјерио границе духа. Сада, након 100 година постојања надреализама, његова историја изгледа као једна узбудљива, на моменте драматична, у сваком случају, оригинална авантура духа која није престала да траје.
Извор: Вијести
